Šta se desi kad bibliotekarka progovori?

Bibliotekari me podsećaju na male ljude iz radija. Oni rade, znamo da su tu, šire svoj uticaj, njihov glas je dalekosežan, ali se retko viđaju. Vreme provode u čarobnoj kutiji omeđenoj bibliotečkim zidovima  sa svojim korisnicima koji im poklanjaju i poverenje i slobodne trenutke. To je druženje koje bogati duh, razbuktava maštu, proširuje vidike i gradi jednu mladu ličnost.Stoga je uticaj knjiga i osobe, koja ih preporučuje i promoviše, ogroman.

O čitanju, radu u biblioteci, o knjigama na kojima je odrastala i vaspitavala se, razgovarala sam sa Irenom Rangelov, bibliotekarkom u NB “Vuk Karadžić”.

Meditativni momenti

Sačekala me je kod table “Dobrodošli u Belu Palanku”. Ušla je u moj auto i nakon upoznavanja i čvrstog stiska ruke davala mi je smernice kako da nas odvezem do njene porodične kuće. Kada smo stigli rekla mi je da mi auto danas više neće biti potreban. Sedele smo u dvorištu i ispijale prvu jutarnju kafu. Iz mog pogleda je shvatila da želim da mi kaže nešto više o sebi. Bojažljivo me je pogledala i podigla glavu prema suncu koje se probijalo kroz oblake i rekla da o sebi razmišljamo uglavnom sa pozicije svojih mnogobrojnih životnih uloga. Ponovo me je pogledala i upitala me: “Koja je naša suština kada se odvojimo od njih i uspevamo li u tome?” Slegla je ramenima, ponovo pogledala u nebo i rekla da su to meditativni momenti u kojima hvatamo akorde sopstvene melodije duše i susrećemo sebe…

Jutarnja ruta mira i tišine

Krenule smo njenom redovnom rutom ka njenom radnom mestu. Išle smo po tucaniku, uskim trotoarom, jedna iza druge. Ona prva, a ja za njom. Na leđima je imala ranac, a u rukama šarene fascikle i „Petrijin venac“. „Mogu vam reći da nije tako teško prirediti sebi trenutke tišine i mira koji su uvek najbolji saveznik u negovanju svoje istine, ako radite na mestu kao što je biblioteka“. Biblioteka je, za nju, tihi hram i raskršće tolikih mogućnosti za unutrašnji razgovor sa najveličanstvenijim duhovima koji su svoju autentičnost trajno zabeležili. Te ljudske potrebe za tišinom nije bila svesna u početku, ali je vremenom, radeći u biblioteci, to postepeno spoznavala. Na pitanje kako je odabrala svoj poziv, rekla je „Intuitivno“. Nije ni naslutila koliko joj ovaj posao može doprineti širenju njene svesti i introspektivnom upoznavanju dok je sledila put ljubavi prema knjigama.

Bibliotekarka i njena četiri zida

Sitgle smo do biblioteke. Bila je to neobična zgrada, nastala 1979. godine, namenski podignuta, što pokazaće se, i nije tako čest slučaj sa bibliotekama u Srbiji, jer mnoge i danas imaju problem sa prostorom. Ušle smo, bibliotekarka je zastala duboko udahnula vazduh i nastavila dalje. Govoreći mi da je miris idalje isti kao kada je prvi put zakoračila u nju i svakog jutra taj miris koji oseti u nozdrvama osveži njena sećanja. Biblioteka nije samo njeno radno mesto, biblioteka je njena drugarica. Kaže da je i biblioteka osetila njeno oduševljenje i zanos kada je u nju prvi put ušla pa se nekim spletom okolnosti sve složilo i ona danas ima neizmernu sreću da tu i radi. Biblioteka je njena oaza, jer obiluje onim u čemu najviše uživa i čemu se divi, a to su naravno knjige. Irena prilično odudara od stereotipa tihe, introvertne bibliotekarke čije se prisustvo više oseća nego vidi ili čuje. Ona je radoznala, mlada devojka sa potrebom da se čuje njen glas i usmeri pažnja ka njenim idejama i zamislima. Kaže da njen put nije tekao tako glatko, što je sada, sa ove perspektive, u stvari i bilo jako korisno za novi đir oko sopstvene ose. Ireni je upravo ovaj posao otvorio nova polja ne samo obilja ljudskog duha, već i meandre sopstvenog duha koji su tražili nove prostore van ustaljenog toka kako bi izrazili svoju neistraženu i, pokazaće se, bogatu prirodu. Zato je pre nego što je zaista progovorila, ova bibliotekarka najpre dozvolila sebi da strpljivo ćuti i dopusti da ta divna mešavina duhova kaže svoje i utisne se u samu dušu. Kaže da je njena misija da bude dostojni prenosilac tih pisanih tragova do novih čitalaca koji će svojim unutrašnjim bogatstvom usavršavati ono sve što mogu da pročitaju…

