Sito kulture

Vinston Čertir je jednom izjavio: “Mi se borimo da sačuvamo
kulturu i umetnost“.
Sada sledi niz pitanja: Da li se mi u Srbiji borimo da sačuvamo kulturu i umetnost? Da. Kako smo došli do toga da moramo da čuvamo nešto što je normalno i odlično? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: nastanak rijalitija. Da li mediji imaju uticaj? Da. Da li mediji menjaju svet? Da. A to znači da gledanje rijalitija ostavlja veliki utisak na naciju, što znači da ćemo mi biti kao te osobe u rijalitiju.

Prva decenija 21. veka je kod nas bila decenija televizije, časopisa i zapadne kultura koja je stigla i kod nas. Prihvatili smo sve što je došlo sa Zapada. Dolazak američkih sitkoma nestale su latino sapunice i naše domaće serije. „Bazar“ i „Huper“ padaju u vodu, a na površinu isplivava „Bravo“ i „Cosmopoliten“. Nakon ovoga nam dolazi i rijaliti. Era rijalitija još traje iako se većina nada da će ta era izumreti kao era dinosaurusa.  Na kompleksno pitanje koje se samo nameće ne mogu vam dati jednostavan odgovor. Pitanje glasi: Zašto se u Srbiji toliko gleda rijaliti, kad postoje drugi oblici kvalitetnog sadržaja (muzeji, bioskopi i pozorišta)? Nedosanjani san najvećeg broja ljudi iz naroda jeste život na visokoj nozi. Kada su u rijaliti program počele da ulaze ti ljudi koji su živeli na visokoj nozi (poput Lepe Lukić) naš narod se zajedljivo smejao uz reči: „he he he sad će ona da vidi kako je živeti u blatu sa kokoškama“ i tako se narod upustio u gledanje rijaliti programa gde se nekadašnji sjaj i slava bacaju u blatu. U međuvremenu naš narod je počeo da ulazi u kredite, dugove i počeli smo da sklapamo kraj sa krajem. Rijaliti je nastavio sa svojim radom, a i narod sa svojim gledanjem, ali ovaj put ne sa zajedljivim osmehom, već nešto potpuno drugačije. Kako narod ne bi razmišljao o svojim brigama, rešio je da se skoncentriše na probleme rijaliti zvezda.

Sada se vratimo na početak: vredi li se boriti protiv rijalitija zarad kulture? Vredi. Možemo li se izboriti? Ne. Odustala sam od borbe, ti što gledaju rijaliti programe, neka gledaju i neka se zaglupljuju, ja ću da učim, čitam i da stvaram umetnost. Jednog dana ćemo se svi u istom situ naći, a kroz sito će u provaliju pasti ti koji su podržavali i pratili rijaliti programi, a mi koji smo radili na sebi i uzdizali kulturu i umetnost vinućemo se u nebesa.

Radio je na respiratoru

Danas je u Srbiji radio u znatno slabijem položaju od televizije. Zašto? Zato što je naš narod vizuelan i emocije usmerava ka fizičkom. Narod je navikao da kao neki skener sve očima skenira, a za slušanje radia ili čitanja knjige potrebna je koncentracija i tu moramo sami da stvorimo sliku u svojoj glavi. Mnogo je lakše da gledamo slike na ekranu. Prema istrađivanjima Ipsos Strategic Marketing – a radio u Srbiji se najviše sluša u jutarnjim časovima, a nakon podneva zainteresovanost građana okrenuta je ka televiziji. To čak i ima smisla. Studenti, đaci i zaposleni na putu do posla slušaju radio, a dok oni rade, nezaposleni i penzioneri u pauzama između sređivanja i kuvanja gledaju televiziju. Radio je završio na respiratoru, a smrt mu je sve bliža, jer se stvorio popularni YouTube. Ipak, ono što održava radio u životu jesu lokalne radio stanice. Mnoge lokalne televizijske stanice su ugašene, a ostale su izgubile na gledanosti zbog novih televizijskih prijemnika. Naravno da svakog čoveka najviše interesuje ono što se dešava kod njega “u dvorištu” i zato će se vrlo rado opredeliti za lokalne radio stanice kako bi se informisao o svom mestu. Do globalnih vesti možemo doći uvek posredstvom štampe, interneta i televizije, a do lokalnih informacija, samo putem radio i eventualno putem nekog dobro obaveštenog komšije. Ono što uz respirator i lokalne radio stanice održava u životu jeste kvalitetan muzički sadržaj. Navikli smo da slušamo neke svoje omiljene izvođače i tu se priča završtava, ali zahvaljujući muzičkim urednicima mi saznajemo za neke nove izvođače, bendove i grupe. Strane radio stanice poput BBC Radia i njihovi muzički urednici stalno otkrivaju neke nove muzičke forme koje se dopadaju prosečnom slušaocu, a to se isto radi i kod nas. Dakle, naveli smo koje tri stvari održavaju radio stanice u životu – respirator, lokalne radio stanice i muzički urednici. Za kraj je ostalo da vam otkrijem šta je respirator. Respirator je publika. Publika radija je verna publika i to je najveća prednost radija danas!

