Moji tekstovi

Naše heroine

Kada sam bila mala roditelji su me stalno vodili na pozorišne predstave i tako se rodila moja ljubav prema pozorištu, ali i prema bioskopu. Za mene je pozorište nesvakidašnji događaj, za nas u publici, a verujem i za njih na sceni. To je najlepša stvar i to je živa umetnost koja se dešava sad, ovog trenutka dok smo u pozorišnoj sali.

Od marta sam besna, jer pozorišta ne rade. I već sam pisala o glumcima koji nemaju primanja već mesecima, o honorarcima. Pričala sam i o tome kako sam čim su izašli repertoari otišla po karte, a onda nedelju dana kasnije sam išla da te iste karte vratim, jer su nove mere ponovo zatvorile pozorišta. Tada sam bila jako besna i ljuta na krizni štab koji priča da je „otvaranje pozorišta prioritet zbog kulture“, a ista ta pozorišta su zatvorena, dok su kafići krcati. Kada su se pozorišta otvorila, uspela sam da odem na predstavu i ne mogu da vam opišem tu tugu i sreću koju sam u tom trenutku osetila. Tužna, jer je pozorišna sala gotova prazna i srećna, jer sam ponovo na najlepšem mestu na svetu.

 Iz ljubavi prema pozorištu se rodila i ljubav prema glumcima, zapravo ljubav prema onome što govore. Priznati glumci koji se ne plaše da kažu šta misle su moj uzor. Njima verujem, njih volim da slušam i volim od njih da učim. Milena Radulović je javno progovorila o silovanju koje je doživela od strane “cenjenog” profesora glume u školi. Ispričala je strašnu i istinitu priču, i ona nije jedina koja je to uradila. Nakon nje su to uradile i druge devojke, ali i glumica Iva Ilinčić. I sada ne želim da vam pričam o sudskom postupku i o metodama koje nisu pedagoške, a koje je sprovodio Mika. Ne želim ni da vam pričam o ljudima koji govore „one su ga provocirale“, „nosile su prekratke suknje“ i „zašto su ga tek sada prijavile?“, jer oni nisu zaslužili da se se spominju. O prebacivanju krivice na žrtvu ne treba pričati, jer žrtva nikada nije kriva i samim tim na nju ne može da se prebacuje krivica.

Želim da vam kažem da zastanete i da razmislite koliko veliki korak su napravile Milena, Iva i druge devojke. One su naše heroine! Nisu same i nemaju čega da se stide. Treba da im se zahvalimo, zbog dece koja su se spasila, zbog svih onih žena i devojaka koje su odlučile da prijave nasilnike i silovatelje. Moramo da im pružimo podršku zato što su je zaslužile. Zaslužile su podršku i zahvalnost. Zapravo, zaslužile su mnogo više, ali pružimo im bar ovo. I nikada više nemojte da pomislite da je neka žena svojim izgledom, oblačenjem i stavom privukla silovatelja, već im odajte poštovanje za sve što su prošle. A ja, ja ću sada samo više ceniti i poštovati žene. Milena i Iva su pobedile strah i one naše heroine. Dame, kraljice, glumice, žene! Beskrajno vam hvala! Hvala ne samo zbog toga što ste progovorile o onome što vam se desilo, već i zato što ste nam kroz svoja glumačka ostvarenja ulepšali živote. Ali o tome ću drugi put, sada ste se oslobodile velikog terete i spasle sve nas. Hvala vam!

Sada nam preostaje da se nadamo da će institucije da odrade svoj posao onako kako treba, ali i da se nadamo da će svi oni koji su govorili “o provociranju”, “prekratkim suknjama” i koji su postavljali pitanje “zašto su ćutale?” sada shvatiti da takve stavove i razmišljanja ne treba da imaju, već da moraju da podrže Milenu i Ivu, zato što su kroz isto to mogle da prođu njihove majke i sestre.

Devojke, hvala vam!

Marijana Ivančov
Moji tekstovi

Ljubav na ispitu

Najsavršeniji mehanizam na svetu je ljubav

Svake večeri šetam. Nekad sama, nekad sa psom, nekad sa drugaricom, a nekad sa njim. Sinoć smo šetali on i ja. Odredili smo destinaciju i uputili se ka njoj, a on me je stalno zapitkivao jesam li se umorila.

Kada smo došli kući, on je ubrzo zaspao, a ja sam sedela na krevetu i razmišljala o tome koliko je zapravo lepo znati da si voljen i da ti voliš, a istovremeno taj neko brine za tebe isto onoliko koliko ti brineš za njega.

Sa osmehom na licu sam se šćućurila kraj njega.

Nakon doručka sam uzela telefon i ušla na What’sApp i videla da imam nekoliko nepročitanih poruka u grupi koja je već godinama utišana. Ulazim da pročitam te poruke i iz teksta vidim da se organizuje godišnjica mature, ipak treba obeležiti to što su nam se životni putevi potpuno razišli i što se godinama nismo čuli, a ni videli. Organizator događaja je glavna tračara iz odeljenja. Sad se pitam da li je ona to organizovala iz želje da se ponovo sretnemo i prisetimo bezbrižnih školskih dana ili zbog čiste sujete – zanima je gde se ko sada nalazi i šta je ko uradio u svom životu.

