Putovanja po Srbiji

Bajina Bašta, Mokra Gora, Šarganska osmica, Tara i Zaovine

Moji roditelji obožavaju planinu Taru, zato je tata, dok ja još nisam bila u planu da se rodim, brata vodio na tu planinu, kada sam se ja rodila, ta tradicija se nastavila sa jednim članom više. Sada smo brat i ja porasli i zbog obaveza ne možemo da se uskladimo sa odmorom tate i mame i sada na duža putovanja idemo odvojeno. Kada sam prošle godine sa društvom odlučila da se prisetim ranijih godina i da odemo na Taru, uzela sam laptop i počela da istražujem šta sve vredi obići u blizini. Gledajući i istražujući na bukingu mi iskoči slogan “Bašta te briga!” i u tom trenutku se setim Bašta festa, to je festival koji su student dramskih umetnosti osnovali pre više od pola decenije i taj festival je namenjen kratkim igranim filmovima koji se prikazuju na festivalu. Pogledala sam datum i odlučili smo da krenemo par dana ranije kako bismo posetili festival u Bajinoj Bašti. Svi koji me poznaju znaju koliki sam ljubitelj te umetnosti in a tom festivalu sam srela drugare klasiće i svi zajedno smo se nezaboravno proverili. Ovaj fest me energizuje, bio je moj zaključak. Odatle smo krenuli ka Mokroj Gori. Želja nam je bila da obiđemo Drvengrad i u obilasku tog divnog mesta smo istinski uživali. Slikali se skoro pred svakom tablom sa nazivom ulice, al ii isped automobile i zajedno sa muralom Fjodora Dostojevskog. Zauzeli smo mesto u vozu i vozili smo se Šarganskom osmicom. Pogledi su nam bili očarani zelenom lepotom koju smo videli kroz prozor vagona, a na ušima su nam bile slušalice kroz koje se čuo jedan dubok i prodoran glas koji nam je pričao priču o nastanku Šarganske osmice. Iz ovog lepog, etno i bajkotvitog mesta smo krenuli u večernjim časovima. Došli smo u naš apartman na Tari, zapravo, iznajmili smo malu kućicu, koja je imala krov do trave, tipično za planinske kuće. Kuća je urađena od drveta i spolja i unutra je sve bilo drveno. Par dana smo proveli istražujući planinu, peli smo se po strmim obodima planine i nakon toga nismo imali snage ni za šta drugo. Posle par dana, kada nam je bilo dosta pentranja po planini odlučili smo da odemo na jezero Zaovine. Jezero Zaovine ima dva dela, jedan deo jezera se nalazi sa jedne strane puta, drugi deo u podnožju planine sa druge strane puta. Ovaj deo koji se nalazi u podnožju planine je jako mali, veličine močvare, voda je kristalno čista, ali je hladna, u njoj se ne može idržati duže od dva, tri minuta. Druga strana jezera je mnogo veća, a i voda je mnogo toplija. Ta strana jezera ima i plažu od sitnog kamenja. Jezero dosta široko, al ii dosta duboko, strana na kojoj smo mi bili je kao more, dosta široko jezero, nedaleko od tog mesta se nalazi i hidroelektrana. Ovaj deo jezera je odličan za kupanje. Par dana smo dolazili tu na kupanje, a poslednjeg dana smo se odlučili da ostanemo još koji dan i da kampujemo. Brzo smo našli šatore i vreće za spavanje. Nedaleko od ovog prekrasnog jezera se nalazi i deo za kampere pa smo još nekoliko dana uživali, a noći smo provodili uz vatru i gitaru, noći su ovde izrazito hladne, ali je vazduh jako čist. Nadam se da ćete ova mesta posetiti što pre!

