Dom nije karantin

U Srbiji je uvedeno vanredno stanje, i ograničena je sloboda kretanja, odnosno uveden je policijski čas. Zabranjeno je kretanje osobama starijim od 65 godina, a svim ostalim građanima je bilo zabranjeno da se kreću u početku u periodu između osam sati uveče i pet sati ujutru, trenutna je situacija da je zabranjeno kretanje između pet popodne i pet ujutru.

Na društvenim mrežama trenutno postoje samo dve vrste ljudi, jedna vrsta ljudi objavljuje podatke o širenju pandemija i pljuje vlast i zdravstvo, a druga vrsta ljudi se žali kako više ne može da sedi u karantinu, kako hoće u kafić, na splav i da se vidi sa prijateljima.

O ovoj prvoj vrsti ljudi ne želim previše da govorim, dovoljno informacija o stanju u svetu povodom novonastale situacije dobijamo putem televiziji, mislim da je nepotrebno da delimo i čitamo te iste informacije koje se nalaze na raznim portalima, a o lažnim vestima koje haraju internetom ne želim ni da govorim.

Što se druge vrste ljudi tiče, tj. što se tiče onih koji svoj dom nazivaju karantinom, njima imam svašta da poručim, a prvo je da dom nije karantin. Mi smo u samoizolaciji, ali u svom domu i okruženi smo svojim bližnjima. Zaraženi ljudi pod temperaturom leže na bolničkim posteljama okruženi belim mantilima i strancima, to je karantim, a samoizolacija je dom.

Svi živimo brze živote, stvaramo vreme za prijatelje i izlaske, jurimo sa posla na fakultet, sa fakulteta kući i tako u krug. Uklapamo svoje obaveze prema drugima, ali za sebe nemamo vremena. Zato je ova samoizolacija odličan trenutak da se posvetimo sebi i svojim roditeljima. Svet je stao zbog nas, sada je trenutak da punimo baterije, da se energizujemo, da se odmaramo, učimo, smejemo i da radimo na sebi. Zato ću ja sada svima vama koji kukate da ste u karantinu da dam sjajne savete kako možete da utrošite svoje slobodno vreme:

1) Putem TED aplikacije možete da slušate najpoznatije govornike i mnogo toga možete da naučite, a korisno je i da pročitate knjigu koju možete naći u Vulkan knjižarama (možete je poručiti online), autor je Kris Anderson, a ko bolje poznaje umeće i nauku govora od Krisa?
2) Najpoznatiji svetski Univerziteti imaju besplatne online kurseve psihologije, prava, menadžemnta, jezika i mnoge druge. Neki od njih su Yale, Columbia, Harvard i Pennsylvania Univerziteti.
3) Sada je pravo vreme da pročitate sve one knjige koje do sada niste stigli da pročitate.
4) Atelje 212, Narodno pozorište i Jugoslovensko dramsko pozorište su organizovali online predstave, a repertoar možete pogledati na njihovim sajtovima. Dečija pozorišta takođe organizuju online predstave.
5) Dunja Jovanić, Milan Maglov, Siniša Ubović, Stella Karl Ćosić i drugi imaju sjajne kurseve koje sada treba da ispratite.
6) Poznavanje stranog jezika danas je najvažnije ako želite da budete uspešni, zato sada idite na online kurseve jezika.
7) Za sve one koji vole kozmetiku i žele da nauče da se šminkaju Snežana Karović Ćorić drži besplatne online časove šminkanja, a možete i sami da vežbate i eksperimentišete, sada sredite šminku i četkice, proverite rokove vaše kozmetike.
8) Luvr, Emitaž, Britanski, Pergamski su samo neki od muzeja koji organizuju virtuelne posete – zato trk u muzeje iz vaše fotelje.
9) MasterClass Helen Mirren je nešto što svako ko se bavi glumom ili voli glumu treba da odgleda.
10) Svi filmovi, sve serije i svi dokumentarci su sada na Netflix-u 30 dana potpuno besplatni, a sjajne emisije možete da pogledate na prvoj internet televiziji na našim prostorima, a to je LinkTV.
11) Pomoću aplikacije Mobi File Reader možete da čitate online knjige.
12) Vratite se u detinjstvo gledanjem albuma sa fotografijama.
13)Društvene igre su sjnajna zanimacija – Jamb, slaganje puzli, kartanje, „Monopol, „Čoveče ne ljuti se“ vraćaju vas u bezbrižne dane detinjstva i sjajne su za druženje sa porodicom.
14) Sređivanje kuće i raspremanje ormara su idealni za ove dane.
15) Meditacija, joga i treninzi u kući su izazovni i potpuno drugačiji.