Kafe aparat u doba korone

Sedim na terasi i gledam slike na telefonu koje mi je mama upravo poslala. Na slici sam ja sa telefenom u ruci čija je antena veća od mene, pa onda su tu i slike sa mog krštenja, pa sa tatinog ispraćaja u vojsku, pa slike njihove svadbe i slika moje mame na Terazijama, davne, recimo ’97 godine , sa pištaljkom, šerpom i varjačom u ruci šeta na protestu. Nasmejah se i setih se priče koju mi je mama pričala. Moja mama, divna žena, verovala je da je iskreno moguće da se nešto promeni i uzevši to u obzir, znam da svaki korak koji je napravila tih godina, napravila ga je sa najiskrenijom željom za “bolje sutra”. I tada su se svi borili za bolje sutra. Mama je pešačila svakoga dana i borila se za bolje sutra i za mene, a i za njene roditelje.

Spuštam pogled na ulicu i ispred jednog kafića vidim grupu svojih vršnjaka kako opušteno stoji i ćaska. Kafići su zatvoreni, tehnički zatvoreni. Idalje može da se kupi kafa u njima, kafa za poneti, ali se ne može sesti i boraviti u kafiću. Grupa mojih vršnjaka stoji ispred, smeje se i pijucka kafa. Oni to rade za vreme vanrednog stanja. Ostala sam bez reči. Sad im je do ispijanja kafe?! Saveti stručnjaka jesu da se samoizolujemo u svojim domovima kako bismo sprečili širenje virusa COVID – 19.

I dok ljutito ustajem sa stolice kako bih ušla u stan na ekranu vidim sliku moje majke. To je slika borca. Tada se za “bolje sutra” tako borilo, a danas kako biste se borili za vašu budućnost i budućnost svih nas treba da ostanete kod kuće.

Besna sam i zovem najbolju drugaricu da joj prepričam za prizor koji sam upravo videla. Ona se smeje i ne može da veruje, šaljem sliku njoj i svojim kolegama. Drugarica me ponovo zove i podseća me na davno ispričanu priču.

“Ti znaš da ja imam strano državljanstvo. Moji su pobegli u Evropu tih godina samo da se ja ne bih rodila u tom paklu, a znaš i da je moja mama putovala da bi došla u Beograd i protestvovala. A ovi sada ne mogu sede kod kuće, nego su sad našli da izlaze?!”

Dok smo nas dve završile razgovor, stiglo mi je na stotinu poruka mojih kolega. Dok sam ih čitala shvatila sam da na mom fakultetu je još puno boraca kao što je moja mama, mi smo sada mali borci, mada ćemo jednog dana biti veliki, jer smo ostali u samoizolaciji. I sve nas vežu sećanja na naše roditelje koji šetaju Terazijama sa pištaljkama oko vrata. Svi smo revolucionari. I svi smo ponosni na svoje roditelje. Jer su borci i jer su nas naučili da budemo borci. Divno je biti poseban sa posebnima.

