„HUGSY“ – brend koji slavi individualizam i hrabrost da budemo svoji

Marija i Danijela su dve mlade i ambiciozne devojke koje stoje iza brenda “Hugsy”. One se bave proizvodnjom i prodajom garderobe koja je napravljena od najkvalitetnijih materijala, a ono po čemu se “Hugsy” razlikuje od drugih brendova je između ostalog to što njihova garderoba nosi originalne reči iz svih svetskih jezika za koje ne postoji direktan prevod u drugom jeziku.

Danijela i Marija

• Kako je nastao “Hugsy”?

Danijela: Iskreno, ideja mi je došla u snu J A imam neki postulat u životu, da šta god mi lepo dođe u snu, to moram da ostvarim! Podelila sam ideju sa mojom coworkerkom Marijom i bez puno premišljanja krenule smo u našu zajedničku priču.

• Kako ste se odlučile da započnete svoj posao?

Nijedna od nas nema strah od neuspeha i uvek smo željne da probamo nešto novo, tako da je odluka da počnemo došla vrlo brzo i spontano, bez nekih grandioznih priprema.

• U vremenima kada je moderna hladnokrvnost i distanca od emocija Vaše etikete nose natpis:“Designed for Hugs” znači li to da Vi želite da motivišete ljude na zagrljaje i druge emocije koje hrane dušu?

Marija: Zagrljaji su divni pokazatelji ljubavi, koji mogu da iznesu različite poruke – Tu sam za tebe, Volim te, Hajde da delimo život zajedno…I svi smo mi stvoreni za zagrljaje i razmenu iskrenih emocija, koliko god se skrivali pod maskom ravnodušnosti pred društvom, jer je tobože društveno poželjno.

• Gde crpite ideje?

Iskreno odasvud. Same reči i promišljanje o njihovom značenju mogu da te odvedu u neverovatne smerove. I onda obožavamo da pričamo sa drugim ljudima, šta za njih predstavljaju te reči i tako dolazimo do sjajne širine i uvek se oduševimo Koliko smo svi različiti i strastveni za ona pitanja koja su od suštine najvažnija – koji je smisao našeg postojanja, kada smo najsrećniji, šta želimo da ostavimo iza sebe…

• Ekološki i društveno ste osvešćeni te ste više puta novac od prodaje prosleđivali na račune obolele dece i sadili ste drveće za svaki komad koji ste prodali. Koliko je to Vama lično značilo i mislite li da će i druge kompanije u nekom trenutku se društveno i ekološki osvestiti?

To je nešto što prosto dolazi od srca. Mi osećamo ne dužnost, već ogromnu želju da vratimo nazad zajednici. Bilo kroz donacije, ili sadnju drveća, ili angažovanjem ugroženih grupa građana u naš rad kako bi svako dobio jednako pravo za dostojanstven život, kao što je sad slučaj sa našim novim cegerom i Školom za decu sa smetnjama u razvoju i omladinu sa invalidetotom. Najlakše je biti pametan sa strane i videti samo tuđe greške, mi želimo da vodimo svojim primerom.

• Koliko je teško opstati na tržištu gde veliki proizvođači stavljaju katance na vrata malim proizvođačima i time im zatvaraju put?

U svetu brzih brendova i konzumerizma gde se trendovi proizvode kao na traci a ljudi bezumno kupuju mnogo lako se izgubi smisao. I zaboravi da svako od nas ima snagu da izabere bolje za sebe, druge ljude i prirodu. Teško je otrgnuti se modnoj mašineriji ali još teže je zatvoriti oči pred strašnim stvarima koji se dešavaju pod modnim plaštom – zaposleni koje rade u nehumanim uslovima, tekstilni otpad koji se u milionima tona baca svake godine, vazdušno zagađenje što se čitav svet oblači u odeću proizvedenu u zemljama udaljenim hiljadama kilometara… Za više o ovoj važnoj temi predlažemo da zapratite divne devojke iz @ffmpodkasta koje pričaju o svim ovim temama. I kupujte lokalno. Od ljudi koji stavljaju smisao i dugovečnost ispred gomilanja profita.

• Kako zajednica može da podrži male lokalne proizvođače kao što je Hugsy?

Zajednica i njena podrška je jako značajna za razvoj svih malih brendova. Kupovinom naših proizvoda, pričom o značaju svesne kupovine i deljenjem podrške nečijim snovima omogućićete da cela zajednica prosperira i ponovo se vrati pravim vrednostima.

• Možete li nam otkriti koje nove modele pripremate?

Sada smo lansirali proizvode nastale u saradnji sa Terezom iz @wall.notion-a i za početak naša prva zajednička ilustracija će se naći na eko torbi koji su izradili divna bića, korisnici Radnog centra pri Školi za omladinu sa invaliditetom. Polako i stižu i drugi noviteti.

INTERVJU „“HUGSY“ – brend koji slavi individualizam i hrabrost da budemo svoji“ SA VLASNICAMA BRENDA MARIJOM I DANIJELOM SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.

Zoran Tubić – „Svoju senzitivnost i empatiju iskazujem upravo kroz svoje pisanje“

Zoran Tubić je psihološki savetnik u edukaciji psihoterapijskog pravca Transakciona analiza. Rođen 30. oktobra 1990. godine, a vaskrsao istog meseca 28 godina kasnije. Oslobodio se straha, u zamenu dobio talenat za pisanje. Autor knjige „Od anksioznosti do slobode” i video edukacije „Prihvati svoju anksioznost”.

Opis knjige: Glavni junaci romana su Zoran i Viktorija, do čijeg upoznavanja dolazi u Mokrinu, malom mestu u Banatu, gde se Zoran sa još 11 učenika nalazi u kampu za pisce. Razmenivši samo par rečenica, shvataju da su im zajedničke dve stvari – empatija i anksioznost. Dogovaraju se da svako na svoj način širi svest o bolesti modernog doba. Viktorija razgovorom sa ljudima iz svoje okoline, a Zoran putem pisane reči. On same pomisli na takvo obećanje, nju hvata napad panike. Tih, dobro poznatih desetak minuta Zoranu je bilo dovoljno da se uveri da je i doživela ono o čemu je par trenutaka ranije govorila. Da bi i on zadobio njeno poverenje, neophodno je da potpuno otvoreno ispriča svoje iskustvo sa anksioznošću, što bez pogovora i čini.