Nadam se da vam je ovih 15 saveta dovoljno da kvalitetno provedete vreme u svom domu za vreme samoizolacije. Uostalom, nisu važni ni moji predlozi bitno je da radite ono što vas ispunjava, radite na sebi, jer tu uvek ima posla! Kulturno se uzdižite i družite se sa porodicom.

I za kraj ono što je najvažnije ostanite kod kuće. Čuvajte se i ostanite zdravi!

Svi smo mi dr.mr. COVID – 19

Svako od nas je usko vezan za jednu oblast. Lekar za medicine, učitelj za obrazovanje, prodavac za trgovinu i tako dalje. Ipak, sebi dozvoljavamo da pričamo o svemu i uvek mi znamo bolje od stručnih lica. Tako je i sa novonastalom pandemijom u svetu. Svi sve znamo bolje od onih od kojih dobijamo informacije. Svi na društvenim mrežama promovišu svoje mišljenje kao jedino ispravno i pravo rešenje. S toga ću i ja izneti svoje mišljenje iako nisam stručna za medicinsku oblast virusologiju.

Tema broj jedan je virus korona, iliti COVID – 19. S toga krenimo od nastanka virusa.

Postoji nekoliko trenutno aktuelnih priča nastanka. Prva koja je dospela do nas jeste da je virus nastao kada je neka žena u Kini pojela čorbu od slepiog miša. Nakon ovoga, dolazi sledeća teorija zavere, a to je da je ovo virus iz epruvete i da je ovo Trampovo delo, rešio je da uništi Kinu, jer je ekonomski mnogo jaka zemlja.

Taman smo svarili i ovu informaciju, stiže sledeća, a to je da je u Kini neki medicinski institut testirao neku vakcinu na nekoj životinji, virus je mutirao i prešao na čoveka. Poslednja informacija koja je stigla do nas jeste da je ovaj virus stvoren kako bi neke velike i važne glave očistile svet i smanjile broj ljudi na planeti, pa kad oni zavrnu česmu stiže lek i sve se vraća na staro.

Da li je išta od ovoga tačno ili nije nas u ovom trenutku ne treba da interesuje.

Ono što nas treba da interesuje jeste kako da se zaštitimo.

Kada prođe ova pandemija onda možemo da istražujemo i ispitujemo ove teorije zavere. Sada je bitno da sačuvamo svoje glave na ramenima.

Kako ćemo to učiniti?

Tako što ćemo da slušamo preporuke koje dolaze sa vrha države. U ovom trenutku niko od nas ne treba da zauzima strane. Sada moramo da poštujemo ono što vlast odluči – a to je da ne možemo da napustimo kuće nakon osam sati uveče.

Mnogi će reći da je uvođenjem policijskog časa svima nama onemogućena sloboda kretanja. Slažem se, ali moralo je to da se uvede, jer očigledno nismo svesni ozbiljnosti situacije. Činjenica je da su kafići prethodnih dana bili prepuni, što penzionera, što omladine.

Svi govore da kod nas ima više zaraženih i da neće da objave pravo stanje. Ako tako mislite zašto niste ostali zatvoreni u svoja četiri zida kako biste se sačuvali, već šetate gradom kao da će isti sutra nestati?!

Ovo je pandemija, ovo se ne može zaustaviti.

