Predstavljam vam nekog ko je sledio svoj san, a to je književnica koja je rasla uz svoje junake i uz pomoć istorijskih tema dorasla je jednoj od najvećih Izdavačkih kuća sa naših prostora, a to je Izdavačka kuća “Laguna”. Književnica sa kojom razgovaram jeste Ljiljana Šarac (devojačko Lazić) rođena u Smederevu 1971. godine. U rodnom gradu završila je gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik Revije Lasta i PR. Nakon toga se okreće profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski“ u Beogradu. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je „Smederevskog Orfeja“. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama Lutka učaurene duše 1997. godine. Do sada je objavila četiri istorijska (Opet sam te sanjao (2015), Gde sam to pogrešila? (2016), Zid tajni (2017)i i Zlatna žila(2020)) i dva ljubavna romana (Starija (2018) i Stariji (2019)) u Izdavačkoj kući EvroBook. Najnoviji roman nosi naziv “Đurđevim stopama” i izdalaga je Izdavačka kuća Laguna. Dobitnica je prestižne nagrade Beogradski pobednik (2019). Član je Književnog kluba Čukarica i Udruženja književnika Srbije.
- Kako ste se odlučili da počnete da izdajete romane u periodu kada je tehnologija zamenila knjige i kada, nažalost, mali broj ljudi čita?
Čitavog života nešto piskaram. Trebalo je da dođem u zrele godine pa da ponovo imam dovoljno vremena za sebe, ono što volim i da se ozbiljnije posvetim pisanju. Mislim da se sabralo dovoljno životnog iskustva i impresija da mogu da se preliju na papir. Isprva nisam imala ni velike pretenzije ni palnove. Oni su došli kasnije. Sigurna sam da će uvek biti čitalaca koji vole lepu reč i knjigu u štampanom obliku. Za opstanak književnosti se nimalo ne brinem.
- Šta je za vas pisanje?
Za mene je pisanje kao disanje. Nasušna potreba. Radost. Odmor. Prilika. Izazov. Smisao mog svakog dana!
- Pisali ste i porodično – ljubavne romane, ali najveći broj Vaših knjiga pripada istorijskom žanru. Zašto ste se odlučili baš za taj žanr?
Pišem knjige kakve sama volim da čitam. Istorijski romani, pa i istorijski romani sa elementima trilera, za mene su pravi izazov. Zanimljiv mi je njihov nastanak, ali i istraživanje i iščitavanje literature pre nego što sednem i započnem priču. Biram teme koje nisu često obrađivane i sagledavam iz novog ugla činjenice, junake i okolnosti koje su im određivale sudbinu (sve vreme se rukovodeći istorijskim činjenicama). To je izazovan i inspirativan posao. Zato i pored povremenih izleta ostajem verna tom žanru.
- Da li dugo planirate i osmišljavate likove, događaje i detalje ili Vam to naprosto dođe ,,usput”, samo od sebe?
Ne sedam ni brzo ni lako da pišem novu knjigu. Kada izaberem temu, dugo se motam oko nje. Tek s velikim uloženim trudom i radom krugovi počnu da se sužavaju. Kada u glavi imam ugrubo osmišljenu priču, galeriju likova, istražene istorijske veze i okolnosti, sedam i počinjem da pišem. Iako znam tok priče, ona ponekad ume da mi se ,,otrgne kontroli’’ i izenadi me zaokretom, iskakanjem iz šina. U tome i leži lepota stvaranja!
- Kako se osećate kada u izlogu knjižare vidite Vaše romane?
Gledam i ne verujem. I posle sedam objavljenih romana osećam se kao da sanjam neki prelep san, i sve se bojim da ću se iz njega probuditi! Ja toliko ljubavi, vremena, elana ulažem u sve što je vezano za moje knjige, da mi se čini da sam spremna da brda pomeram, ako je to potrebno!
- U jednom intervjuu ste rekli: “Smederevo je moj temelj. Ono me određuje i pozicionira”. Jesu li Smederevci svesni Vašeg doprinosa istorijskim ličnostima iz Smedereva?
Pravo da Vam kažem – ne znam! Iz smederevske biblioteke sam imala podršku i podstrek kad god sam im se obratila. Mnogo je Smederevaca koji rado čitaju moje romane.
Da li sam prepoznata kao zavičajni pisac koji pronosi lepu reč o gradu iz koga sam potekla, pa, ponavljam, ne znam baš… Ako i jesam, niko se nije potrudio da mi to na bilo koji način stavi do znanja!
Prijatelji i rodbina pomažu i daju podstrek.
