Eksploatacija

Mnogo polemike se vodi oko toga šta koji analitički marksista smatra privatnom svojinom, ipak fokus je na tome da je za marksizam najvažnije da „ne postoji moralno pravo na privatno vlasništvo i kontrolu nad sredstvima za proizvodnju“. Mnogi marksisti smatraju da bi trebalo ukinuti lično vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Među svim marksistima su podeljena mišljenja, ali ono što je važno da sva ta mišljenja se podudaraju sa jednim, a to je da se pravda može omogućiti „jedino ukidanjem privatne svojine“.

Eksploatacija predstavlja prisvajanje plodova tuđeg rada posredstvom iskorišćavanja drugih ljudi. Ko iskorišćava? Kapitalista. Šta predstavlja plod tuđeg rada? Ono što ima vrednost. Ko je iskorišćen? Radnik, odnosno radnici. Dakle, kapitalisti se bogate na račun radnika koji stvaraju ono što ima vrednost.

Rajman za eksploataciju kaže: „Nas brine to što su radnici prinuđeni da prodaju svoju radnu snagu, zato što to shvatamo kao prinudu da rade bez plate. A brine nas i to koliko su dugo radnici prinuđeni da rade bez plate, zbog onoga što osećamo prema ljudima koji su prinušeni  da rade bez plate u bilo kom periodu vremena“. Koen ovo smatra neprihvatljivim, a ja se sa njim potpuno slažem, jer to znači da u svakom trenutku pozicije mogu biti zamenjene. Onaj koji je u tom trenutku gore, može se spustiti dole i obratno. Kapitalista može postati radnik, a radnik kapitalista, a ako kapitalista nastaje tako što kreće sa pozicije radnika, onda nema nejednakosti. Remer eksploataciju vidi kao nejedank pristup sredstvima za proizvodnju. Remerovo objašnjenje eksploatacije je: „da li neko jeste ili nije eksploatisan zavisi od toga da li bi bio u boljem položaju u hipotetičkoj situaciji distributivne jednakosti – naime, u situacji gde neko povlači svoj rad i per capita udeo u spoljašnjim resursima“. Ovo Remerovo objašnjenje eksploatacije idalje procenjuje socijalnu pomoć, odnosno pomoć za decu i nemoćne kao eksploataciju. Arneson ima sličan pogled na eksloataciju kao Remer. Arneson smatra da veliki broj zaposlenih u kapitalizmu biva eksploatisan zbog  „nezasluženih nejednakosti u bogatstvu ili talentima“, a to drugima otvara mogućnost da te radnike iskoriste.

Za kraj, složila bih se sa „Kantovskim“ pravcem marksističke misli koji svakoj zasebnoj individui daje slobodu da sama odluči o tome šta bi bilo najbolje da uradi sa svojim resursima. Iako ovo stvara veliki broj pitanja kojima se marksisti moraju pozabaviti. Mi kao marksisti, kroz analaizu i posmatranje vidimo na jednoj strani siromašne, eksloatisane radnike, a na drugoj strani bogate kapitaliste. Oni tu vode borbu. Bogati kapitalisti nastoje da ostanu bogati i da eksploatišu radnike, dok se siromašni radnici bore sa kapitalistima u želji da ih pobede kako ih oni ne bi mogli iskorišćavati. Radnici nisu čelične mašine, to su ljudi koji radeći svoj posao rizikuju da obole, da postanu radno nesposobni zbog povrede na radu, oni rizikuju radeći za druge da nakon sakupljenih godina radnog staža i starosti budu potpuno zaboravljeni. Kapitalisti su spremni da rizikuju svoj kapital zarad povećanja obima posla koji bi im doneo više novca.  Ono što ne treba da se dovodi u pitanje je da li obe strane rizikuju, jer rizikuju. Ništa ne može opravdati postojeće nejednakosti. Ono što je sasvim sigurno jeste da privatna svojina ne mora i ne bi trebalo da bude eksploatatorska.

Politička zajednica

Svesni smo toga da politička zajednica može pomoći svojim pripadnicima da žive bolje u svakom pogledu, a ono što je takođe važno jeste da će se zajednica lako raspasti ako u njoj postoje sebični i oni koji gledaju samo svoj interes. Takvi ljudi postoje i danas, kao i što su postojali i decenijama pre.