• Kako ste došli na ideju da putem društvenih mreža edukujete ljude o anksioznosti?

Mama mi je vaspitačica, a dugo je vremena radila i kao učiteljica. Takođe, tata je jedno vreme radio u školi kao profesor, tako da deo odgovora na ovo pitanje možemo potražiti i u genetici i razvoju unutar porodice. Drugi deo, ovaj što se tiče anksioznosti, polazi od iskrene želje da ono što znam, podelim sa drugima. Svoju senzitivnost i empatiju, takođe nasleđenu, iskazujem upravo kroz svoje pisanje.

• Na društvenoj mreži Instagram Vaša zajednica sve više i više raste, imate preko 10.000 ljudi koliko Vam znači taj broj, a i ta zajednica?

Profil raste, ali nekim svojim umerenim tokom. Drago mi je da je tako, jer (još uvek) stignem da upoznam većinu ljudi. Takođe, taj rast mi govori da su ljudi željni zdravih tema, a meni daje potvrdu da radim prave stvari, na pravi način.

• Koliko je bilo teško stati pred kameru i snimiti video edukaciju?

Bio je to još jedan izlazak iz zone komfora, ali ne ogroman, jer sam i pre toga snimao lajvove. Uvek se trudim da testiram sebe na taj način, istražujem nepoznato, što mi je ranije bio ogroman problem. Danas mi ništa od toga ne pada teško, štaviše, volim da napustim sigurnu luku.

• Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o anksioznosti?

Želeo sam da izbacim iz sebe sve što sam dugo nosio, a istovremeno i da sopstvenim iskustvom pomognem makar jednoj osobi. Odavno sam ostvario obe želje. Emocije već dugo ne potiskujem, suočavam se sa njima. Nekada su prijatne, nekada ne, ali svaka emocija ima svoju funkciju i drago mi je da sam to naučio i da drugima mogu preneti to saznanje. Što se tiče knjige, približavamo se brojci od 1000 prodatih primeraka. Novost je da se sada Od anksioznosti do slobode može naći i u knjižarama Delfi i Laguna.

• Prvi tiraž se rasprodao, drugi je već u prodaji možete li nam reći kako se osećate tim povodom?

Osećam da to zaslužujem. Mnogo sam se trudio, iako je uvek lakše truditi se za ono u čemu uživate, i sve što mi se dešava je rezultat tog rada i truda. Zadovoljan sam i ponosan na sebe. Mislim da slabo takve poruke upućujemo sebi, jer smatramo da je to hvalisanje i da je sramota. A nije. Samopohvale, naravno realne samopohvale su jedan od boljih načina da se utiša glas unutrašnjeg kritičara.

• Šta Vam je najteže u procesu pripreme i pisanja, a šta najdraže?

Najteže mi je da budem istrajan i da pišem svakog dana. Zato i delim pisanje u faze, pa pišem par nedelja, par nedelja odmaram i tako u krug. Naravno, uvek imam zacrtani cilj do kada želim nešto da završim. Najdraže mi je kada stvorim inspiraciju.

• Pripremate li neki novi rukopis?

Dva. Zacrtao sam da jedan od njih završim do kraja godine.

INTERVJU „PISANJE JE KAO DISANJE“ SA PSIHOLOŠKIM SAVETNIKOM ZORANOM TUBIĆEM SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.

Gordana Radisavljević Jočić – „život je nešto više od informacija, od mišljenja, od emocija, on je informacija, misao i emocija na delu“

Gordana Radisavljević – Jočić rođena je  1966. u Beogradu. Studirala je Pravni fakultu u Beogradu. Dugogodišnji je novinar. Tokom novinarske karijere pisala je uglavnom o politici, kulturi, modi, crkvi i medijima i intervjuisala mnoge poznate ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije. Bavila se analizom socioloških i kulturoloških fenomene devedesetih.Takođe je radila kao modni kritičar i urednik.

Godinama je pisala za Politiku, gde je radila na “Beogradskoj hronici”i “Ženskoj strani”, a tekstove je objavljivala u  Glasu javnosti, Ilustovanoj Politikici, Bazaru, Nadi, Blic ženi, Vivi, Sens i mnogim drugim novinama i magazinima. Bila je glavni i odgovorni urednik magazina „Venčanje“ i urednik rubrika u ONA Magazinu. 2017. godine pokrenula je portal MediaSfera.

Udata je i majka je jednog Stevana, koji je njena najveća inspiracija. Uporna, tvrdoglava, pravdoljubiva, radoznalog duha, voli putovanja i trudi se da svaki novi dan bude nova kreacija. Veruje da su sloboda govora i medija temelji demokratskog društva. Ceni smirene, strpljive, odmere ljude, valjda zato što su to osobine koje joj nedostaju. Ubeđena je da su bitisanje u dvoje, razgovor i zajednički smeh, stremljenje istim idealima i ciljevima najdragoceniji u životu.

• Da li je, i ako jeste koliko, teško biti novinar u Srbiji?

– Teško. Izazovno. Lepo. Novinarstvo je idealan način da putujete kroz vreme, prostor, zadovoljite svoju radoznalost, isterate pravdu. Novinarstvo je ozbiljna profesija i jedna laž može čoveku uništiti život. Ono što je najlepše kod novinarstva jeste činjenica da tek kada krenete da ga radite spoznate svoje mogućnosti. Što svaki dan pomerate svoje granice. To je lepša strana ovog posla.

Međutim, uvek postoji neko ali i najčešće je problem upravo u tom “ali”.

Nažalost, situacija na tržištu je sve teža. Sve češće ćete čuti od urednika da “hororare ne plaćamo”. Novca za finansiranje medija je sve manje, a većina novinara u ovom trenutku živi na egzistencijalnom minimumu. Novinari teško dolaze do posla i pitanja da li mogu da se novinarstvom bave onako kako bi želeli.Nedavno objavljen statistika NSZ-a pokazuje da se broj nezaposlenih novinara povećao za više od sedam odsto u odnosu na prošlu godinu, a najveći broj nezaposlenih su žene.