Meni je to dovoljno. Jer ja ne pišem da bi me neko tapšao po ramenu. Radim ono što volim da bi meni bilo lepo i ne bih li ispričala priče koje vape da budu obelodanjene!
- Šta je ono što vi čitate?
Oh, ja sam knjigožder! Čitam svakodnevno, nezasito, stihijski! Biram nove naslove koji mi privuku pažnju, ali i stare koji su izdržali proveru vremena.
Pokazalo se da se najčešće okrećem ženama piscima. Navešću samo neke: Dafni Kalotaj, Kejt Morton, Elif Šafak, Džodi Piko, Nafisa Hadži… a od domaćih Svetlana Velmar Janković, Nada Marinković, Mirjana Mitrović… Odgovara mi njihov senzibilitet, lakoća pripovedanja, umnost, raspričanost, suptilnost, inovativnost u izboru tema… ,,Muško’’ pero sve češće postaje tendenciozno, grubo, suvo, čak pretenciozno, i to me odbija od čitanja dela napisanih na taj način (ma koliko kratkotrajno ona bila popularna i izvikana).
- Kako izgleda priprema i istraživanje za pisanje jednog istorijskog romana?
Samo pisanje je mukotrpan proces, ali je zato istraživanje čisto uživanje. Za mene je ono alibi da radim sve što volim. Rado slušam muziku koja je podsticajna. ili u skadu sa epohom kojom se bavim… Gledam filmove vezane za određeni istorijski period. Čitam knjige koje su već o njemu ispisane, ili istorijske spise kako bih o svemu saznala što više. To je hrana i za mozak i za dušu!
- Vaš prvi roman je vezan za Prokletu Jerinu i 15. vek – kako ste se ponovo odlučili da se vratite u taj vek i ispričate priču u o despotu Đurđu Brankoviću?
Naprosto sam osetila da moja priča o Brankvićima nije dovršena. Bavila sam se biografijama brojnih članova te značajne i brojne porodce, ali niko mi nije privlačio pažnju kao sam despot. Njegova sudbina je tragična, ali i pažnje i poštovanja vredna. Zato sam popustila pred tim impulsom i krenula za Đurđevim stopama. Otuda to sada i čitaoci mogu učiniti.
- Roman “Đurđevim stopama” se u vrlo kratkom roku našao među top 10 najčitanijih Laguninih izdanja koliko Vam to znači?
Niko nije bio srećniji od mene kada sam se našla u Laguninoj ekipi. Sve od tada je ostvarenje jednog velikog sna. Uverila sam se da su čuda moguća. Otuda i pozicija na top listama samo pokazuje da to što radim ima podršku čitalaca. Hvala im na tome!
- Kako krčite put novom romanu sada za vreme pandemije, kada nema književnih večeri i druženja?
Pandemija nam je svima prevrnula živote na postavu. Nikako da se vratimo na staro i poznato…
Mnogo mi je stalo da Đurađ sigurno korača pitem kojim se zaputio. Zato koristim sve moguće načine ne bih li mu pomogla. Tu su društvene mreže, medijska gostovanja, intervjui, i iznad svega preporuka zadovoljnih čitalaca.
Maštam o danu kada ću sedeti u nekoj od biblioteka, amfiteatara ili bašti i družiti se sa ljubiteljima pisane reči, jer to ništa ne može da zameni.
- Ako krenemo “Đurđevim stopama” koja ćemo mesta obići i gde ćemo završiti?
Ako krenete Đurđevim stopama, osećaćete se kao pravi avanturista. Tragaćete za razrešenjem jedne velike misterije, putovaćete u prošlost, sledićete stope i glavne junakinje Ksenije koju ne drži mesto. Obići ćete srednjovekovne tvrđave u Beogradu, Smederevu i Golupcu. Uživaćete u lepotama Soluna i Dubrovnika. Pronaći ćete prave male putopise u ovom delu, samo ako mu pokolnite poverenje.
- Imate li već ideju za novi roman?
O, da! Ne samo da imam ideju, nego je potpuno napisan, skockan, ispeglan, upakovan, izglačan, izbrušen… Još samo da mu stavim mašnicu i pošaljem ga svojoj dragoj urednici!
- Kad ga možemo očekivati?
Mislim da je pravi ritam: jedan roman godišnje. Uz mnogo sreće, koja je i u ovom poslu nužna, kao i u svemu što radimo, nadam mu se naredne godine nekako s proleća.
- Poruka za kraj našeg ragovora?
Čitajte! Čitajte! Čitajte!
INTERVJU „PISANJE JE KAO DISANJE“ SA KNJIŽEVNICOM LJILJANOM ŠARAC SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.
Eksplozija mašte 