On me nagovara da idem, a ja se pitam zašto uopšte i nisam izašla iz te grupe. Na njegov nagovor biram neku laganu haljinu, stavljam crveni karmin i odlazim sa osmehom na licu praveći se da se radujem ponovnom okupljanju svojih starih drugara.

Svi se smejemo, pričamo malo o sebi i o sadašnjosti, planove za budućnost ili nemamo ili nećemo da iznesemo i zbog očekivanih zavidnih komentara shvatamo da je najbolje da pričamo o prošlosti, odnosno o danima provedenim u đačkoj klupi. Posmatram ih kako se smeju svim tim nestašlucima i shvatam da sam ja stvarno svake godine sve srećnija i da mi je drago što ti ljudi više nisu deo moje svakodnevice, a još draže mi je što sam sve te toksične odnose prekinula i sada su svi ti ljudi baš tamo gde i treba da budu – u prošlosti.

Odlazim kod mojih, ne želim da sedim sada sa njim i da mu pričam kako mi je bilo užasno i da žalim što sam otišla, jer verujem da će osećati krivicu pošto me je on nagovorio da odem.

Sedim na terasi i razmišljam o tome kako smo svi mi naivni. Pre par godina sam imala “ozbiljnu” vezu. Mnogo smo se voleli i bili smo zaljubljeni, onako klinački. I sve je to bilo lepo i slatko i verovatno bi mogla neka lepa priča da se napiše o zaljubljenim klincima. Ja sam tada, a verujem i svaka devojka u tim godinama, mislila da je on Gospodin Pravi. Mislila sam da ćemo ceo život biti zajedno, da ćemo zajedno otići do oltara i sutra birati tapete za dečiju sobu. Mislila sam da je to što sedimo zajedno u autobusu na ekskurziji najlepša i najvažnija stvar koja će se desiti nama. Kako sam samo bila naivna!

Čuvati, opraštati, tešiti, to je sva umetnost ljubavi

Za sve nas koje smo zbog tog Gospodina Pravog ili bolje reći Prvog mnogo patile mislim da su krivi filmovi. Gledamo sve te ljubavne filmove gde se parovi zaljube, pa zavole i nakon toga uplove u bračne vode i tada pod zajedničkim krovom stvaraju decu i posle zlatne svadbe na tremu stare kuće posmatraju unuke. Sve je to divno, ali ipak treba na vreme shvatiti da je to samo film, a da u stvarnom životu ljubav malo drugačije funkcioniše.

U stvarnom životu voliš i voljen si i u toj ljubavi uživaš. Jedno drugom ste podrška i kada vodite ozbiljne razgovore dajete mnoga obećanja, govorite ono što druga osoba želi da čuje i onda svako od vas veruje u sebe, u vas, u vašu ljubav. Rastete vi, raste vaša ljubav, a obećanja se zaboravljaju. Ti željno iščekuješ da te on zaprosi, jer je sada to vreme – oboje ste završili fakultete, našli ste dobar posao i ti, a i on, već neko vreme živite zajedno znači sada je red na sledeći korak. Ti čekaš, i čekaš i nadaš se. I konačno dobiješ taj prsten. Biraš pozivnice za svadbu, cveće i venčanicu. Misliš da posle tog venčanja nailazi još veća sreća. I pred svedocima se zaklinjete da ćete biti uvek tu jedno za drugo “i u zdravlju i bolesti”, ali “i dok vas smrt ne rastavi”.

Ali da li je zaista tako?

Ako je prava ljubav onda je tako, ali ako nije onda nakon medenog meseca kreću razočarenja i plakanje, a na kraju dolazi do razilaženja, odnosno razvoda.

Ako bračni supružnici žele da prošire porodicu, ali nailaze na poteškoće pa jedna strana krivi drugu, pa se samo jedna strana bori onda se tu postepeno gasi ljubav. I tada shvataš da to nije prava ljubav. Ili ako par ima bolesno dete, a jedna strana nema razumevanja i ne želi da pomaže oko deteta tu se isto gasi ljubav. Ili ako par ne želi decu pa kroz par godina se udalje i počnu da gledaju samo sebe i svoj lični interes onda ni to nije prava ljubav. Šta ako se jedan od supružnika razboli, a drugi supružnik napusti tog bolesnog? Onda ni to nije prava ljubav.

Istinski volimo samo one koje volimo čak i u njihovoj nemoći i njihovoj bedi

Kako onda znati da li je ta veza koja treba da se pretvori u brak prava ljubav?

To niko ne može da zna. Jedino što možemo da uradimo jeste da verujemo u tu ljubav i da je neprestano negujemo i da se nadamo da ćemo baš kao u filmu posle 50 godina braka sedeti zajedno na tremu i gledati svoje unuke.

Ujutru, nakon doručka, krećem od roditelja ka svom ljubavnom gnezdu. I dok ih posmatram u retrovizoru kako stoje zagrljeni i mašu mi shvatam da je to prava ljubav. Kada je tata u mladosti imao poteškoća u poslu mama je brinula o svima nama, o deci, o kući, o finansijama, o tati i o njihovoj ljubavi. Sada, kada se mama razbolela tata je ostao uz nju i sada on brine o njoj i nastavlja da je voli baš kao i što je pre trideset godina obećao da će biti tu “i u zdravlju i bolesti”.