Svi ti koji su danas na ulicama i piju kafu iz kafe aparata su oni ljudi koji su do sada sedeli u svojim domovima i koje je uvek mrzelo da izađu na kafu, ali sada dok smo svi u kućnom karantinu, njima je do kafe. Samo vi ispijajte kafe i nemojte da sedite kod kuće dok mi vaši vršnjaci se borimo da bi i nama i vama sutra osvanulo novo jutro. Mi ćemo, kao što su naši roditelji, s ponosom obezbediti bolje sutra, jer želimo da naša deca o nama govore sa istim ponosom kao i mi o našim roditeljima. Budite pametni, ostanite kod kuće! Jedini način da se spasimo jeste da ostanemo kod kuće i da one koje volimo zaštitimo tako što ih nećemo videti.

Anksioznost u doba korone

Dugo nisam bila anksiozna. Tačnije pet meseci. Pravo da vam kažem ne znam zašto nisam imala anksiozne napade panike toliko dugo. Zapravo, mogu da pretpostavim – nisam imala kad. Bila sam previše zauzeta da bi anksioznost mogla da me ščepa.

Ali zato je anksioznost strpljivo čekala iza ugla. U samoizolaciji sam 14 dana. Pre 11 dana mi je zazvonio telefon. Drugarica me zove. Saopštava mi da joj je mama pozitivna na virus COVID – 19. Objašnjava mi celu situaciju i vrlo brzo završavamo razgovor.

Nakon što sam drhtavim rukama spustila telefon, otišla sam do kuhinje i nakon prvog gutljaja vode postala sam svesna ozbiljnosti situacije. Valjda svi postanemo svesni tek kad se nešto desi nekome koga mi poznajemo.

https://www.originalmagazin.com/wp-content/uploads/2020/04/asdvs.jpg

Pre 7 dana mi je ponovo zazvonio telefon. Drugarica me ponovo zove. Kaže: “Otišla mi je mama”, u svojoj glavi u tom trenutku nisam shvatala šta mi govori, pa joj postavih pitanje: “gde je bre otišla?”, a drugarica sa druge strane slušalice samo briznu u plač.

Prelistavam portale. Slušam izveštaje i prognoze naših i stranih strčnjaka. Grlo me steže, otežano dišem. Stavljam ruke na grudi i kažem: “Jedan od simptoma je otežano disanje”. Zovem svog psihijatra da odradimo online seansu. Govorna pošta: “Poštovani pacijenti nadam se da se čuvate, ja se čuvam u majčinoj kući na Kosmaju. Ostanite zdravi i bez paranoje. Sve će biti uredu!” Odlazim u krevet i ponavljam sebi: “Paranoišeš, dobro si”. Ne mogu da spavam, neće mi san na oči. Osvežavam portale iz sata u sat. Rolam po Instagram-u kako bih skrenula pažnju. I nailazim na sledeću sliku:

https://www.originalmagazin.com/wp-content/uploads/2020/04/lkjsaklčas-1.jpg

Nisam jedina anksiozna osoba sada. Ima ih još. Ima nas ko zna koliko. I dok razmišljam kako mi je potrebna Ana, moj psihijatar listam Instagram nalog Zorana Tubića. Čovek je napisao knjigu o anksioznosti i dok čeka da ona izađe iz štamparije, pomaže ljudima koji su anksiozni putem svog Instagram naloga.

Ovo je moja psihoterapija sada. Čitam i biva mi lakše.

https://www.originalmagazin.com/wp-content/uploads/2020/04/ijsagj.jpg

Ovih dana pijem čajeve. Slušam muziku. Čitam knjige. Gledam serije i filmove. Sebi skrećem pažnju. Prestala sam da osvežavam portale. Zapravo, prestala sam da čitam portale. Lakše dišem, ruke zadrhte samo kad mi se mama ne javi na telefon ili kad se tata zakašlje na slušalicu.

Teško je biti sam u ovom trenutku. Teško je biti izolovan u stanu sam, dok su tvoji roditelji kod kuće. Teško je biti izolovan od prijatelja. Teško je kada ne možeš da zagrliš prijatelja. Teško je kada ti glas drhti, a drugarici sa druge strane glas secka zbog loših tehničkih uslova. Teško je sad leći i ustati sam, ali bitno je ustati. To znači da smo živi, i zdravi, u svojoj kući, a ne u bolnici. I treba zapamtiti:

https://www.originalmagazin.com/wp-content/uploads/2020/04/ghss.jpg

Sada je potrebno da se samoizolujemo, moramo se distancirati od onih koje voliko, jer im sada tako spašavamo živote. I ovo će proći, pa ćemo se ponovo okupiti, izgrliti i izljubite. Sada je važno da ostanemo kod kuće u samoizolaciji. Ostanimo mentalno i fizički zdravi.