• Ako postoje stvari koje Vam smetaju u Vašoj profesiji koje su to?

– Ne želim da zvučim kao neka nostalgična osoba koja kuka za starim, dobrim vremenima. Naprotiv. Smatram da je „život nešto više od informacija, od mišljenja, od emocija, on je informacija, misao i emocija na delu”. Ako izgubimo emocije, empatiju za drugog čoveka, za čitaoca, ne smem ni da mislim šta ostaje. Duboko verujem da su slobodni mediji i demokratija temelji svakog društva i tu nema kompromsia.

Smeta mi i naše ćutanje kada su pod naletom loše privatizacije upropašćeni brojni mediji koji su se borili za bolju Srbiju. Ćutali smo kada je na red došlo finansijsko iscrpljivanje medija i novinara. Ćutali smo i kada je usledila i degradacija novinarske profesije. Imamo dva profesionalna udruženja i dalje nerešen status novinara. U 21. veku ljudi i dalje rade kao honorarci, bez ugovora i ikakve šanse da će rešiti problem penzionog osiguranja. Imam kolege koje, iako sitno broje do penzije, teško da mogu da skupe 15 godina radnog staža.

Smeta mi što u dnevnim novinama, nedeljnicima sve je više žutila. Kada su u pitanju štampani mediji već desetak godina dominiraju na naslovnim stranama politika i crna hronika, senzacionalizam. Na televizijama sa nacionalnom frekvencom caruju rijaliti programi.

Smajio se prostor za istraživačko novinarstvo, za dobru reportažu, uzbudljivu priču. Pod raznim pritiscima izmešteni su iz najtiražnijih medija i prinuđeni da kreiraju sopstvene portale. Nekada su novine i magazini, na primer, imali  svoj prepoznatljiv pečat. Došli smo u situaciju da se iste teme kopiraju, da iste tekstove sa istim gramatičkim ili pravopisnim greškama čitamo na nekoliko portala.

• Kako ste se odlučili da odete iz medijske kuće i započnete stvaranje portala?

– Oduvek sam želela da pokrenem nešto svoje, da sama sebi budem gazda. Kada sam posle pet godina mobinga i neprestane borbe za isplatu zarađenih honorara dala otkaz u magazinu u kome sam tada radila znala sam da je došlo vreme da se otisnem u preduzetničke vode.

Iako sam ja čovek štampanih medija verujem da će digitalni mediji sve više uticati na kreiranje javnog mnjenja u Srbiji, a da će sadržaji koji se objavljuju na internetu imati sve više publike. Tradicionalni mediji su i dalje moćni, ali je budućnost medija – digitalna.

Zato sam sa koleginicom dr Majom Vukadinović 2014. pokrenula sajt Medijasfera. Želja nam je bila da Medijasfera bude mesto susreta medijskih profesionalaca i svih onih koji učestvuju u kreiranju medijske slike, da to bude adresa na kojoj mogu da se pročitaju intervjui sa značajnim ličnostima iz medija, ali i politike, kulture i drugih oblasti života.

U međuvremenu se Maja povukla sa ovog projekta, a ja sam naš početni koncept izmenila i proširila i tako je nastala MediaSfera. Sada je veći akcenat na kulturi. U međuvremenu pridužio mi se suprug koji se bavi umetničkom fotografijom tako da sada funkcionišemo kao jedno malo privatno preduzeće.

• Koliko je teško izgraditi zajednicu koja će redovno čitati Vaš portal?

– Meni je bilo potrebno više vremena nego što sam planirala. Razlog je taj što u trenutku kada smo Maja i ja pokrenule sajt nismo znale kako funkcioniše online svet. Puno su nam pomogli nesebični saveti Miloja Sekulića, ali suštinski same smo učile i napredovale. Kada sam krenula sama sa MediaSferom već sam imala neko iskustvo koje mi je dosta pomoglo. Budući da ne jurimo “kliktabilnost” po svaku cenu jedini način da zadržimo našu čitalačku zajednicu jeste da redovno objavljujemo kvalitetne autorske tekstove,  zanimljive priče i putopise.  Nažalost u ovom poslu važi ona “koliko para toliko i muzike”. Entuzijazma i znanja imamo,ali nije sve u ljubavi ima nečeg i u novcu. Održali su nas pre svega entuzijazam, želja da radimo nešto drugačije, da se čuje za neke ljude koji imaju šta da kažu , a kojih nema previše ili uopšte u medijima…

• Po čemu se Vaš portal razlikuje od drugih portala?

– Nikada ne odustajem od osnovnih načela profesije. Ako hoćemo da nam ljudi veruju moramo da govorimo i pišemo u skladu sa svojom savešću. Svojim životom i radom dajemo primer svojoj deci. Želim svom sinu da pokažem da ne treba živeti  i stvarati svet laži za šaku evra. Nema većeg komplimenta nego kada ti dete kaže: “Mama ti si moj idol”. Zato reč kompromis ne postoji u mom profesionalnom rečniku. Važno mi je da ostanem svoja. Kompliment mi je kada dobijem mejl od kolege ili čitaoca da su videli sajt i da izleda odlično, da “za razliku od drugih portala, nije zabavan, tj. ne teži olakim i banalnim temama, a opet nije ni ograničen na uske teme i priloge. Zaista je divno da ima takvih mesta još”. Lično sam zadovoljna, mada uvek može mnogo bolje. Radimo sa veoma malo ljudi, sredstava… Insitiram na dobrim, kvalitetnim fotografijama koje su uvek potpisane. Finansiramo se iz privatnih izvora i redovno apliciramo za grantove i projekte iz oblasti kulture.

• Možete li nam predstaviti jedan Vaš radni dan kao novinarke, urednice i vlasnice portala?