Virus je svuda oko nas što znači da vrlo lako možemo da dođemo u kontakt sa njim. Na Nemačkoj televiziji stručnjaci su rekli da će 2/3 ljudi doći u kontakt sa virusom i da će se razboliti. Od te 2/3 njih 80% će vrlo brzo i lako da ozdravi ukoliko ima jak imunitet, dok će drugih 20% zahtevati lekarsku pomoć. Od tih 20% posto, 6% ljudi će biti u jako teškom stanju. Želimo li da nastavimo da gubimo bitke za život zbog naše šetnje po gradu punom virusa?

Apelujem na sve koji su u mogućnosti da bez preke potrebe ne izlaze iz kuće. Račune možete platiti putem interneta, nabavku možete nabaviti putem interneta. Izađite na terasu da ugledate zrake sunca i uhvatite svež vazduh, ali ostanite kod kuće.

Sada nam se sve nudi putem internet – predstave, filmovi, virtuelne projekcije muzeja…

Sada ne treba da pijemo kafu u kafiću, već da sedimo u kući sa svojom porodicom. Mnogo knjiga na policama čeka da ih uzmete.

Zato sada perite ruke, ribajte kvake i održavajte ličnu higijenu, kao i higijenu doma na visokom nivou.

Hranite vaše telo vitaminima, a um kvalitetnim knjigama i predstavama!

Rafovi puni besa

Svuda po svetu rafovi u supermarketima su prazni, namirnica nema, ali zato ima besa. Besni smo mi koji nismo samoživi i nismo kupili džakove brašna, tone testenine i litre ulja.

Danima obilazim velike hipermarkete i nigde ne mogu da nađem so. Bezuspešno tražim običnu so. Nisam tražila krupnu morsku so, niti himalajsku so, nego onu najobičniju so. Odlazim do frižidera sa smrznutim povrćem kako bih kupila mešavinu za čorbu, a od smrznutog povrća ostalo je samo nekoliko kesa kukuruza. Ljuta i besna odlazim u apoteku da kupim lekove za roditelje. Deda ispred mene kupuje šest litara asepsola. Ja ne mogu da verujem svojim očima. Šest litara asepsola!

Neću da pitam zar je moguće da postoje takvi ljudi, jer je očigledno da postoje. Neki verovatno sada sede okovani rolnama toalet papira i čitaju ovo. Vi koji ste opustošili prodavnice i apoteke sad verovatno mislite da imate dovoljno hrane i medicinskih sredstava za narednih nekoliko meseci i vi sigurno nećete umreti od virusa ili gladi, vi ćete umreti od pohlepe i samoživosti.

Moja porodica će jesti mast i ‘leba kao što su mnoge porodice i jele davnih dana, imamo meda, ajvara i džema dovoljno da nahranimo celo jedno naselje, ali šta će oni koji ne žive u kućama i nemaju špajz, podrum, ostavu, zamrzivač sandučar ili fiokar? Šta će oni u malim stanovima sa malim frižiderima? Šta će oni sa malom decom, sa bebama koji ne mogu da kupe voće i povrće za svoju decu, jer su gajbice prazne?

U Crnoj Gori narod, kao za vreme rata, ima bonove. Čeka se u redu sa bonom za mleko, kupovina je ograničena. Ne može neko da dođe i da kupi džak od 15 kilograma brašna. Ako imaš bon za brašno, onda ćeš dobiti jedan kilogram brašna. To treba i kod nas da se uvede kako bi se ovi što prave zalihe ograničili.

Ali opet, kad malo bolje razmislim, to kod nas ne bi moglo da funkcioniše. Ti bonovi bi se prodabali, pa bi opet neko iz radnje izašao sa pet kilograma brašna, neko sa kilogramom, a neko bez grama brašna.

Do juče smo svi jeli po restoranima i jeli smo neku novu, stranu hranu, a sad se vraćamo na mekike i uštipke? Vi što ste kupili zalihe brašna je l’ znate da umesite testo za nešto ili ćete to tek sada da učite?

Pošto su kupili ogromne količine brašna, testenina i ostalih osnovnih namirnica sasvim je logično da će isto toliko toalet papira kupiti. 15 kilograma brašna, srazmerno je ne 15 rolni toalet papira, već 15 porodičnih pakovanja toalet papira od po 16 rolni u jednom pakovanju.