A za svakog Srbina po jedna glumačka ekipa

Mi smo narod koji stalno kuka i kome nešto stalno smeta. Dok su se  na TV-u vrtele u krug iste serije, kukali smo kako već znamo sve replike napamet, kako je kvalitet slike još, hoćemo nešto novo. Sada kada se prikazuju nove serije i filmovi mi kukamo kako ih ima previšu. Nikako da nam se udovolji.

Danas se na sreću glumaca, a na nesreću mog sna emituje mnogo serija i filmova. Obožavam da ih gledam i da analiziram sve detalje i glumačke zadatke, što automatski dovodi do manjka sna, jer ima dosta serija i filmova.

Danas je kod nas ogromna ekspanzija i glumci mnogo rade. Puno ima novih projekata koji se rade, ima kvalitetnih mladih glumaca, a i onih starijih koje pamtimo iz kultnih serija i filmova. Sada se radi dosta serija i filmova koje prate današnjicu i ove mlade urbane generacije, ali se idalje čuvaju i neguju prave vrednosti i naš srpski mentalitet.

Pričam sa jednim rediteljem i on mi kaže koliko god da im je drago što sada imaju puno posla, glumci se najviše muče. Rade po nekoliko projekata i trče sa seta na set. Iz epohe uskaču i savremeno doba. Šminkerke i kostimografi od babe prave devojku, od poslovne žene prave uličarku. Kaže mi reditelj da iako se radi toliko projekata, u umetnost se ne ulaže dovoljno, nisu velike finansije pa samim tim nema ni jako kvalitetne opreme, niti može da se uradi puno vizuelnih digitalnih efekata u montaži.

Ekspanzija glumačkih projekata u Srbiji je dostigla svoj vrhunac, ako se ovim tempom nastavi za svakog Srbina će biti po jedna glumačka ekipa. Za svakog od nas po jedna serija ili film! Iako naše ekipe koje su zaslužne za stvaranje serija i filmova nemaju veliki budžet kao oni u Holivudu, ono što naše ekipe i mi sa njima imamo jesu talentovani i strastveni glumci, kao i kvalitetnu ekipu koja se nalazi iza kamere i koja je u stanju da sa malo novčanih sredstava stvori fantastična dela.

Dom nije karantin

U Srbiji je uvedeno vanredno stanje, i ograničena je sloboda kretanja, odnosno uveden je policijski čas. Zabranjeno je kretanje osobama starijim od 65 godina, a svim ostalim građanima je bilo zabranjeno da se kreću u početku u periodu između osam sati uveče i pet sati ujutru, trenutna je situacija da je zabranjeno kretanje između pet popodne i pet ujutru.

Na društvenim mrežama trenutno postoje samo dve vrste ljudi, jedna vrsta ljudi objavljuje podatke o širenju pandemija i pljuje vlast i zdravstvo, a druga vrsta ljudi se žali kako više ne može da sedi u karantinu, kako hoće u kafić, na splav i da se vidi sa prijateljima.

O ovoj prvoj vrsti ljudi ne želim previše da govorim, dovoljno informacija o stanju u svetu povodom novonastale situacije dobijamo putem televiziji, mislim da je nepotrebno da delimo i čitamo te iste informacije koje se nalaze na raznim portalima, a o lažnim vestima koje haraju internetom ne želim ni da govorim.

Što se druge vrste ljudi tiče, tj. što se tiče onih koji svoj dom nazivaju karantinom, njima imam svašta da poručim, a prvo je da dom nije karantin. Mi smo u samoizolaciji, ali u svom domu i okruženi smo svojim bližnjima. Zaraženi ljudi pod temperaturom leže na bolničkim posteljama okruženi belim mantilima i strancima, to je karantim, a samoizolacija je dom.

