„Pisanje je kao ceđenje pomorandže“ – Ljiljana Šarac

Ljiljana Šarac rođena je u Smederevu 1971. godine, gde je maturirala u gimnaziji, a diplomirala je Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Radila je dvanaest godina u Saobraćajnom preduzeću “Lasta” kao novinar, urednik Revije Lasta i PR. Danas predaje srpski jezik u Osnovnoj školi “Stefan Dečanski” u Beogradu. Godinama je pisala pesme i objavila ih u zbirci pesama pod nazivom “Lutka učaurene duše” za koju je 1990. godine dobila nagradu “Smederevski Orfej”. Udala se i dobila dva sina – Đorđa i Vojina.
Kada su deca odrasla vratila se pisanju i izdavačka kuća Evro Book je objavila njen prvi roman “Opet sam te sanjao” 2015. godine i svake naredne godine je objavljivala po jedan roman – “Gde sam to pogrešila?”, “Zid tajni”, “Starija” i “Stariji” kao njeno za sada poslednje delo.
Član je Književnog kluba Čukarica i autor kolumne Reč bez zida na portalu MediaSfera. Voli da putuje i da radi sa decom, pisanje je njena oaza mira, kao i njena porodica i prijatelji .

Koje uspomene Vas vezuju za detinjstvo?
Rođena sam u prošlom veku i moje detinjstvo je bilo kao iz neke knjige o Hajdi. Tata je morao zimi da busa kroz sneg u našoj ulici kako bi nam prokrčio stazicu. Do sedmog razreda igrala sam lastiša, sa društvom vežbala matematiku i u periodima predaha igrala jamb i remi. Raspuste sam provodila kod bake. Ovih dana sam u školi radila narodnu pesmu ,,Kujundžija i hitroprelja’’ i nijedno dete iz dva razreda nije videlo baku kako prede. Ja moju jesam. U zimske večeri, dok pucketa vatra u smederevcu, sedele bismo na kauču i pričale, a ona bi u jednoj ruci držala preslicu, a drugoj vreteno i prela. Onako usput, da ne dangubi. Svega se sećam tako jasno i snažno da me sve boli jer nema ni bake, ni takvog života…
Kako je izgledao Vaš prvi dolazak i susret sa Beogradom?
Smederevo, odakle sam, nije daleko od glavnog grada. U Beograd smo moja porodica i ja dolazili često. Da kupimo konvers patike, odemo na novogodišnji vašar, u cirkus, da kupimo vokmen, kapute… Položen prijemni na Filološkom odredio mi je život jer je uticao da u ovom velikom, šarenom, razigranom kaleidoskopskom gradu i ostanem…
Kako ste se odlučili da počnete da izdajete romane u periodu kada je tehnologija zamenila knjige i kada, nažalost, mali broj ljudi čita?
Ako bi neki par čekao da oboje dobiju posao, kupe stan, nameste ga po svom ukusu… nikada se ne bi uzeli! Kada bi entuzijasta razmišljao hoće li napisati kvalitetno delo, može li naći izdavača, hoće li se pojavljivati u javnosti, da li će dobiti adekvatnu reklamu, koliko će čitalaca privući… nikada ne bi ni redak napisao. Pre bi uzeo budak i kao Starina Novak otišao u hajduke!Zato sam ja sela, jer čitavog života piskaram (pesme, slogane, članke, priče…), i otisnula se nizvodno, pa gde se zaustavim… I moja plovidba još traje!
Preispitujete li se nekad i kako je izgledalo Vaše sazrevanje?
Otkako su mi objavili prvi roman osećam se kao hršak koji trči u točku i ne može ni na časak da stane. Ili planiram i istražujem, ili pišem nešto novo, ili napisano sređujem, ili promovišem roman koji je aktuelan… Nema stajanja. Tako da nema preispitaivanja, jer istinski volim to što radim, ali ima planiranja, strategisanja, analize, maštanja…Pod književnim sazrevanjem podrazumevam stalni rad na sebi, čitanje, dobro upoznavanje sa materijom koja mi je privukla pažnju i izuzetno usavršavanju na polju marketinga, jer sam bila prinuđena da sama sebi budem najbolji PR!
Gde crpite inspiraciju za teme svojih romana?
Smederevo je moj temelj. Ono me određuje i pozicionira. Darivalo mi je Brankoviće kao veliku temu i time ,,povuklo nogu’’ ostalim ličnostima i idejama. Posle je sve bilo lako.