– Živimo u muškom svetu. Pored toga što sam novinar, preduzetnica ja sam supruga i majka. Pomiriti sve te uloge ponekad me podseća na hodanje po tankom ledu ili trčanje maratona…

Ljiljana Šarac – „Pisanje je kao disanje“

Predstavljam vam nekog ko je sledio svoj san, a to je književnica koja je rasla uz svoje junake i uz pomoć istorijskih tema dorasla je jednoj od najvećih Izdavačkih kuća sa naših prostora, a to je Izdavačka kuća “Laguna”. Književnica sa kojom razgovaram jeste Ljiljana Šarac (devojačko Lazić) rođena u Smederevu 1971. godine. U rodnom gradu završila je gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik Revije Lasta i PR. Nakon toga se okreće profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski“ u Beogradu. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je „Smederevskog Orfeja“. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama Lutka učaurene duše 1997. godine. Do sada je objavila četiri istorijska (Opet sam te sanjao (2015), Gde sam to pogrešila? (2016), Zid tajni (2017)i i Zlatna žila(2020)) i dva ljubavna romana (Starija (2018) i Stariji (2019)) u Izdavačkoj kući EvroBook. Najnoviji roman nosi naziv “Đurđevim stopama” i izdalaga je Izdavačka kuća Laguna. Dobitnica je prestižne nagrade Beogradski pobednik (2019). Član je Književnog kluba Čukarica i Udruženja književnika Srbije.

1. Kako ste se odlučili da počnete da izdajete romane u periodu kada je tehnologija zamenila knjige i kada, nažalost, mali broj ljudi čita?

Čitavog života nešto piskaram. Trebalo je da dođem u zrele godine pa da ponovo imam dovoljno vremena za sebe, ono što volim i da se ozbiljnije posvetim pisanju. Mislim da se sabralo dovoljno životnog iskustva i impresija da mogu da se preliju na papir. Isprva nisam imala ni velike pretenzije ni palnove. Oni su došli kasnije. Sigurna sam da će uvek biti čitalaca koji vole lepu reč i knjigu u štampanom obliku. Za opstanak književnosti se nimalo ne brinem.

• Šta je za vas pisanje?

Za mene je pisanje kao disanje. Nasušna potreba. Radost. Odmor. Prilika. Izazov. Smisao mog svakog dana!

• Pisali ste i porodično – ljubavne romane, ali najveći broj Vaših knjiga pripada istorijskom žanru. Zašto ste se odlučili baš za taj žanr?

Pišem knjige kakve sama volim da čitam. Istorijski romani, pa i istorijski romani sa elementima trilera, za mene su pravi izazov. Zanimljiv mi je njihov nastanak, ali i istraživanje i iščitavanje literature pre nego što sednem i započnem priču. Biram teme koje nisu često obrađivane i sagledavam iz novog ugla činjenice, junake i okolnosti koje su im određivale sudbinu (sve vreme se rukovodeći istorijskim činjenicama). To je izazovan i inspirativan posao. Zato i pored povremenih izleta ostajem verna tom žanru.

• Da li dugo planirate i osmišljavate likove, događaje i detalje  ili Vam to naprosto dođe ,,usput”, samo od sebe?

Ne sedam ni brzo ni lako da pišem novu knjigu. Kada izaberem temu, dugo se motam oko nje. Tek s velikim uloženim trudom i radom krugovi počnu da se sužavaju. Kada u glavi imam ugrubo osmišljenu priču, galeriju likova, istražene istorijske veze i okolnosti, sedam i počinjem da pišem. Iako znam tok priče, ona ponekad ume da mi se ,,otrgne kontroli’’ i izenadi me zaokretom, iskakanjem iz šina. U tome i leži lepota stvaranja!

• Kako se osećate kada u izlogu knjižare vidite Vaše romane?

Gledam i ne verujem. I posle sedam objavljenih romana osećam se kao da sanjam neki prelep san, i sve se bojim da ću se iz njega probuditi! Ja toliko ljubavi, vremena, elana ulažem u sve što je vezano za moje knjige, da mi se čini da sam spremna da brda pomeram, ako je to potrebno!

• U jednom intervjuu ste rekli: “Smederevo je moj temelj. Ono me određuje i pozicionira”. Jesu li Smederevci svesni Vašeg doprinosa istorijskim ličnostima iz Smedereva?

Pravo da Vam kažem – ne znam! Iz smederevske biblioteke sam imala podršku i podstrek kad god sam im se obratila. Mnogo je Smederevaca koji rado čitaju moje romane.

Da li sam prepoznata kao zavičajni pisac koji pronosi lepu reč o gradu iz koga sam potekla, pa, ponavljam, ne znam baš… Ako i jesam, niko se nije potrudio da mi to na bilo koji način stavi do znanja!

Prijatelji i rodbina pomažu i daju podstrek.

Meni je to dovoljno. Jer ja ne pišem da bi me neko tapšao po ramenu. Radim ono što volim da bi meni bilo lepo i ne bih li ispričala priče koje vape da budu obelodanjene!

• Šta je ono što vi čitate?

Oh, ja sam knjigožder! Čitam svakodnevno, nezasito, stihijski! Biram nove naslove koji mi privuku pažnju, ali i stare koji su izdržali proveru vremena.

Pokazalo se da se najčešće okrećem ženama piscima. Navešću samo neke: Dafni Kalotaj, Kejt Morton, Elif Šafak, Džodi Piko, Nafisa Hadži… a od domaćih Svetlana Velmar Janković, Nada Marinković, Mirjana Mitrović… Odgovara mi njihov senzibilitet, lakoća pripovedanja, umnost, raspričanost, suptilnost, inovativnost u izboru tema… ,,Muško’’ pero sve češće postaje tendenciozno, grubo, suvo, čak pretenciozno, i to me odbija od čitanja dela napisanih na taj način (ma koliko kratkotrajno ona bila popularna i izvikana).

• Kako izgleda priprema i istraživanje za pisanje jednog istorijskog romana?

Samo pisanje je mukotrpan proces, ali je zato istraživanje čisto uživanje. Za mene je ono alibi da radim sve što volim. Rado slušam muziku koja je podsticajna. ili u skadu sa epohom kojom se bavim… Gledam filmove vezane za određeni istorijski period. Čitam knjige koje su već o njemu ispisane, ili istorijske spise kako bih o svemu saznala što više. To je hrana i za mozak i za dušu!