Svi živimo brze živote, stvaramo vreme za prijatelje i izlaske, jurimo sa posla na fakultet, sa fakulteta kući i tako u krug. Uklapamo svoje obaveze prema drugima, ali za sebe nemamo vremena. Zato je ova samoizolacija odličan trenutak da se posvetimo sebi i svojim roditeljima. Svet je stao zbog nas, sada je trenutak da punimo baterije, da se energizujemo, da se odmaramo, učimo, smejemo i da radimo na sebi. Zato ću ja sada svima vama koji kukate da ste u karantinu da dam sjajne savete kako možete da utrošite svoje slobodno vreme:

1) Putem TED aplikacije možete da slušate najpoznatije govornike i mnogo toga možete da naučite, a korisno je i da pročitate knjigu koju možete naći u Vulkan knjižarama (možete je poručiti online), autor je Kris Anderson, a ko bolje poznaje umeće i nauku govora od Krisa?
2) Najpoznatiji svetski Univerziteti imaju besplatne online kurseve psihologije, prava, menadžemnta, jezika i mnoge druge. Neki od njih su Yale, Columbia, Harvard i Pennsylvania Univerziteti.
3) Sada je pravo vreme da pročitate sve one knjige koje do sada niste stigli da pročitate.
4) Atelje 212, Narodno pozorište i Jugoslovensko dramsko pozorište su organizovali online predstave, a repertoar možete pogledati na njihovim sajtovima. Dečija pozorišta takođe organizuju online predstave.
5) Dunja Jovanić, Milan Maglov, Siniša Ubović, Stella Karl Ćosić i drugi imaju sjajne kurseve koje sada treba da ispratite.
6) Poznavanje stranog jezika danas je najvažnije ako želite da budete uspešni, zato sada idite na online kurseve jezika.
7) Za sve one koji vole kozmetiku i žele da nauče da se šminkaju Snežana Karović Ćorić drži besplatne online časove šminkanja, a možete i sami da vežbate i eksperimentišete, sada sredite šminku i četkice, proverite rokove vaše kozmetike.
8) Luvr, Emitaž, Britanski, Pergamski su samo neki od muzeja koji organizuju virtuelne posete – zato trk u muzeje iz vaše fotelje.
9) MasterClass Helen Mirren je nešto što svako ko se bavi glumom ili voli glumu treba da odgleda.
10) Svi filmovi, sve serije i svi dokumentarci su sada na Netflix-u 30 dana potpuno besplatni, a sjajne emisije možete da pogledate na prvoj internet televiziji na našim prostorima, a to je LinkTV.
11) Pomoću aplikacije Mobi File Reader možete da čitate online knjige.
12) Vratite se u detinjstvo gledanjem albuma sa fotografijama.
13)Društvene igre su sjnajna zanimacija – Jamb, slaganje puzli, kartanje, „Monopol, „Čoveče ne ljuti se“ vraćaju vas u bezbrižne dane detinjstva i sjajne su za druženje sa porodicom.
14) Sređivanje kuće i raspremanje ormara su idealni za ove dane.
15) Meditacija, joga i treninzi u kući su izazovni i potpuno drugačiji.

Nadam se da vam je ovih 15 saveta dovoljno da kvalitetno provedete vreme u svom domu za vreme samoizolacije. Uostalom, nisu važni ni moji predlozi bitno je da radite ono što vas ispunjava, radite na sebi, jer tu uvek ima posla! Kulturno se uzdižite i družite se sa porodicom.

I za kraj ono što je najvažnije ostanite kod kuće. Čuvajte se i ostanite zdravi!

Svi smo mi dr.mr. COVID – 19

Svako od nas je usko vezan za jednu oblast. Lekar za medicine, učitelj za obrazovanje, prodavac za trgovinu i tako dalje. Ipak, sebi dozvoljavamo da pričamo o svemu i uvek mi znamo bolje od stručnih lica. Tako je i sa novonastalom pandemijom u svetu. Svi sve znamo bolje od onih od kojih dobijamo informacije. Svi na društvenim mrežama promovišu svoje mišljenje kao jedino ispravno i pravo rešenje. S toga ću i ja izneti svoje mišljenje iako nisam stručna za medicinsku oblast virusologiju.

Tema broj jedan je virus korona, iliti COVID – 19. S toga krenimo od nastanka virusa.