Kada naiđu problemi prava ljubav se nalazi na brojnim ispitima i često nailazi na prepreke, da bi ta ljubav sve te prepreke prevazišla i da bi opstala potrebno je da se to dvoje supružnika vole, razumeju i da veruju jedno drugom, ali i da zajednički delaju protiv svega onoga što nastoji da ih razdvoji.

Kada sve knjige i sva vremena prođu.
Kada se svetovi uruše u zaborav, ostaće samo prava ljubav.

Moji tekstovi

Kakvi su ljudi?

Jesen je stigla, a sa njom i loše vreme. Dok svi gledamo da što manje izlazimo iz svojih kuća zbog kiše, jakog vetra, a i da bismo izbegli da se prehladimo i zarazimo pa da u krevetu preležimo sezonski grip ili ovaj virus koji nam je nametnuo ovu novu normalnost, postoje stvari zbog kojih moramo i po groznom vremenu izaći napolje – moramo da zamenimo letnje za zimske gume, moramo da unesemo cveće u kuću sa terase da ne bi smrzlo, moramo da orežemo ruže u dvorištu, a i svakodnevno moramo da prošetamo kućnog ljubimca.

Nakon šetnje sa svojim psom, koji obožava da se valja u jesenjem lišću, zavalila sam se u fotelju, uzela ćebe i laptop kako bih pratila onlajn nastavu na ZOOM-u. I tako ušuškana i zavaljena u fotelju sam se trudila da skoncentrisano pratim nastavu, ali kiša koja se slivala niz prozor i gole grane koje su se njihale na vetru su mi odvlačile pažnju.

U jednom trenutku profesor postavi pitanje i moj pogled sa prozora se brzo zalepi za ekran računara.

Da li se ljudi rađaju kao dobri ili zli?

Profesor nam nije dozvolio da analiziramo ovo pitanje, niti da dajemo filozofski odgovor već da glasamo za jednu od dve ponuđene opcije koje se nalaze na našem ekranu, a to su:

opcija A: rađaju se kao dobri
opcija B: rađaju se kao zli

Kada smo svi kliknuli na opciju za koju smatramo da je tačna profesor je prešao na sledeći slajd i ostavio nas bez tačnog odgovora, a ja sam ponovo skrenula pogled sa ekrana ka prozoru. Profesor je nastavio sa predavanjem, ali moj fokus više nije bio usmeren ka njegovom predavanju već samo ka pitanju koje je odzvanjalo u mojoj glavi.

Dugo sam razmišljala i tragala za odgovorom i bila sam ubeđena da se čovek rađa kao dobar, ali Biblija kaže da se čovek rađa ČIST, ne dobar, ne zao, već ČIST.

Dakle, uvaženi profesore fali Vam opcija C: čist.

Ponosno sam čekala sledeće predavanje kako bih uključila mikrofon i započela diskusiju. Međutim, veče pred predavanje kroz glavu mi ponovo odzvanja profesorovo pitanje i tada shvatam da moj odgovor nije tačan, jer postoje ljudi koji su druge veroispovesti ili koji pak veruju u nešto drugo što nema veze ni sa pravoslavljem, ni sa katoličanstvom, ni sa islamom i mi njima ne možemo da namećemo Bilblijski odgovor da se čovek rađa čist. Zato opcija C pada u vodu.

Jutro je, a ja ponovo sedim na istom mestu, prekrivena istim ćebetom pratim predavanje istog profesora. Ni sada nisam fokusirana, ali ovog puta mi pažnju ne odvlači nemirno drveće i kiša koja udara o prozor, već ljutnja. Ljuta sam na profesora, jer nam nije dao tačan odgovor, a ljuta sam i na sebe što nisam sama došla do tačnog odgovora.

Ležem u krevet i čvrsto donosim odluku da ovu noć, kao i sledeću, kao i onu tamo neću razmišljati o profesorovom pitanju. Ma ni jedan jedini dan, niti jednu jedinu noć više neću provesti u traganju za odgovorom na ovo pitanje.

Jutro, nema kiše, a kolovoz suv. To me je neizmerno obradovalo, jer se već godinu dana plašim da vozim po mokrom kolovozu i trudim se da izbegnem vožnju po kišu. Zbog najavljenih kišnih dana koji slede odlučujem da baš ovaj dan iskoristim za zamenu guma na svom automobilu. Dovezla sam auto kod vulkanizera, a on mi kaže da zbog velike gužve moj auto neće završiti narednih par sati i da bi najbolje bilo da dođem uveče po njega.

Znači Jovana moraš kese iz nabavke da tegliš do kuće. Ulazim u kuću, a moj pas skače do plafona delom od radosti, a delom od želje da ga izvedem napolje. Šetajući kroz park, gazeći šareno lišće koje puca pod nogama počeh ponovo da razmišljam o pitanju iako sam prethodno veče sebi obećala da o ovome neću više razmišljati.

Sada ipak dolazim do tačnog odgovora.