• Vaš prvi roman je vezan za Prokletu Jerinu i 15. vek – kako ste se ponovo odlučili da se vratite u taj vek i ispričate priču u o despotu Đurđu Brankoviću?

Naprosto sam osetila da moja priča o Brankvićima nije dovršena. Bavila sam se biografijama brojnih članova te značajne i brojne porodce, ali niko mi nije privlačio pažnju kao sam despot. Njegova sudbina je tragična, ali i pažnje i poštovanja vredna. Zato sam popustila pred tim impulsom i krenula za Đurđevim stopama. Otuda to sada i čitaoci mogu učiniti.

• Roman “Đurđevim stopama” se u vrlo kratkom roku našao među top 10 najčitanijih Laguninih izdanja koliko Vam to znači?

Niko nije bio srećniji od mene kada sam se našla u Laguninoj ekipi. Sve od tada je ostvarenje jednog velikog sna. Uverila sam se da su čuda moguća. Otuda i pozicija na top listama samo pokazuje da to što radim ima podršku čitalaca. Hvala im na tome!

• Kako krčite put novom romanu sada za vreme pandemije, kada nema književnih večeri i druženja?

Pandemija nam je svima prevrnula živote na postavu. Nikako da se vratimo na staro i poznato…

Mnogo mi je stalo da Đurađ sigurno korača pitem kojim se zaputio. Zato koristim sve moguće načine ne bih li mu pomogla. Tu su društvene mreže, medijska gostovanja, intervjui, i iznad svega preporuka zadovoljnih čitalaca.

Maštam o danu kada ću sedeti u nekoj od biblioteka, amfiteatara ili bašti i družiti se sa ljubiteljima pisane reči, jer to ništa ne može da zameni.

• Ako krenemo “Đurđevim stopama” koja ćemo mesta obići i gde ćemo završiti?

Ako krenete Đurđevim stopama, osećaćete se kao pravi avanturista. Tragaćete za razrešenjem jedne velike misterije, putovaćete u prošlost, sledićete stope i glavne junakinje Ksenije koju ne drži mesto. Obići ćete srednjovekovne tvrđave u Beogradu, Smederevu i Golupcu. Uživaćete u lepotama Soluna i Dubrovnika. Pronaći ćete prave male putopise u ovom delu, samo ako mu pokolnite poverenje.

• Imate li već ideju za novi roman?

O, da! Ne samo da imam ideju, nego je potpuno napisan, skockan, ispeglan, upakovan, izglačan, izbrušen… Još samo da mu stavim mašnicu i pošaljem ga svojoj dragoj urednici!

• Kad ga možemo očekivati?

Mislim da je pravi ritam: jedan roman godišnje. Uz mnogo sreće, koja je i u ovom poslu nužna, kao i u svemu što radimo, nadam mu se naredne godine nekako s proleća.

• Poruka za kraj našeg ragovora?

Čitajte! Čitajte! Čitajte!

INTERVJU „PISANJE JE KAO DISANJE“ SA KNJIŽEVNICOM LJILJANOM ŠARAC SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.

Anđela Ignjatović – „Inspiracija se svuda može naći“

Anđela Ignjatović, piše za portal Original magazine. Po struci je filozof, a po vokaciji umetnik; a od nedavno se našla u Kancelariji za mlade grada Loznice. Kancelarija za mlade u Loznici formirana je jula 2007. godine i od tada okuplja aktivne mlade ljude koji žele da naprave promene u svojoj okolini. Poznata je po tome sto je jedna od prvih Kancelarija za mlade u Srbiji. Kancelarija za mlade u Loznici je širom Srbije poznata po svom radu i vrednim i aktivnim mladim ljudima.

1. Zašto ste upisali filozofiju?

Ljubav prema filozofiji kreće od ljubavi prema književnosti i poeziji. Oduvek sam volela čitanje, analiziranje, pitanja i traženje odgovora na ista. Mogla bih to nazvati radoznalim duhom. Svako ko je ljubitelj knjiga ima neki svoj svet u kojem jednom nogom uvek stoji. Onda sam u srednjoj školi dobila filozofiju kao predmet, i pružila mi se prilika da krenem u obrazovanje svog duha. To je bilo upoznavanje i tada sam shvatila da je to ono čemu pripadam. Posle srednje se samo nastavilo, i evo, bez obzira na završeno formalno obrazovanje, još uvek traje i trajaće. Od filozofije je sve počelo, i sve je, uostalom, filozofija. Često govorim da bih opet studirala isto. Tu sam pronašla svoju North Star.

• Šta ste zamišljali da ćete raditi po završetku studija?

Da budem iskrena, nikada nisam sebe zamišljala u striktno jednoj profesiji. I dalje mislim i negde imam u planu da se bavim sa više stvari. To bi se odnosilo na nešto vezano za obrazovanje, humanitarni rad, pisanje, pa i preduzetništvo, zašto da ne ?! Interesovanja su svestrana, samim tim je i sfera profesije šira.

• Šta Vam je rad u Kancelariji za mlade doneo?

Relativno kratko sam u Kancelariji. Ipak mogu reći da rad u Kancelariji pruža niz dobrih mogućnosti. Kako onih koje dolaze od nas samih, u smislu ideja, aktivnosti, i doprinosa lokalnoj zajednici, tako i povratno ka nama – od same prirode posla. Pisanje saopštenja, vesti, komunikacija na sastancima, ali i komunikacija sa mladima, koja je uvek veliki izazov,unapređuju veštine koje imate. Osim toga, veliko zadovoljstvo mi predstavlja pisanje i realizacija projekata, jer na taj način, ukoliko nam projekat bude odobren, činimo nešto dobro za celu zajednicu.

• Koliko Vam znači to što ste deo dobrih promena u Vašem gradu?

Upravo to najviše i znači. Biti deo „malih“ promena. Uticati na njih, i učestvovati u njima, mislim da je najveća satisfakcija.