Putovanja po Srbiji

Subotica, Novi Sad, Petrovaradinska tvrđava i Bojčinska koleba

Jedne večeri dok sam sedela sa društvom pravili smo dogovor gde ćemo da pobegnemo na dan do dva, svako je predlagao različita mesta, koja nisu ni usput, već su razbacana na sve četiri strane sveta. U jednom trenutku drugu stiže obaveštenje da je upis ocene sutra u devet sati. Drug studira geodeziju na građevinskom u Subotici i to obaveštenje je bilo okidač za naš izlet. Ako on već mora da ide u Vojvodinu, idemo i mi sa njim. Ujutru smo pre devet stigli na njegov fakultet, a on nas je proveo kroz ceo studentski kompleks dok smo šetali kroz park između studentskog doma i fakulteta u glavi nam je bila misao da smo tu, tik uz granicu, uz granicu koju ne možemo da pređemo. Odjednom smo se osetili kao da smo u kavezu. Kada je on to završio, vidno neraspoloženi smo krenuli prema centru. On nas je odveo do plave fontane i u poslastičarnicu na kitnikez posle doručka. Kitnikez je najstariji vojvođanski slatkiš od dunja, na prvi pogled izgleda kao običan žele, ali je zapravo fantastična poslastica! Posle kitnikeza, raspoloženje nam se vratilo u operativno stanje i krenuli smo ka Novom Sadu. Obišli smo trg Slobode, prošetali centrom i seli ispred pozorišta na piće. Odatle smo put nastavili u pravcu Petrovaradina. Tamo bismo, da nije korone, sada skakali na Exit festival. Prošetali smo i slikali se kraj sata i shvatili smo da je vreme da odemo odavde, jer nam Novi Sad srozava raspoloženje. Prazan trg, zatvoreno pozorište i otkazan Exit su nas podsetili na ovu tešku godinu. Mi, devojke, nismo bile raspoložene za šoping u Promenada šoping centru, koji je do sada bila nezaobilazna stanica koju smo uvek posećivale. Krenuli smo nazad ka Beogradu. Muzika se čula, ali niko nije pevao, niti smo obraćali pažnju na muziku. Svi, osim vozača naravno, smo gledali kroz prozor i mislili o teškom periodu u kom se svet sada nalazi. Gledajući kroz prozor spazih putokaz za restoran “Bojčinska koleba” predložih im da tamo svratimo na ručak. Mesto je bajkovito, sve je u etno stilu, zemljane prostorije i detalji iz srpskih i mađarskih sela. Ručali smo, domaća hrana, prejeli smo se, jer smo bili previse gladni i nakod toga smo rešili da prošetamo šumom. U šumi je bilo jako hladno, iako nije bilo vetra, hladan vazduh je strujio između drveća. Bogato zelenilo, utabana staza koja je dovoljno široka da se njome može šetati u grupi. Počeo je da pada mrak i mi smo krenuli ka Beogradu. Poseta ovoj kolebi je svima vratila raspoloženje i bila je kao šlag na torti.