Svaki čovek se rađa kao dobar čovek i uči se da bude dobar, ali životne prilike i neprilike utiču na to da li će on ostati dobar ili će postati zao.

Zašto bi iko postao zao? Pitanje je koje se samo nameće.

Ne znam, ali ono što sigurno znam jeste da moramo da težimo ka tome da našu dobrotu ne ugasi crnilo i zlo. Ono loše što nam neko učini ne treba nas da pretvori u zle ljude, svaka neprilika i sve ružno što nam život i sudbina servira moramo da preokrenemo na dobro, jer to treba nas da ojača i da našu dobrotu uveća, a ne da je potpuno smanji i pretvori nas u zle ljude.

Dakle, tačan odgovor je pod A, ljudi se rađaju kao dobri. Loše stvari koje im se dešavaju i loši ljudi na koje nailaze pokušavaju da ih pretvore u zle ljude, ali ljudi moraju biti mentalno jaki i ne treba da dozvole da im iko uništi dobrotu i pokvari unutrašnji mir.

Naša šetnja je gotova, Lakijevo valjanje po lišću je za danas završeno. Idemo po auto. Zimske gume su na točkovima, letnje u gepeku, dobrota u nama, moje srce na mestu, puštam radio i dok pevam “Kiše jesenje”, vidim da pada kiša, palim brisače i bezbrižno vozim po mokrom kolovozu prvi put!

Moji tekstovi

Jedno ne dolikuje svima

Da li smo sebe izneverili ako nismo uradili nešto onako kako smo planirali? Koliko zaista treba da se osećamo loše ukoliko naši postupci nisu u skladu sa onim što očekujemo od sebe? Da li je to samo još jedna naznaka da sebe ne poznajemo ništa bolje no neko drugi što nas poznaje ili jednostavno se menjamo iz dana u dan?

Svi mi mislimo da smo posebni i da nas niko, ama baš niko ne razume. Glumimo hladnokrva i objektivna bića, a opet sa svakom drugom osobom pronalazimo zajednički jezik, jer sve nas muči ista surova realnost.

Kod nas se onaj ko ide kod psihijatra smatra ludakom koji ima šifru i na sebi ludačku košulju. Svuda u svetu je normalno da se ide kod psihijatra, kao na kafu sa prijateljima, razlika je samo što psihijatra plaćaš i ispovedaš mu se bez brige da li će tvoje tajne i strahove odati. I pričam ja tako sa mojim psihijatrom, jer ko će te bolje slušati no onaj kome plaćaš za to, i kažem ja:

– Ali vi ne shvatate – jer i ja pripadam tom samitu neshvaćenih – ja nisam zadovoljna ovim životom, ja ne mogu da shvatim da postoje lenji ljudi koji ne žele da budu uspešni na svim životnim poljima.

– Jovana, da li možeš da shvatiš da ono što ti smatraš uspehom nije uspeh za svakoga?

– Ne. Jer ja sam ubeđena da želim normalne stvari koje svako želi.

– Tebe ne treba da bude briga šta drugi žele, radi ono što ti srce kaže. Nemoj da razbijaš svoju glavu pitanjima zašto neko sluša turbo – folk muziku, pusti ti sebi Buč Kesidija ili Svemirka i uživaj.

Problem je u tome što svi želimo različite stvari, ali svakako treba da živimo i da pratimo svoje srce, a ne šablon. Nemojte nikada da reagujete i da se ponašate onako kako ste sebi zacrtali da treba. Ne postavljajte sebi granice. Pustite malo život da vas vodi, jer taj vaš život je već dugo vremena proveo sa vama, pa zna i on nešto. Verujte mi, onaj čovek u delu „Stranac“ nije bio čudan, on je samo bio čovek. Nije njega ni Kami prikazao kao čudaka već ga je narod tako shvatio. Zato vi nemojte da dozvolite da na vas utiču prosečni ljudi i zapamtite da nikada nije pravo vreme za nešto što ne želite, a ne želite to čim se pitate da li je pravo vreme!

Volim da sedim na svojoj terasi i da posmatram ljude iz prikrajka i da im se divim, svačiji život ima neku muku, pa je ljudi ipak ponosne nose i bore se sa njom, svaki život može biti knjiga ako se potrudimo. Svaki čovek može biti ljubav ako to zaželimo.

Pošto sam već rekla da treba da pratimo svoje srce, u jednoj knjizi sam pročitala da mi, naime, u velikim potezima, odnosno glavnim koracima našeg života postupamo ne po pravilima, već po jednom unutrašnjem impulsu, po instinktu koji dolazi iz najdublje unutrašnjosti našeg bića i, nakon toga, ono što smo uradili poredimo sa tuđim postupcima ne uzimajući na um da:

„Eines schickt sich nicht für alle“

Odnosno: „Jedno ne dolikuje svima“.

Sada pokušajte da razumete emocije koje dolaze spolja, ne iz samoostvarenja, već iz samouzdizanja. To nisu prirodna osećanja – njih su stvorili vaše društvo i kultura, ono što danas nazivate “modernim dobom”, da bi vas učinili produktivnim i držali vas pod kontrolom. Te emocije vam nikada neće pružiti ispunjenost i sreću kao kada vas zadivi priroda, kada uživate u društvu prijatelja, ili u radu kome se prepuštate. Osećanja koja vam je nametnulo društvo usmerena su na to da izazovu opijenost sobom.