• Koji projekti Vas tek čekaju?

Trenutno smo fokusirani na projekat izgradnje senzornog parka u našem gradu.

Deca kojoj je prvobitno park namenjen, govorimo o deci sa autizmom i senzornim poteškoćama, zahtevaju jedan kontinuitet i redovne određene aktivnosti koje im pomažu u njihovim svakodnevnim potrebama i načinu funkcionisanja koji je specifičan. Lično mislim da je našem gradu neophodan jedan takav park koji bi našoj deci omogućio da razvijaju svoj senzorni kapacitet i poboljšavao opšte funkcionisanje. Osim toga, na ovaj način bismo i roditeljima olakšali svakodnevnicu samim tim što bismo stvorili prilagođenu okolinu i okruženje u kojoj bi se najmlađi prijatno i sigurno osećali.

Ovaj projekat je meni lično jako važan samim tim što ga radimo za decu i roditelje koji žive pod specifičnim okolnostima, i nadam se da ćemo bar malim delom doprineti njihovom osmehu.

• Kako jedna mlada mama uspeva da radi, bude sa decom i da piše za portal Original magazina?

Možda bi dobra organizacija, i dnevno i sedmično planiranje bio najadekvatniji odgovor, kao i postavljanje prioriteta, što je jako važno.

Stvaranje određenih navika i rutine mi je uvek bilo bitno, jer kada njih ima, obaveze i njihovo uspešno realizovanje postaje prirodna svakodnevna pojava.

Ne mislim da nešto mnogo uspevam da postižem, naprotiv, mislim da je to neki normalan tempo, i nadam se da ću u budućnosti postizati još više. Ipak moram da kažem da je najvrednije uloženo vreme-vreme koje je svesnim prisustvom uloženo u našu decu i porodicu.

The more you move, the easier it is to keep moving. Maintain momentum.

Anđela Ignjatović i Jelena Đoković

• Gde crpite inspiraciju za pisanje tekstova? Kako znate da je neka tema vredna pažnje?

Najviše inspiracije dobijam iz svakodnevnih životnih situacija i događaja. Ponekad mi se desi da počnem da pišem tekst o jednoj temi a završim na sasvim drugoj, jer se iz jedne ideje rodi nova koja mi se u tom trenutku čini važnijom da je podelim sa drugima. Zato volim da kažem da je pisanje građenje. Nikad ne znam šta će sve novo proizaći i nastati. Iz svakog teksta koji napišem i sama naučim nešto novo ili utvrdim nešto što želim. Pisanje je tako i vid terapije, kako bi neki pametni ljudi rekli, pisanje je krik u prostor. Inspiracija se svuda može naći. Ona se ne čeka, već se stvara pisanjem. Keep moving.

• Koji biste Vaš tekst izdvojili kao najbolji?

Najbolji je verovatno onaj koji sam doživela najemotivnije. Takav je na primer „Žena Gospođa“. Njega sam napisala, što bi se reklo, „u jednom dahu“. Reči su samo izlazile jer sam bila pod velikim utiskom. U njemu sam spojila neke svoje unutrašnje principe sa jednim susretom na poslu. Ali i svi ostali tekstovi su deo mene, i drago mi je da su tu gde jesu, podeljeni sa drugima. Smatram da je svako dobro koje dolazi iz nas, iznutra, darovanje dobre energije drugima, i samim tim mora biti najbolje.

INTERVJU „ INSPIRACIJA SE SVUDA MOŽE NAĆI “ SA FILOZOFKINJOM ANĐELOM IGNJATOVIĆ SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.

Katarina Jeremić – „Uvek smatram da se samo čistim namerama ostvaruju rezultati“

Katarina Jeremić, student pedagogije u Novom Sadu i mlada zaposlena osoba u društvenoj organizaciji Kolping Društvo Srbije. Katarina Jeremić je omladinska savetnica, a između ostalog, njena strast je pisanje te je i bloger na portalu Original.

1. Kako ste se odlučili da postanete bloger na portal Original?

Najpre, već neko vreme sam se trudila da vodim svoj blog i sve više sam zavolela pisanje. Sam magazine Original sam takođe već određeni period pratila i kada sam videla da su ponudili blogerima mogućnost da svoj sadržaj podele i na sajtu njihovog Magazina, bez razmišljanja sam se priključila. To za mene i nije bila klasična odluka, jer sam se čitajući Magazin uverila da se vrednosti koje oni promovišu poklapaju sa mojim vrednostima i na samu mogućnost da pišem za njih sam se odazvala bez nedoumice.

• Da li Vi tražite temu ili ona nađe Vas? Imate li uvek nekoliko ,,u šteku”, ili…?

Definitivno su teme te koje mene pronađu, ja se samo potrudim da budem prijemčiva za njih. Osluškujem ono što mi privlači pažnju u svakodnevnici i ne pokušavam da to odmah stavim na papir već da polako procesuiram svoja isksutva. Vremenom, nekako se nešto samo izdvoji kao bitno, kao nešto o čemu više ne mogu samo da razmišljam, osećam i ćutim, već poželim da oblikujem u tekst i pošaljem u etar da ga možda još neko uhvati i prepozna i kao svoje isksutvo. Što se tiče tema “u šteku”, za mene su to najčešće knjige koje trenutno čitam. Pisanje o njima za mene je sjajan način da se ponovo dođe do motivacije kada ona polako počne da se gubi. Poneka recenzija, preporuka, prikaz teme kojom se data knjiga bavi daju mi elan i inspiracija i za druge teme.

• Možete li nam reći kako je to napisati tekst o Novaku Đokoviću koji se ne pomera sa prvog mesta na listi čitanosti?