Zelena oaza 1001 noći

Dok je zalivala biljke, rekla mi je da je svako ko je ušao u biblioteku pohvalio bogatu kolekciju biljaka. Biljaka je bilo svuda, veliki, mesnati i zdravi zeleni listovi su odavali utisak prave botaničke bašte koja, dobrom negom i brigom, sa knjigama živi u simbiozi. Zalivši poslednju saksiju nasmeja se i reče: „Ja volim da se našalim i kažem: „U tišini, među zidovima biblioteke, knjige i biljke stvaraju jedinstvenu magiju na koju niko nije imun!“, a što se moje ljubavi prema knjigama tiče…“ u tom trenutku neko pokuca na već otvorena vrata i zakorači.

„Dobar dan!“, reče Irena.

„Dobar dan, bila sam u prolazu pa rekoh da svratim.“

„Izvolite, uđite!“, reče Irena.

„Ne, ne, neću ući. Nisam još završila sa čitanjem Borisa Akunjina. Došla sam samo da vam kažem da sam se čula sa mojom ćerkom koja već godinama živi van Srbije i zbog pandemije izazvane korona virusom nije mogla doći godinu dana. Ali sada dolazi i u razgovoru mi je rekla da jedva čeka da poseti biblioteku i podseti se tog jedinstvenog mirisa.“

Ireni se lice ozarilo, nasmejala se, zahvalila i rekla da je sa nestrpljenjem očekuje.

O ljubavi prema knjigama kao organizovanoj skupini ili kolekciji zahvalna je ocu, jer ta ljubav počiva na doživljaju očeve biblioteke kao svojevrsnom nizu različitih paralelnih prolaza i portala u druge svetove, ali i bogatoj riznici znanja na dohvat njene ruke. Osim gomile medicinskih i stručnih knjiga koje su u njihovoj kućnoj biblioteci bile dominantne, njenu pažnju su najviše privlačili različiti rečnici, leksikoni, enciklopedije gde je uz definiciju i objašnjenje reči, izraza i pojmova uvek išla neka neverovatna i neočekivana priča o njihovoj upotrebi ili postanku. Tako je vrlo rano i sasvim spontano usvajala pojmove iz latinskog jezika, grčke mitologije, turcizme, arhaizme, neobične strane reči i povezivala je svoj maternji jezik sa novim leksičkim blagom i potencijalom. Zato voli da kaže da je „ljubav prema knjizi prethodila ljubav prema rečima“. Naučila je da čita rano, sa nepunih pet godina, dok je njen otac spremao ispite za specijalizaciju iz Radiologije, mala radoznala devojčica se zaljubila u slova i stalno, neumurno postavljala pitanja – A koje je ovo slovo, a kako se to čita… I njen otac nije imao kud, odgovarao je strpljivo na svako njeno pitanje i tako je uveo neprimetno u svet reči. Rekla mi je „pođi sa mnom“ i odvela me na sam kraj biblioteke i među policama je tražeći neku knjigu počela da priča o svoj prvom odlasku u biblioteku sa majkom. Kaže da je bila oduševljena policama koje su bile od poda do plafona i šetala je između njih kao u lavirintu, nije želela da izađe, da nađe izlaz. Bila je oduševljena veličanstvenim knjigama bajki sveta, kavkaskih, ruskih, indijskih. U tom trenutku sa prašnjave police izvlači knjigu „1001 noć“ držeći u rukama hartije ušuškane u korice i poveze od kože, tekstila sa česticama magične prašine sa suzama u očima reče: „Vreme koje sam provodila u biblioteci je najlepši period, kad premotam film u glavi, a ovo mi je bila omiljena knjiga, čarobnica priče i pričanja – Šeherezada“.