To društvo, ti ljudi su uglavnom sve bitno zaboravili. Poštovati, pomagati, saosećati, davati, smejati se, družiti se, radovati, posećivati, poklanjati, osećati, slušati, ćutati, biti oslonac, biti uteha, biti prijatelj i ono što je najvažnije biti čovek! Zaboravili su živeti! Ovo je samo imitacija života. I sada pogledajte te ljude oko sebe. Nalazite li među njima jednu, jedinu osobu koja nije u potrazi za prizemnim zadovoljstvima, koja nije alava i sebična, koja svesno ili nesvesno ne provodi trenutak svog postojanja u traženju svih tih prizemnih zadovoljstava? Nalazite li ljude koji nisu zaboravili sve ono, koji su pre svega ljudi koji žive?

Kada  sve to sagledate, shvatićete kako se ljudi upinju da osvoje svet, živeći potpuno praznim životom, bez pravih vrednosti, uz ishod potpunog gubljenja svoje duše. I baš zato što “jedno ne dolikuje svima” ne treba da se poredimo sa drugima. Naši postupci su samo naši!

Spadam u onu izumiruću, retku vrstu koja još nije zaboravila i koja nastoji da nikada ne zaboravi biti čovek!

Moji tekstovi

Ukras Su

Pre dve godine sam saznala da ću postati tetka! Kada smo saznali da će biti devojčica, ja kao buduća tetka sam se bacila u potragu za najlepše i najkvalitetnije sitnice koje će toj devojčici ulepšati detinjstvo. Tragajući za trakama za kosu, rajfovima i šnalicama, došla sam do malog, domaćeg, preduzeća “Ukras Su”.

Gledajući sve te divne proizvode kontaktirala sam žene koje stoje iza ovog brenda koje su me upoznale sa svojim radom.

Dve sestre su udružile snage i sada stvaraju magiju za devojčice. Sve trake, šnalice i rajfove ručno rade i one brinu o svakom detalju, od materijala, pa sve do ambalaže u koju će biti spakovana traka, šnalica, ili rajf. Biraju samo najkvalitetnije materijale koje su za bebe i decu. Završile su nekoliko kurseva i imaju sertifikate za stare zanate i umetničke ručne radove koje dodeljuje Ministarstvo privrede i tehnološkog razvoja.

Imaju puno ideja koje postepeno realizuju kako bi ulepšale devojčicama detinjstvo.

Dok sam pokušavala da se odlučim koje ću da kupim rekle su mi da malo ljudi ceni ručni rad i da se ljudi pre odlučuju za trake i rajfove sa pokretne trake, nego za njihove unikatne i ručno rađene trake.

To me je nateralo da se zapitam zašto je to tako, ali do odgovora još nisam došla. Kupila sam gotovo sve trake, a sada čekam da izađe nova kolekcija traka koje ću kupiti za moju malu devojčicu koja me zove “Teja” i kojoj trake i krunice ovog brenda ulepšavaju detinjstvo i stalno se nalaze na njenoj glavici tokom njenog ranog razvoja.

Proizvode ovog brenda možete pogledati i naručiti na njihovoj Instagram stranici: UKRAS SU, a možete ih naći u dečijoj radnji MENDA i u drugim bolje snabdevenim prodavnicama

Moji tekstovi

Komunikacijom do uspeha

Progovori i reći ću ti ko si

Sokrat

Bil Gejts, Mark Zakerberg i Simon Sinek su svetski poznati govornici, ali oni, kao i većina nas, nisu rođeni kao dobri govornici, već su na komunikaciji dosta dugo radili i došli su komunikacijom do uspeha.

Komunkacija je najvažnija socijalna veština savremenog društva, a kako nju usavršiti sada ćete saznati.

Prvo se vratimo u Antičku Grčku i prisetimo se Demostena. Demosten je bio najveći grčki govornik koji je imao veoma tih glas, da bi osnažio svoj glas on je vežbao pored obale mora nadjačavajući šum talasa. On je imao tik podizanja jednog ramena, pa je iznad njega postavio mač koji bi ga povredio svaki put kad bi podigao rame. Demosten je već tada savladao tehniku javnog govora i komunikaciju doveo do savršenstva.

Šta vas sprečava da učinite isto?

Ne, nemojte mi reći da vama komunikacija nije potrebna, jer ne držite javni govor. Nemojte mi to reći, jer to nije istina. Javni govor je svuda oko nas. Javni govor je odgovaranje na ispitu, javni govor je u supermarketu, javni govor je držanje zdravice na veselju.

Sada kada sam vam dokazala da čak i vi držite javni govor i da je komunikacija jako važna, red je i da vam kažem zašto je ona važna i kako da je dovedete do savršenstva prilikom javnog govora.

Ksenija Bujišić i Maša Đorđević predavači organizatori seminara

Naša komunikacija se sastoji ne samo od reči koje ćemo izgovoriti, već i od pravilnog disanja, stava, intonacije, neverbalne komunikacije… Sve to utiče na javni nastup.