Baš kao što se taj tekst ne pomera sa liste čitanosti, tako se i naš Novak ne pomera sa prvog mesta ATP liste. Šalu na stranu, upravo sam tim tekstom želela da doprinesem promeni pogleda njegove rezultate, kao i rezultate i percepciju drugih, uspešnih ljudi. Potičem iz sredine gde se na uspešne ljude gleda kao na ljude sa druge planete, sa sposobnostima koje su jedinstvene, okolnostima koje su puka sreća i životu koji je med i mleko. Radeći na sebi, shvatila sam da su svi ljudi koje su dostigli određene zavidne rezultate isti poput nas. Svi su prošli kroz pregršt sumnji i pobedili obilje strahova. I kada izađu kao pobednici iz takvih mečeva, oni žele pobedu i za druge, znaju da na vrhu ima mesta za sve. Tako sam  počela da gledam i na Novaka, kao na čoveka čija misija daleko prevazilazi tenis, mečeve i trijumfalne brojke. Želela sam podsetiti ljude, da time što toliko veruju u Novaka, dokazuju da još uvek nije nestao pobednik u njima. Unutrašnji pobednik i dalje im šapuće da i oni mogu da nastave ka ciljevima koje su možda napustili. Unutrašnji pobednik se kao magnet lepi i identifikuje sa Novakom, prati svaki njegov meč i novosti vezane za njegov život znajući koliki je on šampion i van terena. Istovremeno, najvažnije su vrednosti koje on ističe i one u mojim očima potpuno potiskuju broj osvojenih medalja. Verujem da su ljudi ovaj tekst prepoznali kao vredan upravo zbog toga što ističe ono što možda, samo možda, stoji u pozadini toga zašto ljudi obožavaju šampione. Baca svetlo na to da su istinski šampioni ti ljudi, jer su u obilju drugih, manje reprezentatvnih primera odabali onaj koji ističe prave vrednosti, a to je znak da te vrednosti itekako tinjaju i u njima. To što se tekst ne pomera sa prvog mesta je možda zbog toga što mu i nije bio cilj čitanost, već promena pogleda na uspeh i važnost vrednosti kojima se vodimo u životu. Uvek smatram da se samo čistim namerama ostvaruju rezultati. Volim da verujem da su se čitaoci osećali dobro u svojoj koži dok su ga čitali i negde barem na kratko povratili veru u sebe.

• Znamo da je teško posvetiti se studentskim obavezama i poslu zato možete li nam reći kako u tome uspevate?

Od kada sam počela da radim, doslovno pokušavam da idem dan po dan i svakom danu pružim svoj maksimum. Želim da budem zadvoljna rezultatima i na poslu i na fakultetu i a ponekad nije jednostavno da se nigde ne omane. Smanjila sam multitasking na minimum. Kada sam na poslu, u potpunosti sam tamo, a kada učim ili sam na predavanju pokušavam da mi misli ne lutaju na sutrašnje obaveze u organizaciji. U NVO sektoru se poslovni život često lepi za privatni i nije ih lako odvojiti, ali i tu polako učim da kažem veliko NE onome što ne mogu da oberučke prihvatim u datom trenutku. Stvarno verujem da se sve može i zato polako ali sigurno napuštam razmišljanje i prelazim na dela. I kada krenem da razmišljam da nemam dovoljno vremena za nešto, počnem, pa ću videti gde će me to dalje odvesti. Ako neke stvari ne uspeju da se reše u vremenu u kom smo planirali, to nije razlog da ih ni ne započenemo. Ako krenemo, veće su šanse da će nam za sledeći put ili rok one biti mnogo lakše, i to donosi veliku motivaciju. Trudim se da ne umanjujem važnost tih malih koraka.

• Po čemu se Kolping Društvo Srbije ističe od ostalih društvenih organizacija?

Kolping društvo Srbije je samo mali ogranak Internacionalne Kolping Zajednice i tome mislim da je njegova velika prednost. Umrežen je sa Kolping Organizacijama u preko 60 zemalja sveta i na skoro svim kontinentima. Tokom „boravka“ u Kolpingu, i kao volonter i kao zaposlena osoba, stekla sam uvid u neke priče koje su daleko od nas. Povezala sam se, iako za sada samo virtuelno, sa ljudima koji su iz drugih zemalja i čula razmišljanje vršnjaka izvan svoje okoline. Kolping Društva (od Brazila, preko Amerike, Afrike pa do Indije) nastoje da neguju familijarni odnos među članovima i uz česte kontakte razmenjuju kulturu zemalja u kojima deluju. Povezivanje, učenje, promena i proaktivnost  su ono oko čega se sva pojedinačna Kolping Društva zalažu i uspešno grade internacionalnu mrežu Kolping Zajednice. Kolping Društvo u Srbiji je vrlo aktivno na polju osnaživanja žena, ima svoju prozivodnju meda, aktivno deluje na polju edukacije mladih i brine o starijima u okviru programa kućne nege i kluba za starija lica. Može zvučati čudno, ali upravo u tome je bogatstvo Kolping Društva. Širok spektar projekata i ideje koje u Kolping Društvu retko nailaze na NE već na razumevanje i aktivno ostvarenje jer se nikako ne ograničava na samo određene oblasti delovanja.

INTERVJU „UVEK SMATRAM DA SE SAMO ČISTIM NAMERAMA OSTVARUJU REZULTATI“ SA OMLADINSKOM SAVETNICOM KATARINOM JEREMIĆ SAM URADILA ZA PORTAL MEDIASFERA.

Maja Đorđević – „Show deal again“

Zahvaljujući uspesima naših ljudi, danas za Srbiju zna ceo svet!

Marija Karan, glumica koja u Srbiji, ali i u inostranstvu ima uspešnu glumačku karijeru, zna šta poseduje globalna scena, ali i razume šta nedostaje lokalnoj sceni. Ona je osnovala svoju Fondaciju Balkan Projects i zahvaljujući svojoj fondaciji ona deli znanje, iskustvo i viziju umetničke scene. Da se trud uvek isplati, dokaz je činjenica da su Marijinu ideju podržali brojni galeristi, ali i druge poznate ličnosti.

Marija Karan i Maja Đorđević
Fotograf: BFA Los Angeles

Prvi rezidencijalni umetnik Balkan Projects-a kojeg je Marija ugostila u Los Anđelesu je naša umetnica Maja Đorđevic koja je do sada izlagala širom sveta, u Njujorku, Čikagu, Londonu, Bazelu, Mikonosu…
Maja Đorđević je rođena 1990. godine u Beogradu. Završila je Fakultet za likovnu umetnost, odsek slikarstvo na Univerzitetu u Beogradu. Godinama se bavi slikanjem po naliku na „Paint” program na računaru s tim što ona svojom maštom i četkicom prikazuje svoj svet.