Putovanja po Srbiji

Srebrno jezero, Golubačka tvrđava i manastir Tumane

Pre dve godine sa mamom it atom sam se uputila u pravcu Srebrnog jezera. To je veštačko jezero koje je postalo jako popularno, a i mnogi ga nazivaju morem. Temperatura vode je idealna za rashlađivanje. Ima dovoljno suncobrana i ležaljki. U blizini Srebrnog jezera se nalazi i plac sa drvoredima namenjim onima koji žele da kampuju. Idealno mesto za predah od gradske gužve. Nakon par dana smo se uputili ka Golubačkoj tvrđavi koja je bila naša poslednja destinacija. Meštani Srebrnog jezera su nam rekli da je najbolja klopa u Velikom Gradištu pa smo tu svratili na ručak. Svi restorani se nalaze uz Dunav. Nakon ručka smo nastavili svoje putovanje. Stigli smo u Golubac, tu smo odlučili da prošetamo po keju koji je uređen, a beton je nedavno popločan behatlonom i tu se održavaju razne manifestacije. Tu smo imali i priliku da se kupamo u Dunavu. Voda je hladna, ali mirna, na tom mestu je Dunav najširi. Golubačka tvrđava je tada bila u završnoj fazi rekonstrukcije, ali je i tada bila prelepa. Mnogi se pitaju zašto se zove Golubačka tvrđava, istoričari su pronašli podatke da su je svi narodi tako zvali, ali na svojim jezicima je naziv zvučao drugačije. Suština je da je u osnovi naziva reč golub, informacije koje smo dobili od kustosa jeste da je to zato što je osmanski zapovednik bio zaljubljen u meštanku Golubanu. Nakon obilaska tvrđave nastavili smo glavnom ulicom, premu mestu Mala Orlova. Tu se nalazi terasa nad Dunavom. Nema kafića i restorana, samo jedan drveni sto i dve klupe sa suncobranom. Idealno mesto za odmor. Tu smo jeli hladnu lubenicu, gledali Dunav, ali i drugu stranu obale – Rumuniju. Nakon kraće pauze smo krenuli u srpski Ostrog, manastir Tumane. Put je malo lošiji, na pojedinim mestima je samo tucanik, bez asfalta, ali nema većih krivina i uvala. Kada smo došli, nije bilo gužve i stigli smo taman na molitvu. Nakon obilaska manastira sa Igumanom smo pričali o blagodetima Svetog Zosima koji nam je rekao da ovde dolaze mnogi koji su bolesni ili žene koje se muče sa začećem. Monasi uzgajaju med i svu hranu sami proizvode, Sa druge strane kolovoza se nalazi njihov mali potok u kom plivaju patke, a pored vodenice se nalazi mini zoo vrt. Imaju ćurke, kokoške, lame, konje, magarce, mačke  i pse. Odatle se kroz šumu ide do isposnice gde se nalazi izvor lekovite vode. Nema puno da se ide do isposnice, ali je potrebno da čovek ima dobru kondiciju. Tu se pored izvora vode koja teče iz stene i ledena je, nalazi se najmanja crkva, koja se nalazi u steni. Stene su prekrivene mahovinom, pa je jako klizavo i teško da se popne do zvona, ali je svakako moguće. Pre par meseci sam sa društvom posetila ponovo ova mesta, sada je završena rekonstrukcija tvrđave i samo šetalište do nje je prelepo. Idealno mesto za posetiti, koje nije predaleko, a i veoma povoljno za svačiji džep.

Putovanja po Srbiji

Kopaonik, Kuršumlija i Đavolja Varoš

Kopaonik, naša lepa i hladna planina, planina na kojoj je naš Novak Đoković trenirao i živeo u ranom detinjstvu. Zimu, koja je sada iza nas, sam odlučila da provedem na Kopaoniku, tj. da skikajući istražujem šumice Kopaonika. Kopaonik se dosta izgradio, gužva je prevelika, što se meni ne sviđa. Staze su čiste i idealne za skije i bord. Neću vam pisati o svojim padovima koji su bili i urnebesno smešni, ali i isto toliko bolni. Moj savat vam je da, ako niste ljubitelj gužve, za skijanje odaberete neku drugu, ne tako popularnu planinu. Ali zato je leto na Kopaoniku božanstveno. Gužva, u odnosu na zimu, je dosta manja. Hladno je, sunce se jedva probija kroz oblake. Ima puno toga što se na Kopaoniku za vreme leta može obići, a najlepše je boraviti u prirodi. Moja mama je rodom iz Kuršumlije, malo mesto kraj Niša. U mamin rodni grad odlazim obavezno bar jednom godišnje. Sada tamo žive ujak i ujna sa svojom decom. U blizini se nalazi i Prolom banja koja je jako dobra, mada i Kuršumlija ima svoju banju, koja ne radi, ali izvor lekovite vode nije presušio. Hotel “Žubor” je zatvoren, raspisan je tender, ali je cena previsoka i zbog toga niko neće da kupi ovaj hotel. Kuršumlija je jako malo mesto, ali je veoma bogat grad. U samom centru grada se nalazi crkva Svete Trojice, a na ulazu u grad se nalazi crkva Svete Petke koja je otkrivena 1918. godine. Naučnici smatraju da potiče iz perioda Nemanjića ili nekog starijeg perioda. Crkva je skoro skroz uništena, ali su ostali njeni ostaci i iconostas. Zanimljivo je da se crkva nalazi do puta koji vodi ka Kosovu i Metohiji. Na drugoj strani grada se nalazi manastir posvećen Svetom Nikoli koji je sagradio Stefan Nemanja. Mesto na kome se nalazi ovaj manastir se naziva Kosturnica. U Kuršumliji se nalazi i jedna niska planina – Samokovo. Na vrhu te planine se nalazi malo jezero koje je atrakcija za sve goste koji dolaze u restoran. Iz restorana se pogled proteže sve do Kopaonika. Najveća atrakcija koja se nalazi kraj ovog grada jeste Đavolja Varoš. Đavolja Varoš je mesto gde se nalaze neobične zemljane figure koje prate razne legende. Snažni tektonski pokreti su stvorili jaruge koje nose razna, čudna, imena. Ovo mesto je dobilo naziv, jer su se prema jednoj legendi đavoli skamenili i ti đavoli su zapravo te zemljane figure. Reka koja teče je veoma kisela, a od krečnjačkih stena je i boju promenila, pa više nije prozirna. Ova mesta vredi posetiti, naš jug Srbije je bogat i lekovit.