U komunikaciji se ne radi o govorenju, već o slušanju. Govorite jasno i bićete jasno shvaćeni.

SIMON SINEK

Iz ovoga što kaže svetski poznati govornik, Simon Sinek, možete videti da je najvažnije slušanje zato, budite iskreni prema sebi i priznajte da je ružno slušati kako se govornik bori da uhvati dah. Zato morate da naučite da dišete pravilno.

Ono što prati javni nastup, pored PowerPoint prezentacije je i trema koja je vaš najveći neprijatelj i nje se morate otarasiti, ona je nepozvani gost koji se uvek pojavi i može da uništi sve ono što ste mesecima spremali.

Poslednje pitanje na koje sam dužna da vam dam odgovor jeste kako da dovedete svoju komunikaciju do uspeha, kako da savladate javni nastup, naučite da dišete pravilno i kako da se rešite treme, odgovor na ovo kompleksno pitanje je vrlo jednostavan: radionica KOMUNIKACIJOM DO USPEHA. Osnivači radionice “Komunikacijom do uspeha” su novinarke i edukatori Maša Djordjević i Ksenija Bujišić. Ovom edukacijom su svoje prijateljstvo nadogradile i poslovnim uspehom. Prvi put su stale pred kamere još kao devojčice i već tada su osetile magiju televizije, kao i značaj i odgovornost javne reči, zbog toga su ne samo poznate, već i priznate novinarke i edukatorke.

Stručnost kao temelj

Javni nastup kao put uspeha

Odlaskom na ovaj seminar ulažete svoje vreme na znanje koje ćete steći i ovaj seminar će doprineti vašem razvoju i zahvaljujući njemu ćete steći socijalnu veštinu sadašnjosti i budućnosti, ovladaćete novinarskim žanrovima i izlagačkom pismenošću, svoju misao ćete uskladiti sa neverbalnom komunikacijom, osvestićete moć slušanja i jednog dana će ceo svet vas da slušamo, jer ćete dobrom komunikacijom i odličnim javnim nastupom da postanete svetski poznati govornici. Prilika za prvi utisak se ne dobija dva puta. Iskoristite svoju priliku.

Moji tekstovi

Nova normalnost

Pandemija korona virusom ne jenjava, a mi, ljudi, šta smo drugo mogli nego da prihvatimo novu normalnost? Nošenje maski, držanje fizičke distance, pranje ruku i prskanje alkohola po kvakama, garderobi, tašnama, telefonima, svuda. Izbegavamo okupljanja i gužve. Sve to radimo kako bismo sačuvali svoje, a i zdravlje naših bližnjih. Nikada nije bilo jednostavnije biti heroj, potrebno je samo ostati kod kuće.

Ono što mene brine kod ove nove normalnosti jeste naše mentalno stanje. Mentalno zdravlje naše zajednice, nacije i planete. Nema zagrljaja. Nema druženja. Nema radosti i sreće. Postoji samo strepnja. Bojimo se za naše finansije, za naše bližnje, bojimo se za nas, bojimo se brojki. Plašimo se šta će biti sutra. Stalno se pitam hoće li se svet ikada vratiti na ono staro.

Kad ćemo ponovo u pozorište?
Na utakmicu?
U bioskop?
Kad ćemo se zagrliti?
Kad ćemo udahnuti vazduh punim plućima?
Kad ćemo odmoriti uši?
Kad ćemo se nasmešiti prolazniku?
Kad ćemo prestati da strepimo?

U početku smo se mnogo plašili i dane provodili čitajući nove izveštaje i nova saznanja o ovom novom virusu. Nakon toga smo nastavili da se plašimo, ali i da odmaramo od svakodnevnog trčanja i jurcanja i tada smo shvatili koliko je važno da odvojimo vreme za sebe, za roditelje i za naše bližnje. Neće svet propasti ako se danas ne sredi kuća, ili ako se ručak naruči.

Nakon odmora koji nam je svima prijao shvatili smo da moramo da nastavimo sa svim svojim obavezama i onda smo ceo život prebacili na onlajn verziju. Rad i školovanje putem interneta, plaćanje računa preko interneta, kupovina preko interneta. Sve se završavalo preko interneta. I to je jedna dobra stvar, jer smo na taj način, sedeći u svom toplom domu izbegli zarazu, a i starije generacije koje nisu baš vešte sa tehnikom sada su svoje veštine usavršile.

Statistika kaže da je onlajn kupovina preko interneta za vreme vanrednog stanja skočila za 48%. Verujem da svi imate nekog u okruženju ko nema poverenja u internet kupovinu, ali je sada bio primoran da naručuje preko interneta i uverio se da je onlajn kupovina bezbedna.

Nakon što smo počeli da živimo i radimo na internetu, došli smo do faze da se usavrašavamo putem interneta. Yale, Columbia, Harvard i Pennsylvania Univerziteti su samo neki od onih koji su pokrenuli besplatne online kurseve iz oblasti marketinga, prava, menadžmenta…

Sada smo došli do faze kada se pitamo – šta dalje?

Sada je red da se pobrinemo o našem mentalnom zdravlju. Zapravo, mentalno zdravlje bi trebalo da nam bude na prvom mestu prioriteta, a ne na petom, šestom mestu.