Jedna od zamerki liberalizmu koje se tiču zajednice i koju možemo videti u delu Adama Svifta “Politička filozofija” je da liberali kreću sa pretpostavkom da su ljudi sebični i samoživi. Pošto političari moraju da obrazlažu svoje postupke javnosti oni svoje stavove pretvaraju u moralne poruke koje upućuju nama, odnosno zajednici. Komunitarci po tom pitanju imaju jasan stav, a to je da uz poruke o moralnosti ide i oslanjanje na zajednicu. Liberalizam predstavlja moralno učenje i liberali smatraju da pojedinci imaju moralne zahteve upućene jedni ka drugim. Liberali smatraju  da se prema svima treba ponašati sa određenom dozom poštovanja, jer svaki pojedinac zaslužuje da bude poštovan, ne treba da posmatramo jedni druge kao sebične i samozainteresovane.

U delu Čarlsa Tejlora “Nesporazumi: rasprava između liberala i komunitarista” dolazi se do zaključka da se ovom temom, kao i temom slobodnog društva bavilo jako dugo i mnogi su se time bavili, samo neki od njih su: Makijaveli, Monteskje i Tokvil. Ono od čega se polazi jeste da se od društva, odnosno od svakog pojedinca traži određena doza požrtvovanosti. Zahteva se da poštuju zakon, da izmiruju svoja dugovanja prema političkoj zajednici: da služe vojku, da plaćaju porez… Iako mi ne znamo sve ljude iz političke zajednice mi smo sa njima povezani. Povezani smo kroz naše zajedničko učestvovanje u političkoj zajednici. Hobs, Lok i Bentam politička društva vide kao grupu pojedinaca koji zajednički delaju. Iz ovoga možemo shvatiti sledeće: da bi politička zajednica funkcionisala pojedinci moraju da budu usredsređeni na zajedniči boljitak, politička zajednica ne može da funkcioniše ako pojedinci gledaju svoj individualni boljitak i ako jedni druge gledamo kao sebične individue.

Što se mog ličnog stava tiče on je jasan. Svi mi, naime, u velikim i važnim živnotim situacijama, postupamo po jasnom saznanju onoga što treba i po jednom unutrašnjem impulsu, odnosno po instinktu koji dolazi iz najdublje unutrašnjosti našeg bića. Uzmimo trenutnu situaciju za primer: penzionerima je zabranjen izlazak napolje. Da li bismo mi kao pojedinci morali da odemo umesto njih u prodavnicu na primer? Ne. Da li nas zakon obavezuje da to uradimo? Ne. Ali ipak pojedinci to rade. Zašto? Zato što je to moralno činiti. Neki od onih koji to rade rade iz samoostvarenja, neki iz samouzdizanja, neki jer žele da pomognu svojoj zajednici, neki to rade, jer je moralno pomoći drugima, a ne gledati samo sebe. Zato ja jasno kažem da svako od nas treba da postupa prema svojim moralnim i etičkim principa koji su uskladu sa zakonom. Ne možemo da gledamo samo sebe, moramo da pomognemo i drugima. Ako sada jedan pojedinac kupi svu zaštitnu opremu i sva dezinfikaciona sredstva neće zaštiti sebe, jer će svi oko njega biti zaraženi; a on će samo ispasti samoživ i sebičan. Potrebno je da budemo racionalni kako bismo svojoj zajednici pomogli. Potrebno je da svi mi kao pojedinci zajednički delamo da bi nam svima bilo dobro, da bi naša politička zajednica opstala.

Demokratija

Znamo da je demokratija vladavina naroda i da je to politički poredak, ali moramo da ispitamo tu zajednicu koja donosi odluke o najvažnijim etičkim pitanjima. Dal kaže: „zakone ne mogu nametati drugima osobe koje same nisu obavezne da ih poštuju“ i tu vrlo jasno se vidi da je zakon prema svima jednak i da ga svi moramo poštovati. Narod svojim glasanjem i izražavanjem svog mišljenja donosi odluke koje se tiču celog naroda, a ne jednog pojedinca. Lok i Ruso su se zalagali za jednoglasnost, a ja delim njihovo mišljenje i svoj stav ću sada obrazložiti. Dal kaže da je „podrška većine potrebna da bi se doneo zakon“ i to je jednostavno tako. Ako se manjina zalaže za jedno, a većina za drugo usvaja se ono za šta je saglasna većina. Problem je u tome što zajednica, odnosno narod, nije uvek jednoglasan, jedna skupina ljudi se zalaže za jedno, a druga za drugo i tako dolazimo do toga da kada se usvoji ono što je izglasala većina, automatski se odbacuje ono što je izglasala manjina. Samim tim, ta manjina će morati da živi pod pravilima koje je izglasala većina, iako se sa time ne slaže; a opet bolje je da se živi pod onim zakonima koje je izglasala većina nego manjina, jer će tako više ljudi živeti pod zakonom sa kojim se slažu. Sam Dal izlaže sledeće: „Pretpostavkom da su granice kolektiviteta fiksirane, pak, odbacuje se mogućnost da bi kolektivna jedinica sa različitim granicama – recimo, manja, više lokalna, homogenija ili veća i heterogenija – možda bila bolja“. Ono što se ja pitam jeste zašto narod nije jednoglasan? Ako uporedimo sa Srbijom danas, na vlasti vidimo jednog čoveka koji oko sebe ima nekolicinu ljudi, hiljade građana sa partijskom knjižicom i penzionere kojima maže oči, dok na drugoj strani je opozicija. Meni nije jasno zašto smo se podelili na te dve skupine? Zar svima nama nisu važna „naša deca“, zdravstvo, ekonomija, rast BDP-a, ili je sve to važno samo jednom čoveku i to za vreme trajanja predizborne političke kampanje? Kad kažem „mi“ mislim na narod, na zajednicu, zašto smo mi dozvolili da se sloboda medija ugasi i da imamo „naše“ i „njihove“ medije? Politika u Srbiji se danas svela na dva tabora, a narod koji želi da menja i da stvori dobre uslove „za našu decu“ ne može da stvori te uslove, jer se sve nalazi u rukama jednog čoveka. Demokratiju, vladavinu naroda, u Srbiji možemo da predstavimo jednom rečenicom Dala: „jedni isti ljudi uvek pobeđuju i isti ljudi gube“. Nadam se da će se na ovim izborima koji nam predstoje situacija okrenuti i da će ovi što su do sada pobeđivali, sada da izgube.