Postoji nekoliko trenutno aktuelnih priča nastanka. Prva koja je dospela do nas jeste da je virus nastao kada je neka žena u Kini pojela čorbu od slepiog miša. Nakon ovoga, dolazi sledeća teorija zavere, a to je da je ovo virus iz epruvete i da je ovo Trampovo delo, rešio je da uništi Kinu, jer je ekonomski mnogo jaka zemlja.

Taman smo svarili i ovu informaciju, stiže sledeća, a to je da je u Kini neki medicinski institut testirao neku vakcinu na nekoj životinji, virus je mutirao i prešao na čoveka. Poslednja informacija koja je stigla do nas jeste da je ovaj virus stvoren kako bi neke velike i važne glave očistile svet i smanjile broj ljudi na planeti, pa kad oni zavrnu česmu stiže lek i sve se vraća na staro.

Da li je išta od ovoga tačno ili nije nas u ovom trenutku ne treba da interesuje.

Ono što nas treba da interesuje jeste kako da se zaštitimo.

Kada prođe ova pandemija onda možemo da istražujemo i ispitujemo ove teorije zavere. Sada je bitno da sačuvamo svoje glave na ramenima.

Kako ćemo to učiniti?

Tako što ćemo da slušamo preporuke koje dolaze sa vrha države. U ovom trenutku niko od nas ne treba da zauzima strane. Sada moramo da poštujemo ono što vlast odluči – a to je da ne možemo da napustimo kuće nakon osam sati uveče.

Mnogi će reći da je uvođenjem policijskog časa svima nama onemogućena sloboda kretanja. Slažem se, ali moralo je to da se uvede, jer očigledno nismo svesni ozbiljnosti situacije. Činjenica je da su kafići prethodnih dana bili prepuni, što penzionera, što omladine.

Svi govore da kod nas ima više zaraženih i da neće da objave pravo stanje. Ako tako mislite zašto niste ostali zatvoreni u svoja četiri zida kako biste se sačuvali, već šetate gradom kao da će isti sutra nestati?!

Ovo je pandemija, ovo se ne može zaustaviti.

Virus je svuda oko nas što znači da vrlo lako možemo da dođemo u kontakt sa njim. Na Nemačkoj televiziji stručnjaci su rekli da će 2/3 ljudi doći u kontakt sa virusom i da će se razboliti. Od te 2/3 njih 80% će vrlo brzo i lako da ozdravi ukoliko ima jak imunitet, dok će drugih 20% zahtevati lekarsku pomoć. Od tih 20% posto, 6% ljudi će biti u jako teškom stanju. Želimo li da nastavimo da gubimo bitke za život zbog naše šetnje po gradu punom virusa?

Apelujem na sve koji su u mogućnosti da bez preke potrebe ne izlaze iz kuće. Račune možete platiti putem interneta, nabavku možete nabaviti putem interneta. Izađite na terasu da ugledate zrake sunca i uhvatite svež vazduh, ali ostanite kod kuće.

Sada nam se sve nudi putem internet – predstave, filmovi, virtuelne projekcije muzeja…

Sada ne treba da pijemo kafu u kafiću, već da sedimo u kući sa svojom porodicom. Mnogo knjiga na policama čeka da ih uzmete.

Zato sada perite ruke, ribajte kvake i održavajte ličnu higijenu, kao i higijenu doma na visokom nivou.

Hranite vaše telo vitaminima, a um kvalitetnim knjigama i predstavama!

Rafovi puni besa

Svuda po svetu rafovi u supermarketima su prazni, namirnica nema, ali zato ima besa. Besni smo mi koji nismo samoživi i nismo kupili džakove brašna, tone testenine i litre ulja.

Danima obilazim velike hipermarkete i nigde ne mogu da nađem so. Bezuspešno tražim običnu so. Nisam tražila krupnu morsku so, niti himalajsku so, nego onu najobičniju so. Odlazim do frižidera sa smrznutim povrćem kako bih kupila mešavinu za čorbu, a od smrznutog povrća ostalo je samo nekoliko kesa kukuruza. Ljuta i besna odlazim u apoteku da kupim lekove za roditelje. Deda ispred mene kupuje šest litara asepsola. Ja ne mogu da verujem svojim očima. Šest litara asepsola!