Pandemija korona virusom ne jenjava. Ko zna do kada ćemo živeti novu normalnost, ko zna kada ćemo tek moći da se zagrlimo. Ono što sada možemo i moramo jeste da se čuvamo od virusa i da (sa)čuvamo mentalno zdravlje.

Sve će ovo proći, sve će ovo jednog dana biti juče, a da bismo dočekali da ovo bude juče, moramo da se čuvamo!

Moji tekstovi

Carstvo mraka

Tolstojevo “Carstvo mraka” je jedno od mojih omiljenih dela. Kada sam pre par godina čula da će se igrati u Narodnom pozorištu trčećim korakom sam otišla po karte za premijeru. Od premijere do sad sam ga gledala još šest puta.

Tolstoj je “Carstvo mraka” pisao inspirisan autentičnim događajem koji se odigrao u ruskoj provinciji – jedan čovek je na svadbi svoje ćerke javno priznao zločine koje je počinio tražeći iskupljenje grehova. Tolstoj je pisao o čoveku koji je imao napad iskrenosti i savesti. I onda je imao priznanje za iskupljenje.

Pokojni reditelj Igor Vuk Torbica je na pitanje novinara: “Da li priznanje donosi iskupljenje?” rekao:

Da li danas iskupljenje više postoji i ima li smisla? Da li priznavanje menja temelje bilo čega, i kada je reč o jedinki i kada je reč o društvu? Verovatno da da, ali došli smo na sam rub.

Život u bedi, odnosno gde takav život vodi ljude, šta od njih pravi, na koji način ovlada ljudima, dokle su ljudi spremni da odu u tim trenucima je ono o čemu se ovde govori. Ovaj komad je vanvremenski, i ja mu se uvek vraćam. Pogotovo onda kada me ljudi iznenade i kada se u njih razočaram.

Posvađala sam se drugaricom. I nismo govorile godinu dana. Nismo se ni videle godinu dana. Onda smo se videle. Na moje insistiranje. Zato što su neke stvari ostale nedorečene, a ja ništa ne volim da prećutim i da ostavim na pola. Rešile smo problem. Ja sam mislila da je tu ponovo kraj. To sam i želela. Međutim ponovo smo se zbližile. Nismo bliske kao pre, ali ipak smo nekako bliske. I to mi je bilo okej. Sve dok nije krenula da se ponaša kao pre.

Znate, ona je od onih ljudi kod kojih sva pažnja mora biti usmerena ka njima. Oni imaju najveće probleme, vi ih, naravno, nemate i vaša je dužnost samo da slušate i rešavate njihove. Znate ono kad nekome kažete da ste polomili ruku, a taj neko vam kaže da je to ništa, jer je taj neko polomio nokat. E to!

Telefon mi zvoni. Javljam se sa “halo” i sledi pitanje: “Ej kako da odem do IKEE po sveću, ne znam, jer nikad nisam išla”. Posle par dana ponovo mi zvoni telefon. Ovaj put posle mog “halo” sledi monolog: “Ja sam na poslu, dosadno mi je, nema ljudi pa sam mislila da malo pričamo”. Posle desetak dana stiže mi poruka sa dobro poznatog broja i glasi: “Gde ima da se kupi flor?”, kucam odgovor: “Flor?! Primi moje saučešće. Ima kod pogrebnika. a verovatno i u nekim verskim i crkvenim prodavnicama”, par minuta pauze: “Hvala. Kod mene nema, išla sam kod svih pogrebnika i nigde nema. Je l’ možeš ti da kupiš negde pa da se vidimo i da mi daš flor?”

Nasmejali ste se, priznajte.

Ali nije smešno, tužno je.

Tužno je dokle je čovek spreman da ode samo da bi sebe stavio u centar pažnje. Tužno je kada čovek živi u bedi, ali ne mislim ovde kao život u bedi, nemaštini. Ovde mislim na bedu u srcu, bedu u duši. Bedan je čovek čiji postupci pokazuju ograničenost i odsustvo svesti. Bedan je svako ko voli samo sebe i ne misli na druge. Bedan je svako koje bez empatije i ko nema osećaj za druge. Bedno je iskorišćavati ljude i njihovu dobrotu. Bedno je lagati, bedno je reći da kod pogrebnika nema flora, kod pekara hleba, kod obućara obuće. Tužno je kada čovek živi u duševnoj bedi. Nadam se da će se ona i svi njoj slični iz te duševne bede izvući, da će izvući bedu iz srca i da će to svoje srce napuniti srećom i bogatstvom lepih emocija.

Bogat čovek je onaj koji svoje mane uočava i popravlja. Bogati smo svi mi, jer imamo mogućnost da svoje mane popravljamo. Bogati smo kada smo puni razumevanja za sebe i druge, kada smo puni empatije, dobrote, ljubavi za sebe i za sve oko nas.