Da li dugo planirate i osmišljavate likove, događaje i detalje ili Vam to naprosto dođe ,,usput”, samo od sebe?
Kako sa kojim romanom. S nekima je bilo kao da sam sve vreme u mračnom tunelu samo sa baterijskom lampom u ruci. Strana po strana osvajali su novi prostor i donosili takve promene u priči da bih se i sama iznenadila. Sa nekim drugim sam imala ceo kostur u glavi, a pisanje je bilo samo razrada teme i izmaštavanje postojećeg zapleta. Istina je da dugo čitam, rudarim, promišljam ideju koja me je zaokupila, a da dosta przo pišem, jer priča pokulja kao usijana lava!
Gde pronalazite inspiraciju za stvaranje romana – u sebi, drugim ljudima ili imaginaciji?
Najradije pravim torte koje se ne peku i u koje se štošta umeša pa ispadne divna poslastica. Isto tako i pišem. Posežem za svojim iskustvima jer tako imam pravu, snažnu emociju. Ukoliko nešto nisam propustila kroz vlastito sito, tu su priče ljudi koje poznajem. Tako priča dobija na uverljivosti i dubini. Ono što zafali, kao komadić slagalice da bi slika postala kompletna, naprosto domaštam.
Koja su Vaša prva sećanja, ali i osećanja koja Vas vezuju za krčenje puta Vašem prvom romanu “Opet sam te sanjao”?
Za jedan zimski raspust otac mi je doneo dva toma ,,Grofa Monte Krista’’ Aleksandra Dime i rekao samo jednu reč: – Čitaj! Od tada do dana današnjeg živim u dva paralelna sveta – jednom stvarnom i drugom stvorenom imaginacijom čudesnih umova. Drznula sam se da i sama naselim jednu neistraženu spisateljsku planetu koja se zove mojim imenom. A to je počelo romanom ,,Opet sam te sanjao’’.
Da li sebi često postavljate pitanje koje nosi inaziv Vašeg drugog romana “Gde sam topogrešila”?
Grešim isto kao i pre, ali se priupitam gde sam pogrešila samo za izuzetno krupne stavri i važne ljude. Ostalo preskačem i ne dam da me iscrpljuje i razdražuje, jer se ispostavilo da krivicu drugi često nisu u stanju da prepoznaju i priznaju, pa je postalo prenaporno da teret nosim uvek i isključivo ja!
Koliko Vam putovanja pomažu pri pisanju romana? U Vašem romanu “Zid tajni” spominju se gradovi Cetinje, Ženeva, Sankt Peterburg i naša prestonica – Beograd?
Izazovi me čine boljom. Počela sam karijeru kao novinar, prošla PR stazama u velikom saobraćajnom preduzeću, oprobala se sa dnevnikom u ruci, a sada sledim stope svih naših pletisanki. U tome mi putovanja mnogo pomažu. Kad god mogu posežem za vlastitim iskustvima. Tako sam obišla i Cetinje i Sankt Peterburg, a upoznala se sa doživljajem Ženeve kralja Petra o kome pišem u ,,Zidu tajni’’. Očigledno su mi točkovi suđeni.

