Akademske misli

Eksploatacija

Mnogo polemike se vodi oko toga šta koji analitički marksista smatra privatnom svojinom, ipak fokus je na tome da je za marksizam najvažnije da „ne postoji moralno pravo na privatno vlasništvo i kontrolu nad sredstvima za proizvodnju“. Mnogi marksisti smatraju da bi trebalo ukinuti lično vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Među svim marksistima su podeljena mišljenja, ali ono što je važno da sva ta mišljenja se podudaraju sa jednim, a to je da se pravda može omogućiti „jedino ukidanjem privatne svojine“.

Eksploatacija predstavlja prisvajanje plodova tuđeg rada posredstvom iskorišćavanja drugih ljudi. Ko iskorišćava? Kapitalista. Šta predstavlja plod tuđeg rada? Ono što ima vrednost. Ko je iskorišćen? Radnik, odnosno radnici. Dakle, kapitalisti se bogate na račun radnika koji stvaraju ono što ima vrednost.

Rajman za eksploataciju kaže: „Nas brine to što su radnici prinuđeni da prodaju svoju radnu snagu, zato što to shvatamo kao prinudu da rade bez plate. A brine nas i to koliko su dugo radnici prinuđeni da rade bez plate, zbog onoga što osećamo prema ljudima koji su prinušeni  da rade bez plate u bilo kom periodu vremena“. Koen ovo smatra neprihvatljivim, a ja se sa njim potpuno slažem, jer to znači da u svakom trenutku pozicije mogu biti zamenjene. Onaj koji je u tom trenutku gore, može se spustiti dole i obratno. Kapitalista može postati radnik, a radnik kapitalista, a ako kapitalista nastaje tako što kreće sa pozicije radnika, onda nema nejednakosti. Remer eksploataciju vidi kao nejedank pristup sredstvima za proizvodnju. Remerovo objašnjenje eksploatacije je: „da li neko jeste ili nije eksploatisan zavisi od toga da li bi bio u boljem položaju u hipotetičkoj situaciji distributivne jednakosti – naime, u situacji gde neko povlači svoj rad i per capita udeo u spoljašnjim resursima“. Ovo Remerovo objašnjenje eksploatacije idalje procenjuje socijalnu pomoć, odnosno pomoć za decu i nemoćne kao eksploataciju. Arneson ima sličan pogled na eksloataciju kao Remer. Arneson smatra da veliki broj zaposlenih u kapitalizmu biva eksploatisan zbog  „nezasluženih nejednakosti u bogatstvu ili talentima“, a to drugima otvara mogućnost da te radnike iskoriste.

Za kraj, složila bih se sa „Kantovskim“ pravcem marksističke misli koji svakoj zasebnoj individui daje slobodu da sama odluči o tome šta bi bilo najbolje da uradi sa svojim resursima. Iako ovo stvara veliki broj pitanja kojima se marksisti moraju pozabaviti. Mi kao marksisti, kroz analaizu i posmatranje vidimo na jednoj strani siromašne, eksloatisane radnike, a na drugoj strani bogate kapitaliste. Oni tu vode borbu. Bogati kapitalisti nastoje da ostanu bogati i da eksploatišu radnike, dok se siromašni radnici bore sa kapitalistima u želji da ih pobede kako ih oni ne bi mogli iskorišćavati. Radnici nisu čelične mašine, to su ljudi koji radeći svoj posao rizikuju da obole, da postanu radno nesposobni zbog povrede na radu, oni rizikuju radeći za druge da nakon sakupljenih godina radnog staža i starosti budu potpuno zaboravljeni. Kapitalisti su spremni da rizikuju svoj kapital zarad povećanja obima posla koji bi im doneo više novca.  Ono što ne treba da se dovodi u pitanje je da li obe strane rizikuju, jer rizikuju. Ništa ne može opravdati postojeće nejednakosti. Ono što je sasvim sigurno jeste da privatna svojina ne mora i ne bi trebalo da bude eksploatatorska.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s