Radni sto

Dok je prelistavala mejlove i razmenjivala poštu sa izdavačkim kućama zazvonio je fiksni telefon. Stavila ga je na uvo i pridržavala ramenom dok je rukama kucala po tastaturi. Nakon završenog razgovora, rekla je da je čeka istraživanje na temu novih naslova koje su otkrili direktno od izdavača ili u razgovoru sa korisnicima ili na osnovu preporuka. Nakon što je popila i poslednji gutljaj čaja, uzela je šolje i prošla pored drugog radnog stola na kom se nalazio štampač i hrpa papira i otišla do kuhinje. U povratku je sa tog istog stola pokupila neke papire i dala mi ih. Sagla se ispod svog radnog stola i u poslednjoj fioci prepunoj kancelarijskog materijala tražeći heftalicu rekla mi je da je angažovana na poziciji sekretara redakcije njihove lokalne serijske publikacije „Belopalanačkog zbornika“, koji je lokalni hroničar duha vremena, radi i kao lektor na tekstovima koje izdaju. Heftajući papire rekla je: „Znate, kad radite u malom mestu kao bibliotekar, onda imate i slobodu i prijatnu obavezu da budete angažovani oko najrazličitijih stvari što na najbolji način omogućava vašem duhu da se usavršava i ne stoji u mestu“. Pre par godina su sa tradicionalnog bibliotekarstva prešli na savremeni – digitalni način rada, koji nisu do kraja sproveli, jer kako i sama kaže to je dugotrajan proces koji praktično nema kraja, potrebno je napraviti kompletnu elektronsku bazu koja stalno raste, iz dana u dan. Sledeći nivo je digitalizovati proces pozajmice, što ih tek čeka kao izazov.

“Sa polica naše biblioteke”

Na radnom stolu, u crvenom ramu za slike, stajala je njena slika na kojoj u jednoj ruci drži mikrofon, a u drugoj knjigu. Videvši da gledam u taj ram, rekla je: “Ta slika je nastala na snimanju emisije”. Emisija “Sa polica naše biblioteke” je njena velika ljubav, jer predstavlja iskorak iz zone komfora. Otvorila se za novo iskustvo za koje se pokazalo da ima smisla. Ljudi iz ove sredine su preko ove emisije dobili novi impuls da svrate u biblioteku. U emisiji je pričala o manje poznatim, a vrednim izdanjima, ali i o klasicima koji zaslužuju novo čitanje, o popularnoj literaturi za koju su sadašnji čitaoci mislili da sigurno nije deo fonda male gradske biblioteke. Sa polica njihove biblioteke knjige uzimaju sve generacije, a po zvaničnim statistikama, najviše deca mlađih razreda i to uglavnom lektiru, ali je bibliotekarka zato uvek tu da probudi njihovo interesovanje i za literature koja se ne obrađuju kao deo nastavnog programa, a poslednjih godina književna produkcija u našoj zemlji zaista obiluje sjajnim delima za decu. I baš zato se Belopalanačka biblioteka uključila u projakat “Čitalići” koji je pokrenula grupa pisaca, pesnika i zaljubljenika u stvaralaštvo za decu. To je vid čitalačke smotre gde deca imaju priliku da sasvim nesputano izraze svoju kreativnost u obradi pročitanih dela i u izradi dnevnika čitanja. Postoji i deo takmičenja koji se odnosi na razumevanje pročitanog što se proverava testovima na različitim nivoima takmičenja. Bibliotekarka Irena je rekla da su deca i najbolji i “najnemarniji” čitaoci, u svojoj radoznalosti i biranju knjiga koje će iznajmiti, budući da je dečiji fond otvorenog tipa, oni često knjige ne vrate na mesto. S druge strane, deca obožavaju kada su uključena u nešto što odrasli rade, pa često volontiraju ili na neki način pomažu u aktivnostima u biblioteci, tada uživaju u sređivanju knjiga i njihovoj organizaciji ili u zajedničkoj selekciji naslova koje će zajedno za bibliotekarkom izložti ili im posvetiti pažnju na nekoj od radionica…