Putovanja po Srbiji

Rožanci, Kosmaj, Aranđelovac i Bukulja

Rožanci, selo kraj Barajeva, 45 minuta od Beograda. Tus u živeli moji deka i baka sa očeve strane, tu je tatino, a i naše, ognjište. To je selo koje umire, par gazdinstava koja se bave poljoprivredom i stočarstvom. Selo sa velikim potencijalom, ali bez ljudi, svi su otišli u svet. Put do sela je odličan, asfaltiran ove godine, gume same klize po njemu. Ako volite domaće proizvode, u koje god domaćinstvo da svratite možete kupiti sir, kajmak, surutku, med, maline, pečurke i šampinjone, proizvode iz baste, iz voćnjaka i vinograda, domaću rakiju svako gazdinstvo ima. Kuće su velike, a okućnice još veće. Radni ljudi. Videćete ko ima pečurkanu – kod njega po pečurke, koi ma štalu – po meso i mlečne proizvode. Blizu Rožanaca se nalazi i planina Kosmaj. Najniža planina u Šumadiji, na njoj se nalazi spomenim palim borcima Kosmajskog odreda. Na Kosmaju pored mesta za odmor i roštiljanje u prirodi imate par odličnih restorana.

Aranđelovac i Bukulja se nalaze u srcu Šumadije. Par kilometara od centra grada, u šumi se nalazi etno restoran sa spavaonama. Sve je od drveta, dok je kuća zidana od blata. Ima veliki parking i prelepo dvorište. Noći su jako hladne, vilica mi je cvokotala do ponoći, oko sat vremena je potrebno spustiti se iz šume u centar peške. Centar mi se uopšte nije dopao, previse lokala i svetlećih reklama, centar je nalik nekom naselju na periferiji Beograda, ali zato je planina Bukulja divno mesto za šetnju i istraživanje biljaka. Ukoliko ste alergični moj vam je savet da cveće i razne lekovite biljke kupite sušene od ljudi na podnožju planine nego da ih sami berete i sušite, jer imaju mnogo jak miris, pa će vam smetati ceo dan. Ovo je mesto koje svakako vredi posetiti ako imate malo slobodnog vremena, ali ovo nije mesto koje treba odabrati za višednevni odmor.