Habermas se ne slaže sa savremenim republikancima koji svojim postupcima teže ka „etičkoj konstrukciji političkog društva“, jer smatra da se pitanja vezana za politiku ne mogu svesti na etička pitanja gde gledamo sebe, gde se svi mi kao članovi zajednice interesujemo za to ko smo, šta smo i šta želimo postati kao pojedine jedinke. „Ustav treba da ukroti državni aparat kroz normativna ograničenja i da ga prinudi da kroz nadmetanje političkih stranaka sa jedne strane i vlade i opozicije sa druge strane na odgovorajaći način uzme u obzir konkurentske interese i vrednosna usmerenja“ iz ovoga mogu izvući samo jedan zaključak, a to je da narod treba da donosi odluke o svim važnim pitanjima demokratske države u kojoj živi i da život građana ne može da bude u rukama jednog čoveka.

Pravda

Svako od nas pravdu posmatra na svoj način. Blez Paskal je davno rekao: „Pravda bez moći je nemoćna, a moć bez pravde tiranska“, a ovde ću se ipak baviti stavovima Džona Rolsa, Adama Svifta, Fridriha fon Hajeka i Roberta Nozika.

Kada je društvo dobro uređeno, to prema Rolsu znači da se svako od nas slaže sa postulatima pravde, i pri svemu tome smo svesni da se svi oko nas takođe slažu sa tim postulatima koje prihvataju i društvene ustanove. Društvena saradnja i zajednički rad pružaju bolje živote u odnosu na rad jedne jedinke, kada se zasluge raspodeljuju ljudi žele da što veću zaslugu prigrle za sebe. Smatra se da Rols smatra da svi treba da zarađuju isto bez obzira na to koliko su uložili, a to je „ekstremno stanovište“. Rols na samom kraju dolazi do dodirnih tačaka između teorije pravde i teorije racionalnog izbora, a to je činjenica da mi, građani treba da odlučujemo o tome šta će se prihvatiti u određenoj situaciji kao pravedno.

Svift se slaže sa osnovnom idejom pravde, a to je da ljudima treba dati ono što njima pripada, a to nas dovodi do činjenice da nas naš moral i empatija teraju da funkcionišemo jedni za druge. Tu je tanka granica između milosrđa i humanosti, a opet naša je dužnost da u političkim i društvenim institucijama činimo ono što je etički i moralno ispravno. Moramo činiti ono što je pravedno u skladu sa ličnim nahođenjima da li ćemo i kome ćemo pomoći.

Hajek smatra da vlast primorava ljude na određene postupke koji možda nisu u skladu sa moralnim načelima građana i država time krši slobodu svakog pojedinca da sa svojim stvarima upravlja po ličnom nahođenju.

Nozik smatra da svako treba da ima potpunu slobodu upravljanja nad svojom materijalnom i nematerijalnom imovinom koju poseduje. On smatra da svako treba da poseduje ono što mu pripada.

Moj stav je da svakome treba da pripredne onoliko koliko je za to nešto radio, ali je činjenica da to nije tako, već samo oni sa vezama mogu da prisvoje sve što požele, a nama ostalima ostaje samo ono što oni ostave, a to nije pravedno niti je racionalno raspodeljeno.