“Drame i monodrame”

U biblioteci u Beloj Palanci u kojoj radi bibliotekarka Irena dosta se čitaju lokalni autori, ili ono što su oni kao biblioteka izdali, što nju jako raduje, jer na neki način to potvrđuje da su prepoznali šta je vredno pažnje za njihovu  sredinu, i da to umeju da prezentuju i promovišu na atraktivan način. Visoko je plasirana na spisku traženih naslova knjiga “Drame i monodrame” pisca Milana Mitića dugogodišnjeg novinara i filmskog kritičara „Večernjih novosti“, koja je predstavljena, osim u Beloj Palanci i u Beogradu u kući Đure Jakšića. Ova knjiga je njihovo izdanje, a priređivač je Novo Tomić. Neke od drama i monodrama u knjizi su igrane godinama sa velikim uspehom na malim scenama Narodnog pozorišta i Ateljea 212. Milan Mitić je rođeni Beograđanin, ali je Belu Palanku smatrao svojim zavičajem: “u njoj je proveo detinjstvo, a potom se njenoj idiličnosti vraćao čitavog života, tu je brao pečurke, pravio zimnicu, pekao rakiju, čitao Belu Hamvaša…” Belopalančani su ga doživljavali svojim pa je izdanje ove značajne publikacije bio način da mu se zahvale i oduže za sve što je učinio za njih, za sve ono koliko je oplemenjivao duh Bele Palanke i romantizovao sve njihove osobine… Mitić je ovekovečio svoje Belopalančane u ovim dramskim tekstovima i  sačuvan je autentičan palanački govor i mentalitet…

“Miris zavičaja”

Hodnikom biblioteke se orilo: “Irena, evo kutija!” Irena je krenula prema vratima i kada ih je otvorila čuo se užurbani hod i nedugo nakon toga na vratima su se pojavile tri starije žene sa kutijama. Unele su ih, spustile na sto, brzo izašle i u hodu objašnjavale Ireni da negde kasne. Ona je zatvorivši vrata za njima rekla da su to žene iz Udruženja “Miris zavičaja”. Otvarajući kutije pune tempera, lakova i četkica pričala je o nastanku udruženja. Udruženje je nastalo zahvaljujući viziji i entuzijazmu Irenine koleginice Radijane Živković koja je bila i njen mentor prilikom perioda obavljanja stručne prakse u biblioteci. Ona je okupila ljude i proširila se divna energija koja se usmerava na organizovanje radionica, različite vrste obuka koje se tiču tradicionalnih veština i izrade rukotvorina, sa ciljem negovanja tradicije ovog kraja, bogatog nasleđa i očuvanja folklornog blaga. Ono što je ovde najvažnije jeste knjiga. Na radionicama se priča o knjigama i one se razmenjuju, knjige putuju od osobe do osobe i tako knjiga živi. Ovo udruženje ima odličnu saradnju sa Etno mrežom Srbije – suštinski važna veza za udruženja ovog tipa! Biblioteka blisko sarađuje sa udruženjem preko dečijih radionica, te su pre par godina imali radionicu posvećenu običajima za praznik “Mladenci”, a svake godine imaju tradicionalne radionice farbanja uskršnjih jaja – “Našaraj svoj svet kao uskršnja jaja”. Zajedno organizuju godišnji sajam starih i umetničkih zanata kao fenomenalnu priliku za sve koje treba motivisati i inspirisati na kreativni izraz, da li kroz spoj tradicije i modernog ili jednostavno neobičnim i lepim rukotvorinama, sa idejom da se to može pretočiti i u vid zarade.