Putovanja po Srbiji

Vrnjačka banja i manastir Žiča

Poslednjih nekoliko godina nezaobilazno mesto za posetu je Vrnjačka Banja. To je jako malo mesto i zato nikad ne mogu da ostanem dugo, a i ne volim gužvu koje u Vrnjačkoj Banji uvek ima. Ono zbog čega volim Vrnjačku Banju jeste slana soba i priroda koja ovde odiše toplinom. Šetalište uz rečicu je bajkovito, tu ima raznih mostova – most posvećen matematici, most posvećen glumcu Danilu Bati Stojkoviću, tu je i onaj najpoznatiji most – most ljubavi koji je prepun ispisanih katanaca. Sa jedne strane mosta je park prepun cveća i zelenila it u je uvek hlad, jer krošnje drveća čuvaju park od Sunca. Sa druge strane mosta se nalati puno malih lokala i tezgi sa magnetima, suvenirima i raznim dragunlijama, tu je i poneki kafić. Tu se nalazi i fontana iza koje se nalazi stepenice koje vode na najlepše mesto u Vrnjačkoj Banji, a to je letnja pozorišna scena. Obruč ovog centra predstavlja hotele i motele, ali i razne prodavnice koje posećuju meštani. Ovo mesto je idealno za odmor i rekreaciju. Pre nego što krenem za Beograd posetim manastir Žiču koji se nalazi nedaleko od Kraljeva. Manastir je prošle godine proslavio 8 vekova autokefalnosti, a ovu zadužbinu je podigao Stefan Prvovenčani, ovu zadužbinu obavezno stavite na listu putovanja.

Putovanja po Srbiji

Čortanovci, Inđija i Stari Slankamen

U nadi da ću pobeći od tužne, a istovremeno strašne realnosti, spakovah mali kofer is a drugaricom krenuh u Čortanovce. Bežeći od korone stigle smo u selo koje se nalazi između Dunava i Fruške Gore. Iznajmile smo malu vikendicu i iako smo mislile da ćemo par dana provesti u dvorištu kraj reke, Čortanovci imaju mnogo toga da ponude. Jedan ribar kog smo zatekle kraj reke nam je rekao da ovo mesto obožavaju pecaroši u šta smo se uverili već sutradan kad je obala bila puna pecaroša. Uveče je tu najezda komaraca i od njih ne može da se živi, zato je najbolje da uveče izbegavate šetnju uz obalu Dunava. Posle par dana slušanja zrikavca i komaraca gledajući u Dunav krenule smo u manastir Velika Remeta koji se nalazi u blizini Čortanovaca. Dragutin Nemanjić je bio osnivač ovog prekrasnog manastira koji nas je ispunio nekom neobjašnjivom ljubavlju. Tog dana smo po povratku u vikendicu spakovale kofere i krenule dalje, zasitile smo se Dunava, ali nam je bilo dosta i ujeda komaraca. Na putu ka našem sledećem odredištu, odnosno Starom Slankamenu, svratile smo u šoping centar Inđija i tu smo ručale, ali i pazarile neke stvari, jer je ovaj šoping centar autlet pa su stvari dosta jeftinije. Ono što mi se sviđa kod ovog šoping centra jesto to što nije građen kao konzerva u koju uđeš i nemaš dašak prirodne svetlosti i vazduha. Ovaj šoping centar je urađen kao male kućice, a ti šetaš iz jedne u drugu, odnosno iz jedne u drugu radnju, a 70% vremena sin a otvorenom. Pošto je gepek bio pun kofera, za silnu garderobu je jedino bilo mesta na zadnjem sedištu auta. Kada smo stigle u Stari Slankamen već je bilo veče, a i bile smo preumorne od šetnje tog dana pa smo odmah po dolasku u smeštaj zaspale kao klade, do jutra se nismo budile, opio nas vazduh, ali i nije bilo komaraca. Ujutru smo izašle u šetnju, dok smo šetale srele smo puno lokalaca od kojih smo saznale da se vikendice ovde prodaju po jako niskim cenama, više se isplati da kupiš vikendicu nego plac da je sam gradiš. Ova informacija mi je kao lampica svetlela u mozgu i podsećala me da bih možda mogla jednog dana baš ovde da kupim vikendicu. U prilog ovoj mojoj ideji je išla i činjenica da što sam više mesta obilazila po varoši, to me je ovo selo sve više vezivalo za sebe. U vreme ručka smo saznale da ovde ima jedan riblji restoran i od hrane pored testa i mekika imaju samo rečnu ribu, nas dve smo se uputile u taj restoran i zaista ja lepšu ribu u životu nisam jela! Sutradan smo malo ranije krenule u isti resoran kako bismo istražile tu regiju. Kraj tog restorana se nalazi i stacionar za ljude koji su imali moždani udar. Vikendom tu ume biti gužva, jer mnogi dođu da posete svoje najmilije, kojima ovaj stacionar odgovora za lečenje. Nakon što smo ručale ribu, ponovo, krenule smo u vinariju Acumincum, šetale smo kroz vinograd, a onda u podrumu vina degustirale i tražile najbolje da kupimo za poneti. U sobu smo se vratile punih stomaka i utonule smo u san, ujutru smo spakovale kofere i rešile da se vratimo u surovu realnost. Nismo mogle da odemo bez još jedne šetnje starim delom sela. Dok smo šetale saznale smo da je ruža vetrova ovde odlična i da mnogi koji imaju astmu ili problema sa disanjem dolaze baš ovde. Nakon što su se meštani razišli, uletele smo u jednu livadu i ubrale pampas travu koje ovde ima na svakom ćošku, a ona je idealna za dekoraciju kuće. Sada me ta ukradena pampas trava stalno podseća na to da treba da štedim za vikendicu u Starom Slankamenu.