Koliko Vam je bilo teško da napravite promenu u pisanju i da Vaš roman “Starija” ne bude spojena sa nekom istorijskom ličnošću kao Vaši prethodni romani?
Veliki pisci su govorili da su svi ponikli iz Gogoljevog ,,Šinjela’’. Ja sam nikla iz ,,Kuće orhideja’’ Lusinde Rajli. Ona je ponudila sve što mene usrećuje koa čitaoca i motiviše kao pisca. Tako da su moja prva tri romana rađena po njenoj ,,mustri’’. ,,Starija’’ i ,,Straiji’’ su se progurali u moju stvarnost i imperativno zahtevali da budu samo svoji. Toliko su se tematski razlikovali od prethodnih istorijskih romana da su za njih važila sasvim nova pravila. I drago mi je da ne pišem po principu copy – paste, već kako priča zahteva.
“Voleli su se gladno, kao da su bili razdvojeni mesecima. Strast ih je progutala kao plamen. Sve misli su iščilele iz svesti. Ostala je samo potreba da postanu jedno…” – Ovo je odlomak iz Vašeg romana “Stariji”, mislite li da mladi znaju danas ovako da vole, pošto je sada trend bezosećajnih muškaraca i ravnodušnih žena?
Mladost je uvek malo nesigurna, a mnogo svega gladna. Otuda lutanja, istraživanja, grešenja i vraćanja ,,na pravi put’’. Moderno je da glumimo, radimo šta se od nas očekuje, a u suštini vekovima se ništa ne menja. Kada je prava ljubav u pitanju, tu vlada zakon palidrvaca i slame. Plamen bukne brzo, vatra nas proždire. Mudri, odlučni, hrabri, nauče da je obuzdavaju i da stihiju preobraze u vezu, budućnost, brak…
Irina, Ina, Lidija i Nadica su jake žene iz Vaših romana, koliko se pronalazite u njihovim osobinama i životnim pričama?
Ja bih da preokrenem stvar. Sve su one stvarane pomalo po mom obličju ili su zasnovane na životnim principima kojima se rukovodim. Darovala sam im snagu, srčanost, optimizam, pogled unapred, a ne unazad. Njihove sudbine nose jasnu poruku koju dosledno sledimo i one i ja: hajde da se sa životom ne rvemo, hajde sa sa njim plešemo!
Često su Vas sputavali, zaustavljali, osporavali… Jeste li se umorili?
Grom udara u najviša stabla. Što se prašina više diže, to sam spremnija da pišem bolje, promovišem više, nastupam češće, pričam zaniljivije, izgledam lepše. Podignuta tuđa obrva me je nekada srdila, sada me motiviše!
Koliko Vam predavanja u školi i komunikacija sa decom pomažu u pisanju?
Iskustvo rada sa decom tek treba da pretočim u roman o školskom životu. To sam čvrsto zacrtala i obećala sebi. Neki mu se raduju, neki ne…

Uspevate li decu da naučite onoliko koliko smatrate da je potrebno?
Osim znanja, pokušavam da sa đacima podelim i životna iskustva. Priče nikad dosta, ali kada izađu iz osnovne škole to su već formirani divni mladi ljudi!
Šta bi, posle toliko iskustva i takve karijere, za Vas bio poslovni izazov?
Živeti za pisanje i živeti od pisanja, ali neki snovi ostanu samo snovi…
Koliko je važno da ono što u životu radimo i stvaramo bude pravi odraz nas samih, da bude isečak naše duše? Kako žena, poput Vas, koja ima turbulentan život može da nađe vreme za sebe?
Pisanje je kao kada cedite pomorandžu, s tim što ste voćkica vi. Sve što mislite, osećate, pa i ono što ni sami o sebi ne znate, nalazi mesta na stranicama vaših knjiga. Drago mi je što sa njih ja ne nudim mrak i malodušnost, već vedrinu, optimitzam i nadu.
Sve je bitno, samo ponekad to previđamo!
Što više godina imam, to više volim sebe. Tako da uvek pronađem vremena da mi bude lepo. Kada sam ja zadovoljna, onda su to i svi oko mene.