Pustila sam na YouTube-u pesmu iz predstave “Carstvo mraka” da bih se setila predstave i kako sam uživala u istoj, svih sedam puta. A i da bih se setila koliko uživam u ljudima čije su duše bogate, a ljubav šaljem i onim drugim dušama, onim koje su nas često nekad svesno, nekad nesvesno povređivale svojim nerazumevanjem i šaljem im snažnu podršku da stvore razumevanje i ljubav za sebe i za sve(t) oko sebe. A to uradite i vi, pošaljite podršku i ljubav svim onim ljudima čije su duše ispunjene bedom i pokrenite ih da svoje duše napune lepim emocijama.

S ljubavlju,
Jovana

PS: Cilj ovog teksta nije omalovažavanje nikoga, već samo pružanje podrške onima koji svoje duše prepravljaju kako bi ovaj svet učinili boljim.

Moji tekstovi

Balkanskom ulicom

Beogradski market je danas bio rezervisan za konferenciju za medije. Bilo je nekoliko glumaca i slikarskih umetika tamo u određeno vreme, u tri je  bila zakazana druga konferencija povodom novog filma, a ja sam sat vremena pre te konferencije završila sa jednim intervjuom i krenula sam ka redakciji. Dok sam se pela uz Francusku ulicu sretala sam brojne novinare kako sa svojim fotografima i snimateljima se spuštaju niz tu ulicu. I to me je podsetilo na nešto što sam davno pročitala da je Vesna Dedić rekla u jednom intervjuu o svojoj emisiji na pitanje šta za nju predstavlja Balkanska ulica – “Balkanska ulica je za mene mesto gde svi bar jednom prođu, tamo se neki spuštaju, a neki penju”, mene je baš ova rečenica podsetila na ovaj trenutak u Francuskoj ulici, svi sjajni novinari koji će kroz deceniju ili dve svoju karijeru završiti polako se spuštaju ka beogradskom market, metaforički govoreći, spuštaju se sa vrha svoje novinarske karijere ka penziji koja neminovno dolazi, a ja koja sam tek na drugoj godini studija novinarstva penjem se uz Francusku ulicu gradeći svoju karijeru i postajući dobar i kvalitetan novinar, a gore me po nekima čeka konj, a po nekima spomenik knezu Mihailu. Bilo kako bilo, trenutak kada se moje rame našlo na istom nivou sa ramenima tih novinara za mene je značio da idem dobrim putem i da moj cilj treba da bude da jednog dana budem priznat, a ne poznat novinar, jer biti priznat i biti poznat nije isto!

Moji tekstovi

Medveđa usluga

Koliko ste vi medveđih usluga učinili? Ja bezbroj. I nisu donele ništa dobro ni meni, ni drugoj strani. Eh koliko sam samo puta oprostila dečku , pa posle neutešno plakala mesecima. Ili koliko sam se samo puta pomirila sa drugaricom sa kojom nije trebalo da se pomirim. I tako mogu da nabrajam do sutra. Ono što me je nateralo da se zaista zapitam jeste pitanje koje nam je profesor postavio na ZOOM predavanju, a to je: šta ćemo učiniti ako vidimo da neko od kolega na zakonski neprihvatljiv način polaže ispit, odnosno prepisuje ili koristi bubice? Odgovor svih nas je bio ništa. A onda je profesor rekao “a šta ako nedozvoljena sredstva koristi student medicine?”, tu smo gotovo svi rekli da bismo ga prijavili. Pošto će današnji student medicine sutra biti doktor ili hirurg pa ćemo zbog njegove greške dobiti pogrešnu dijagnozu ili završiti na patologiji onda hoćemo tog studenta da prijavimo, jer svojom nezakonitom radnjom ugrožava živote svih nas. Profesor nam je tada objasnio da je dužnost svih nas da studenta prijavimo, nema veze što nismo studenti medicine i na taj način ne možemo da ugrozimo nečiji život, mi ćutanjem ugrožavamo profesiju. Taj student će sutra da se zaposli i da bude u rangu sa mnom, ja sam ispite polagala učeći, a on prepisujući. Ja sam tada shvatila da ne možemo da činimo te medveđe usluge. I onda sam saznala da je jedna devojka iz Surdulice položila vožnju zahvaljujući ljubavnoj vezi sa instruktorom. I ona sada sa svojim neznanjem ugrožava živote svih ljudi u tom mesto i zato treba pravno goniti i nju, i njega. Nakon toga sam u svojoj sobi psovala i njega, i nju, iako ih ne znam, a psovala sam i sve one koji na bilo koji način nanose štetu ljudskim životima, firmama i profesijama samo zato što im je neko učinio medveđu uslugu i nije ih prijavio nadležnim organima. Onda sam se smirila i počela da razmišljam o medveđim uslugama i setila sam se da su medveđu uslugu nekoliko puta meni učinili moji roditelji. Kada mi se nije išlo u školu, ili nisam bila spremna za test mama je zvala razrednu da joj javi da sam bolesna i da neću doći u školu. Da li je mama mene tim činom učila da je okej lagati ponekad? Svesno ne, ali nesvesno da. I umesto da me je naterala da odem u školu i da dobijem keca pa da posle moram ponovo da učim, ona mi je učinila medveđu uslugu iz koje ništa dobro nije proizašlo, posle sam paralelno za drugim redovnim testovima morala da spemam i ovaj koji sam eskivirala. Zato, dragi moj učite na ovim primerima, nemojte da činite medveđe usluge!