Neću da pitam zar je moguće da postoje takvi ljudi, jer je očigledno da postoje. Neki verovatno sada sede okovani rolnama toalet papira i čitaju ovo. Vi koji ste opustošili prodavnice i apoteke sad verovatno mislite da imate dovoljno hrane i medicinskih sredstava za narednih nekoliko meseci i vi sigurno nećete umreti od virusa ili gladi, vi ćete umreti od pohlepe i samoživosti.

Moja porodica će jesti mast i ‘leba kao što su mnoge porodice i jele davnih dana, imamo meda, ajvara i džema dovoljno da nahranimo celo jedno naselje, ali šta će oni koji ne žive u kućama i nemaju špajz, podrum, ostavu, zamrzivač sandučar ili fiokar? Šta će oni u malim stanovima sa malim frižiderima? Šta će oni sa malom decom, sa bebama koji ne mogu da kupe voće i povrće za svoju decu, jer su gajbice prazne?

U Crnoj Gori narod, kao za vreme rata, ima bonove. Čeka se u redu sa bonom za mleko, kupovina je ograničena. Ne može neko da dođe i da kupi džak od 15 kilograma brašna. Ako imaš bon za brašno, onda ćeš dobiti jedan kilogram brašna. To treba i kod nas da se uvede kako bi se ovi što prave zalihe ograničili.

Ali opet, kad malo bolje razmislim, to kod nas ne bi moglo da funkcioniše. Ti bonovi bi se prodabali, pa bi opet neko iz radnje izašao sa pet kilograma brašna, neko sa kilogramom, a neko bez grama brašna.

Do juče smo svi jeli po restoranima i jeli smo neku novu, stranu hranu, a sad se vraćamo na mekike i uštipke? Vi što ste kupili zalihe brašna je l’ znate da umesite testo za nešto ili ćete to tek sada da učite?

Pošto su kupili ogromne količine brašna, testenina i ostalih osnovnih namirnica sasvim je logično da će isto toliko toalet papira kupiti. 15 kilograma brašna, srazmerno je ne 15 rolni toalet papira, već 15 porodičnih pakovanja toalet papira od po 16 rolni u jednom pakovanju.

Bitno je da su rafovi puni, ako već nema namirnica, hajde da ih napunimo besom i ogorčenošću!

Pandemija i online nastava vode do čupanja kose

Sada kada vlada pandemija virusa COVID – 19, u narodu poznatiji kao korona virus, postali smo svesni koliko je važna medijska pismenost i informatičko obrazovanje.

Mediji su puni lažnih informacija, pa je s toga medijska pismenost jako važna – prepoznati istinitu vest u moru dezinformacija.

Prošle godine su elektornski dnevnici u pojedinim školama bili pilot program, a od ove školske godine papirne dnevnike su svuda zaminili elektronski dnevnici. Postoje nastavnici i profesori koji i šest meseci nakon uvođenja elektronskih dnevnika čupaju sebi kosu, jer im je sve to strano, novo i nepoznato.

Sada je zbog vanrednog stanja uvedena  nastava od kuće, koja podrazumeva online nastavu. Na trećem kanalu javnog servisa i na portalu “RTS planeta” emituje se nastava za učenike osnovnih i srednjih škola. Moje društvo i ja, svako sa svog kauča, gledali smo nastavu iako nije namenjena nama. Nakon toga smo se čuli i razmenili utiske, a oni su sledeći: pohvala za sve te nastavnike koji se nalaze na malim ekranima, jer su uprkos iznenadnoj situaciji u vrlo kratkom vremenskom roku uspeli da uskoče u svoje nove uloge, a to su uloge nastavnika pred kamerama. Naravno da ovaj vid nastave nije najbolji, ali je trenutno izgleda jedini mogući. Nisu želeli da potpuno obustave nastavu, pa su se odlučili za ovaj vid obrazovanja na daljinu putem televizora i interneta. Mališani su kod kuće zaštićeni od virusa i koliko toliko uče. To su dve prednosti, ali su mane znatno brojnije – njih nema ko da čuva, jer roditelji rade i to u 60% slučajevi roditelji rade van kuće, a kod bake i deke ih ne mogu ostaviti zbog pandemije. Još jedna velika mana jeste ta što klinci ne mogu da učestvuju u nastavi i da postave pitanje kada im nešto nije jasno.