Putovanja po Srbiji

Surdulica i Vlasinsko jezero

Kada sam bila mala tata i mama su me odveli na Vlasinsko jezero koje je tata obožavao, mama nije veliki ljubitelj jezera, dok sam ja bila fascinirana tim plutajućim ostrvom. Tata je znao caku kako da naučim da volim jezera i prirodu više od mora – odvesti dete gde će ga nešto zaintrigirati. Ono što mi je tada smetalo i kvarilo mi užitak u vodi jeste trava koja se uvek motala oko mojih nogu. Danas se Vlasinsko jezero dosta izgradilo i voda je iz godine u godinu sve čestija.

Prošlog maja sam otišla sa drugaricom u Surdulicu. Malo mesto gde svako svakog zna, a ono što je najlepše je što je sve tu blizu i svuda se ide peške. Centar se nalazi kod Opštine ispred koje je posađeno drveće sa rozim cvećem, fontana i kafići u krug koji imaju najlepše sladolede. A uz šetalište se nalazi ona mala kućica, iz našeg detinjstva koja proizvodi kokice, ali i ona u kojoj možeš da izvučeš igračku. Tu je i mali potok sa prelepo uređenim mostovima, a od skoro preko puta bazena postoji nov parkić koji umesto onih mekanih ploča ima kamenje koje se uklapa uz drveće i prirodni izgled tog dela grada. Pored najsevreminijih dečijih sprava za igranje ima i deo sa spravama za vežbe. Za ljubitelje noćnog provoda, nedaleko od Surdulice se nalazi Vladičin Han u kom imate jako puno klubova. Noć u Surdulici zna biti jako hladna bez obzira na doba godine zato uvek morate poneti i topliju garderobu. Ako ste se uželeli Grčke, krenite auto – putem pa skrenite u Surdulicu umesto da nastavite u pravcu granice sa Makedonijom.

Putovanja po Srbiji

Srbija

Korona virus je pored velikog straha, bojazni i ogromnih brojki umrlih i zaraženih doneo i promene u celom svetu. Prešlo se na rad od kuće i na onlajn kupovinu u koju mi, Srbi, nismo imali poverenja. Ekonomija je na momenat stala, ali je sve počelo polako da se vraća u normal. Ugostiteljski i trgovinski objekti su ponovo otvoreni, granice za turiste su uglavnom zatvorene što je otvorilo mogućnost da upoznamo i posetimo lepote naše zemlje. Uvek smo trčali i birali strane destinacije za odmor, a svoju zemlju nismo obišli. Dok sam bila mala leto sam sa roditeljima provodila putujući po Srbiji i sasvim sam sigurna da sam obišla sva naša mesta, ta prelepa navika da leti pored odlaska na more odem i na neku planinu ili da obiđem neko mesto u Srbiji je ostalo do dana današnjeg. Zato, ovu kategoriju namenjujem svima vama koji tek planirate da otkrivate čari naše zemlje. Neću pisati o mestima koje sam posećivala kao dete, već o mestima koja sam posećivala poslednjih par godina i kojih se sećam. Nadam se da će vam moje putešestvije pomoći pri odabiru destinacije za odmor ove godine. Nemojte zaboraviti da sledeće godine pored odlaska na more obiđete i neko mesto u našoj maloj, ali zlata vrednoj Srbiji