Bitno je da su rafovi puni, ako već nema namirnica, hajde da ih napunimo besom i ogorčenošću!

Pandemija i online nastava vode do čupanja kose

Sada kada vlada pandemija virusa COVID – 19, u narodu poznatiji kao korona virus, postali smo svesni koliko je važna medijska pismenost i informatičko obrazovanje.

Mediji su puni lažnih informacija, pa je s toga medijska pismenost jako važna – prepoznati istinitu vest u moru dezinformacija.

Prošle godine su elektornski dnevnici u pojedinim školama bili pilot program, a od ove školske godine papirne dnevnike su svuda zaminili elektronski dnevnici. Postoje nastavnici i profesori koji i šest meseci nakon uvođenja elektronskih dnevnika čupaju sebi kosu, jer im je sve to strano, novo i nepoznato.

Sada je zbog vanrednog stanja uvedena  nastava od kuće, koja podrazumeva online nastavu. Na trećem kanalu javnog servisa i na portalu “RTS planeta” emituje se nastava za učenike osnovnih i srednjih škola. Moje društvo i ja, svako sa svog kauča, gledali smo nastavu iako nije namenjena nama. Nakon toga smo se čuli i razmenili utiske, a oni su sledeći: pohvala za sve te nastavnike koji se nalaze na malim ekranima, jer su uprkos iznenadnoj situaciji u vrlo kratkom vremenskom roku uspeli da uskoče u svoje nove uloge, a to su uloge nastavnika pred kamerama. Naravno da ovaj vid nastave nije najbolji, ali je trenutno izgleda jedini mogući. Nisu želeli da potpuno obustave nastavu, pa su se odlučili za ovaj vid obrazovanja na daljinu putem televizora i interneta. Mališani su kod kuće zaštićeni od virusa i koliko toliko uče. To su dve prednosti, ali su mane znatno brojnije – njih nema ko da čuva, jer roditelji rade i to u 60% slučajevi roditelji rade van kuće, a kod bake i deke ih ne mogu ostaviti zbog pandemije. Još jedna velika mana jeste ta što klinci ne mogu da učestvuju u nastavi i da postave pitanje kada im nešto nije jasno.

Što se online nastave za student tiče tu je stanje katastrofalno i slobodno mogu reći neorganizovano. Na nekim fakultetima nastava se vrši putem YouTube-a, na nekim drugim fakultetima oformljene su grupe na Viber-u i Facebook-u, negde neki profesori neće držati nastavu, pod izgovorom da mnogi student nemaju odgovarajuće tehničke uslove (računar i internet) pa je preporuka tih profesora da student sami uče pa ako im nešto nije jasno da pošalju mejl ili poruku i tako razjasne sa profesorima ono što im nije jasno. Neki profesori nastavu organizuju putem aplikacije “Zoom”, a neki izvlače najvažnije iz lekcija i šalju kao Word document studentima, a neki svoje PowerPoint prezentacije šalju svojim studentima.

Svi se oni snalaze na razne načine, ali ono što možemo da zaključimo jeste da su đaci i studenti na gubitku. Koliko god da smo se na početku radovali, jer više nema škole i predavanja, sada bismo se vrlo rado vratili u školske klupe i u slušaonice kako bismo mogli interaktivno da učestvujemo u nastavi. Nadamo se da će se ova pandemija smiriti, da će virus nestati, da ćemo se vratiti normalnom životu dok još nismo počupali svu kosu sa glave.