Cvetni zapis

Kroz razgovor mi je otkrila da ima i Instagram stranicu “Cvetni zapis” koja je zamišljena sa idejom da promoviše tekstove koje piše za “Original magazin”, časopis Fondacije Novak Đoković. A kasnije je to postala njena virtuelna kreativna oaza gde ispoljava sebe, na različite načine, deleći kako svoje autorske fotografije, tako i mnoštvo predvnih slika sa Pinterest-a koje su zapravo vizuelna pozivnica za njen svet poezije, stihova, misli i kratkih teskotva…

Književne večeri

Na zidnoj polici kraj prozora nalazilo se par knjiga. “A knjige na onoj polici… da li su Vam to omiljene?”, Irena ni ne pogledavši reče: “Ne, ne, to su knjige pisaca kojima smo organizovali književno veče.” Književne večeri, promocije izdanja, razgovori i tribine su još jedna važna tačka ukrštanja ljubavi prema čoveku, knjizi i priči i pričanju… Pre par godina su Irena i njene kolege iz biblioteke imali izuzetno posećenu promociju debitantskog romana mlade lokalne autorke Dušice Milošević. Bilo je to veče prožimanja bogatstva umetničkih izraza u njihovom malom mestu, “sinkretizam u najlepšem smislu” tvrdi Irena. Tema romana je i majčinstvo i veza majke i ćerke. Prateći tu nit, osim priče o romanu, veče je upotpunjeno i tačkom modernog baleta koja nosi simbolični naziv “Majka”, a sve vreme posetioci su uživali u vizuelnom smislu posmatrajući umetničke slike lokalne slikarke Dušice Đurić, gde su dominantni motivi upravo ženska suština – nežnost, ljubav, majčinstvo, priroda… Specijalan gost na poslednjoj promociji “Belopalačankog zbornika” bio je prof. dr Vladimir Kostić, predsednik SANU. Promovisani Zbornik sadrži i intervju sa gospodinom Kostićem koji je obavio prof. dr Ljubiša Mitrović odakle izdvajam deo u kom se akademik osvrće na duboku i neraskidivu vezu i potrebu svakog čoveka za povratak zavičaju –   “Pitanje o tome da li je trebalo da siđemo sa planine, da iz Moklišta krenemo u svoja egzistencijalna putovanja, postavljam sebi s vremena na vreme. Verujem ipak, da je smisao svih putovanja – povratak.“

Irenin izbor

Pošto knjige na polici nisu njene omiljene, zamolila sam je da nam otkrije koje su njene omiljene knjige, na moje pitanje se nasmejala i rekla da su to trenutno knjige o kojima u zadnje vreme dosta priča, ali i piše (na sajtu Original magazina, ali i na društvenim mrežama BOOKastore), a to su zbirke kratkih priča Rumene Bužarovske, Lane Bastašić i Jasne Dimitrijević.

Ruta mira i tišine

Nakon završenog radnog vremena Irena je još jednom duboko udahnula miris svoje biblioteke kako bi joj bio u nozdrvama do narednog radnog dana. Uputila se svojom rutom do kuće, ovaj put je umesto “Petrijinog venca” u rukama nosila “Pitomi vulkan”. Naše druženje se završilo kada sam ja sela u svoj auto i krenula put svoje kuće, a ona je sedela u dvorištu čitajući poeziju okružena cvećem.

REPORTAŽA ŠTA SE DESI KAD BIBLIOTEKARKA PROGOVORI SA BIBLIOTEKARKOM IRENOM RANGELOV SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.