Što se online nastave za student tiče tu je stanje katastrofalno i slobodno mogu reći neorganizovano. Na nekim fakultetima nastava se vrši putem YouTube-a, na nekim drugim fakultetima oformljene su grupe na Viber-u i Facebook-u, negde neki profesori neće držati nastavu, pod izgovorom da mnogi student nemaju odgovarajuće tehničke uslove (računar i internet) pa je preporuka tih profesora da student sami uče pa ako im nešto nije jasno da pošalju mejl ili poruku i tako razjasne sa profesorima ono što im nije jasno. Neki profesori nastavu organizuju putem aplikacije “Zoom”, a neki izvlače najvažnije iz lekcija i šalju kao Word document studentima, a neki svoje PowerPoint prezentacije šalju svojim studentima.

Svi se oni snalaze na razne načine, ali ono što možemo da zaključimo jeste da su đaci i studenti na gubitku. Koliko god da smo se na početku radovali, jer više nema škole i predavanja, sada bismo se vrlo rado vratili u školske klupe i u slušaonice kako bismo mogli interaktivno da učestvujemo u nastavi. Nadamo se da će se ova pandemija smiriti, da će virus nestati, da ćemo se vratiti normalnom životu dok još nismo počupali svu kosu sa glave.

Mi revolucionari

Na kafi sa svojim prijateljima pričam o promenama koje su neminovne i za koje je potrebno da se merimo. Promene o kojima smo pričali se tiču čitavog društva, ili bi barem tako trebalo da bude. Pod tim promenama nismo mislili na promenu vlasti, nego na sve promene koje su krucijalne za naš boljitak. Mi smo svesni da mnogo toga treba da se menja. Jedna od promena mora se desiti u nama, moramo da promenimo sami sebe, društvo mora da se menja. Društvo mora da shvati šta je moralno i ispravno i moramo prvo da krenemo od sebe. Ako hoćemo da gledamo rijaliti programe onda treba da ostanemo u svoja 4 zida i da gledamo u tu kutiju zvanu televizor, jer kao takvi nismo za promene. Ako smo svesni koliko rijaliti programi loše utiču na nas, ne samo da ih nećemo gledati već ćemo se boriti protiv njih. Ako nismo za ludovanje po klubovima i splavovima i za trešteću muziku svim silama ćemo se odupirati odlasku na takva mesta. Hoćemo kulturu? Idimo onda u pozorišta, bioskope, u mezeje, posećujmo izložbe. Nemojmo ulaziti na portale da čitamo ko koga vara sa estrade, ako hoćemo promene. Nemojmo se boriti za veru i pismo, ako ćemo pisati latinicom i ako ćemo da psujemo Boga, crkvu, oca i majku. Nemojmo bacati smeće na ulicu, nemojmo se okretati za plastičnim devojkama i nemojmo gledati dečku stanje na računu kako bismo znali da li je to onaj pravi. Nemojmo upisivati ubrzane kurseve i privatne škole, upišimo fakultet. Nemojmo tražiti veze i vezice kako bismo došli do zaposlenja. Ako jasno znamo šta hoćemo, a šta nećemo krenimo u borbu. Borimo se sa društvom protiv nemoralnih pojava.

Dolazim kući i pričam baki i deki naš plan, plan omladine, oni klimaju glavom i kažu: “Sve je to divno sine i vi ste pametna deca, ali sedi tu i ćuti uvek može biti gore ako se pobunite”. Tu se stvara generacijski jaz. Starije generacije baš briga za te društvene probleme, bitno im je da imaju za najosnovnije potrebe, bitno im je da imaju za krov nad glavom, da imaju da plate režije, da imaju za hranu i to je to, ako koja para ostane njima lepo, ako ne bitno je da su sve svoje obaveze podmirili. Ali zato smo mi njihova sušta suprotnost. Mi smo revolucionari koji žele i svim silama nastoje da se bore protiv društvenih nenormalnosti! Mi smo revolucionari!