Mi revolucionari

Na kafi sa svojim prijateljima pričam o promenama koje su neminovne i za koje je potrebno da se merimo. Promene o kojima smo pričali se tiču čitavog društva, ili bi barem tako trebalo da bude. Pod tim promenama nismo mislili na promenu vlasti, nego na sve promene koje su krucijalne za naš boljitak. Mi smo svesni da mnogo toga treba da se menja. Jedna od promena mora se desiti u nama, moramo da promenimo sami sebe, društvo mora da se menja. Društvo mora da shvati šta je moralno i ispravno i moramo prvo da krenemo od sebe. Ako hoćemo da gledamo rijaliti programe onda treba da ostanemo u svoja 4 zida i da gledamo u tu kutiju zvanu televizor, jer kao takvi nismo za promene. Ako smo svesni koliko rijaliti programi loše utiču na nas, ne samo da ih nećemo gledati već ćemo se boriti protiv njih. Ako nismo za ludovanje po klubovima i splavovima i za trešteću muziku svim silama ćemo se odupirati odlasku na takva mesta. Hoćemo kulturu? Idimo onda u pozorišta, bioskope, u mezeje, posećujmo izložbe. Nemojmo ulaziti na portale da čitamo ko koga vara sa estrade, ako hoćemo promene. Nemojmo se boriti za veru i pismo, ako ćemo pisati latinicom i ako ćemo da psujemo Boga, crkvu, oca i majku. Nemojmo bacati smeće na ulicu, nemojmo se okretati za plastičnim devojkama i nemojmo gledati dečku stanje na računu kako bismo znali da li je to onaj pravi. Nemojmo upisivati ubrzane kurseve i privatne škole, upišimo fakultet. Nemojmo tražiti veze i vezice kako bismo došli do zaposlenja. Ako jasno znamo šta hoćemo, a šta nećemo krenimo u borbu. Borimo se sa društvom protiv nemoralnih pojava.

Dolazim kući i pričam baki i deki naš plan, plan omladine, oni klimaju glavom i kažu: “Sve je to divno sine i vi ste pametna deca, ali sedi tu i ćuti uvek može biti gore ako se pobunite”. Tu se stvara generacijski jaz. Starije generacije baš briga za te društvene probleme, bitno im je da imaju za najosnovnije potrebe, bitno im je da imaju za krov nad glavom, da imaju da plate režije, da imaju za hranu i to je to, ako koja para ostane njima lepo, ako ne bitno je da su sve svoje obaveze podmirili. Ali zato smo mi njihova sušta suprotnost. Mi smo revolucionari koji žele i svim silama nastoje da se bore protiv društvenih nenormalnosti! Mi smo revolucionari!

Formiraj preduzetnika u sebi

Nedavno sam pročitala pregršt knjiga o uspehu, motivaciji i sociologiji. Knjige su bile iz različitih perioda, ali su sve na neki način bile potpuno iste, jer su se uvek iste osobe spominjale.

“Ako želiš da budeš uspešan kao ________ moraš da uradiš sledeće…” Na ovoj crti su u svim tim knjigama bila velika i zvučna imena – osnivač Amazon-a Džef Bezos, osnivač Facebook-a Mark Zakerberg, najbogatiji čovek Microsoft-a Bil Gejts i mnogi drugi.

Par dana nakon moje konstatacije da se ova tri imena najčešće pominju kada se spomene reč “bogatstvo”, srećem jednog prijatelja koji je završio menadžement, hvatam ga za rukav i molim ga da mi odgovori zašto se u svim tim knjigama spominju najbogatiji ljudi kao sinonim za uspeh. On se tu slatko nasmejao i rekao da je u mom pitanju i odgovor, ja ga bledo pogledah, a on mi odgovori: “Najbogatiji ljudi imaju najveće korporacije i zato se oni koriste u svim tim knjigama kao motivacija”. Neću da verujem u to! Pokušavam da mu objasnim da mene više inspirišu i motivišu mali preduzetnici. To su oni ljudi koji se bore sa sve većom konkurencijom i sa sve većim zahtevima koje diktitra tržište. I jedni i drugi su počeli od nule, ali danas su sve te velike korporacije jake i stabilne, a mali preduzetnici se svakog dana suočavaju sa poteškoćama i vredno rade da bi opstali. On je klimao glavom dok sam ja govorila i na kraju me upitao: “Pa dobro onda, koji mali preduzetnik tebe motiviše?” na njegovo pitanje nisam mogla da dam odgovor bez dubokog razmišljanja za koje mi je bilo potrebno vreme pa sam se zahvalila, okrenula leđa i otišla kući sa tim pitanjem koje mi se vrzmalo po glavi.

Zavalila sam se u fotelju i počela da razmišljam o malim preduzetnicima, a pošto svoj grad Beograd najbolje poznajem rešila sam da se fokusiram samo na preduzetnike u Beogradu.