Akademske misli

Eksploatacija

Mnogo polemike se vodi oko toga šta koji analitički marksista smatra privatnom svojinom, ipak fokus je na tome da je za marksizam najvažnije da „ne postoji moralno pravo na privatno vlasništvo i kontrolu nad sredstvima za proizvodnju“. Mnogi marksisti smatraju da bi trebalo ukinuti lično vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Među svim marksistima su podeljena mišljenja, ali ono što je važno da sva ta mišljenja se podudaraju sa jednim, a to je da se pravda može omogućiti „jedino ukidanjem privatne svojine“.

Eksploatacija predstavlja prisvajanje plodova tuđeg rada posredstvom iskorišćavanja drugih ljudi. Ko iskorišćava? Kapitalista. Šta predstavlja plod tuđeg rada? Ono što ima vrednost. Ko je iskorišćen? Radnik, odnosno radnici. Dakle, kapitalisti se bogate na račun radnika koji stvaraju ono što ima vrednost.

Rajman za eksploataciju kaže: „Nas brine to što su radnici prinuđeni da prodaju svoju radnu snagu, zato što to shvatamo kao prinudu da rade bez plate. A brine nas i to koliko su dugo radnici prinuđeni da rade bez plate, zbog onoga što osećamo prema ljudima koji su prinušeni  da rade bez plate u bilo kom periodu vremena“. Koen ovo smatra neprihvatljivim, a ja se sa njim potpuno slažem, jer to znači da u svakom trenutku pozicije mogu biti zamenjene. Onaj koji je u tom trenutku gore, može se spustiti dole i obratno. Kapitalista može postati radnik, a radnik kapitalista, a ako kapitalista nastaje tako što kreće sa pozicije radnika, onda nema nejednakosti. Remer eksploataciju vidi kao nejedank pristup sredstvima za proizvodnju. Remerovo objašnjenje eksploatacije je: „da li neko jeste ili nije eksploatisan zavisi od toga da li bi bio u boljem položaju u hipotetičkoj situaciji distributivne jednakosti – naime, u situacji gde neko povlači svoj rad i per capita udeo u spoljašnjim resursima“. Ovo Remerovo objašnjenje eksploatacije idalje procenjuje socijalnu pomoć, odnosno pomoć za decu i nemoćne kao eksploataciju. Arneson ima sličan pogled na eksloataciju kao Remer. Arneson smatra da veliki broj zaposlenih u kapitalizmu biva eksploatisan zbog  „nezasluženih nejednakosti u bogatstvu ili talentima“, a to drugima otvara mogućnost da te radnike iskoriste.

Za kraj, složila bih se sa „Kantovskim“ pravcem marksističke misli koji svakoj zasebnoj individui daje slobodu da sama odluči o tome šta bi bilo najbolje da uradi sa svojim resursima. Iako ovo stvara veliki broj pitanja kojima se marksisti moraju pozabaviti. Mi kao marksisti, kroz analaizu i posmatranje vidimo na jednoj strani siromašne, eksloatisane radnike, a na drugoj strani bogate kapitaliste. Oni tu vode borbu. Bogati kapitalisti nastoje da ostanu bogati i da eksploatišu radnike, dok se siromašni radnici bore sa kapitalistima u želji da ih pobede kako ih oni ne bi mogli iskorišćavati. Radnici nisu čelične mašine, to su ljudi koji radeći svoj posao rizikuju da obole, da postanu radno nesposobni zbog povrede na radu, oni rizikuju radeći za druge da nakon sakupljenih godina radnog staža i starosti budu potpuno zaboravljeni. Kapitalisti su spremni da rizikuju svoj kapital zarad povećanja obima posla koji bi im doneo više novca.  Ono što ne treba da se dovodi u pitanje je da li obe strane rizikuju, jer rizikuju. Ništa ne može opravdati postojeće nejednakosti. Ono što je sasvim sigurno jeste da privatna svojina ne mora i ne bi trebalo da bude eksploatatorska.