I tako nakon višečasovnog razmišljanja došla sam do odgovora – osnivači

“Take a senfie”!

“Take a senfie” je jedini lokal u Srbiji koji se bavi proizvodnjom i prodajom hot-dogova. Iako su jedini na našem tržištu, oni se svakog dana bore za svoje kupce, jer statistika kaže da se preko 50% našeg stanovništva hrani u velikim lancima brze hrane poput KFC-a ili McDonald’s-a.

“Take a senfie” je porodični biznis i baš zbog toga osnivači koji su ujedno i zaposleni radnici neguju zajednički posao, stvaraju tradiciju i opstaju na tržištu zahvaljujući svojoj ljubaznosti, kvalitetnim proizvodima, odličnom uslugom i osmesima koje upućuju svakoj mušteriji. Njima se zadovoljne mušterije ponosno vraćaju dovodeći sa sobom neke buduće mušterije.

“Take a senfie” je dao svoj maksimalan doprinos realizaciji projekta

“Formiraj preduzetnika u sebi – srednjoškolci budući preduzetnici”.

Ugledala sam onog prijatelja sa terase i viknula sam “Take a senfie”, začuđeno me je pogledao, a ja sam sjurila niz stepenice i taksativno navela sve karakteristike preduzetnika koji drže “Take a senfie” i zajedno smo došli do zaključka da mala preduzeća treba da budu naša motivacija, jer ona opstaju uprkos velikim preduzećima.

Sledeći put kada vam zafali motivacije svratite u „Take a senfie“ koji se nalazi u Strahinjića Bana 48a, koje će u vama probuditi emocije da nastavite da se borite, jer je to jedini i zagarantovani put do uspeha.

https://takeasenfie.com/

Što me mrziš babo?

Dok sam išla u srednju školu koristila sam samo jedan gradski autobus i to liniju 55, početna stanica je Železnik, krajnja Zvezdara. Svakog radnog dana u jutarnjim časovima, kada najveći broj ljudi odlazi na posao, ili kada đaci odlaze u školu, u 55 uđe i jedna baba. Ova baba je bila specifična, ulazila je isključivo na prednja vrata, i imala je zavijenu ruku 4 godine. Ljudi zbog te njene povređene i slabe ruke joj ustupe svoje mesto i baba se fino vozi do Zvezdare.

Izlazi na okretnici, odvija zavoj, odlazi do pekare i odatle uzima cegere koje je predpostavljam tu ostavila prethodnog dana i odlazi na pijacu sa punim cegerima i punom snagom u rukama.

Popodne, vreme kada se svi vraćaju sa posla i iz škole u autobusu opet srećemo tu istu babu sa zavijenom rukom, klinci joj ustaju, a par nas se samo pogleda i nasmeje. Ja nisam neko ko ćuti pa s toga nisam mogla ni sada da prećutim ovaj bezobrazluk. Prilazim sedištu na kom sedi i krećem u raspravu sa njom, ona me tu žestoko izvređa, a ostali putnici samo dobacuju “Ma pusti ludu babu”. Ja se ljutito okrenem ka njima i kažem im da ne mogu sada da joj popuste, jer ko zna koliko je takvih baba prevaranata.

Zar žena koja se vraća sa posla nije umorna? I njoj bi prijalo da sedi. Zar muškarac koji nosi laptop i fakture u torbi nije zaslužio mesto u autobusu? Zar dete koje u rancu ima knjige teške kao kamenje nije zaslužilo da sedi u prevozu? Zar ćemo mesta ustupati samo penzionerima koji uvek u udarnom terminu negde idu? Zar ćemo dopustiti ovakvom prevarantu da manipuliše svima nama? Ja neću, a ne bi trebalo ni vi gospodo draga.

Ne želim da takvoj babi ustupim mesto u prevozu. Neću da ustupim mesto ni onoj babi koja je ispratila sve najnovije trendove – ruski volume trepavica, japansko iscrtane obrve, trajna šminka i štikle od desetak centimetara. Zna se kako izgleda baba i ko zaslužuje mesto u prevozu.