Koncept Majine izložbe je zasnovan na poigravanju sa temom pasijansa, koju smo svi ponekad u životu igrali, sa kartama ili na PC računaru. Kombinovanjem njene slike Los Anđelesa i ličnog iskustva sa simbolikom nekih uobičajenih radnji – početaka i nade, preispitivanja i neprestane borbe, Maja razmišlja vizuelno, ideju prenosi u prostor u kojem priču priča iznova sa ciljem neprekidnog resetovanja.

Show Deal Again, Los Angeles
Fotograf: BFA Los Angeles

Glavni medij Majine umetnosti je Paint program, a kako ističe poslednjih par godina je želela da ga poveže sa nekom igricom koju je fanatički igrala u detinjstvu.

„Pred moj odlazak u LA, čekajući u nekoj maloj travel agenciji da kupim osiguranje za put, videla sam ženu koja govori mušteriji „samo momenat“, a opet u odsjaju staklenog zida vidim kako zatvara solitere i kako karte kreću da skaču. Kako me je to vratilo u detinstvo – to radovanje i poznato ‘DEAL AGAIN?’.  Igraš iznova i iznova i zamišljaš želje! Zamislite samo koliko puta sam to radila – od toga da dobijem peticu u školi, do toga da se i moja simpatija zaljubi u mene“

Maja Đorđević

Odlučila je da svoju devojčicu sa slika stavi u baš u tu situaciju ‘DEAL AGAIN’  i zapita se o čemu danas razmišlja i koliko je lako ili teško “dealing again” sa raznim životnim izazovima i situacijama.

Samuel Vasquez, Maja Đorđević i Marija Karan
Fotograf: BFA Los Angeles

„Jako je važno da naša savremena umetnost dobije svoje mesto u svetskoj sceni. To je vrsta dijaloga preko koje pričamo priču o našoj zemlji, istoriji, tradiciji i nadasve našem identitetu“

Marija Karan

Ovaj show je dobio komplimente za jednu od boljih izložbi u gradu, a to pruža satisfakciju i umetnici Maji Đorđević, kao i organizatorki ovog projekta Mariji Karan, ali i nama u Srbiji, jer smo presrećni što svuda u svetu imamo ljude koji su uspešni i koji su zaslužni što svet voli i zna Srbiju!

Intervju „Show deal again“ sa umetnicom Majom Đorđević i glumicom Marijom Karan sam uradila za Original magazin 30.3.2020. godine.

„Pisanje je kao ceđenje pomorandže“ – Ljiljana Šarac

Ljiljana Šarac rođena je u Smederevu 1971. godine, gde je maturirala u gimnaziji, a diplomirala je Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Radila je dvanaest godina u Saobraćajnom preduzeću “Lasta” kao novinar, urednik Revije Lasta i PR. Danas predaje srpski jezik u Osnovnoj školi “Stefan Dečanski” u Beogradu. Godinama je pisala pesme i objavila ih u zbirci pesama pod nazivom “Lutka učaurene duše” za koju je 1990. godine dobila nagradu “Smederevski Orfej”. Udala se i dobila dva sina – Đorđa i Vojina.
Kada su deca odrasla vratila se pisanju i izdavačka kuća Evro Book je objavila njen prvi roman “Opet sam te sanjao” 2015. godine i svake naredne godine je objavljivala po jedan roman – “Gde sam to pogrešila?”, “Zid tajni”, “Starija” i “Stariji” kao njeno za sada poslednje delo.
Član je Književnog kluba Čukarica i autor kolumne Reč bez zida na portalu MediaSfera. Voli da putuje i da radi sa decom, pisanje je njena oaza mira, kao i njena porodica i prijatelji .

• Koje uspomene Vas vezuju  za detinjstvo?
  Rođena sam u prošlom veku i moje detinjstvo je bilo kao iz neke knjige o Hajdi. Tata je morao zimi da busa kroz sneg u našoj ulici kako bi nam prokrčio stazicu. Do sedmog razreda igrala sam lastiša, sa društvom vežbala matematiku i u periodima predaha igrala jamb i remi. Raspuste sam provodila kod bake. Ovih dana sam u školi radila narodnu pesmu ,,Kujundžija i hitroprelja’’ i nijedno dete iz dva razreda nije videlo baku kako prede. Ja moju jesam. U zimske večeri, dok pucketa vatra u smederevcu, sedele bismo na kauču i pričale, a ona bi u jednoj ruci držala preslicu, a drugoj vreteno i prela. Onako usput, da ne dangubi. Svega se sećam tako jasno i snažno da me sve boli jer nema ni bake, ni takvog života…
• Kako je izgledao Vaš prvi dolazak i susret sa Beogradom?
  Smederevo, odakle sam, nije daleko od glavnog grada. U Beograd smo moja porodica i ja dolazili često. Da kupimo konvers patike, odemo na novogodišnji vašar, u cirkus, da kupimo vokmen, kapute… Položen prijemni na Filološkom odredio mi je život jer je uticao da u ovom velikom, šarenom, razigranom kaleidoskopskom gradu i ostanem…
• Kako ste se odlučili da počnete da izdajete romane u periodu kada je tehnologija zamenila knjige i kada, nažalost, mali broj ljudi čita?
  Ako bi neki par čekao da oboje dobiju posao, kupe stan, nameste ga po svom ukusu… nikada se ne bi uzeli! Kada bi entuzijasta razmišljao hoće li napisati kvalitetno delo, može li naći izdavača, hoće li se pojavljivati u javnosti, da li će dobiti adekvatnu reklamu, koliko će čitalaca privući… nikada ne bi ni redak napisao. Pre bi uzeo budak i kao Starina Novak otišao u hajduke!Zato sam ja sela, jer čitavog života piskaram (pesme, slogane, članke, priče…), i otisnula se nizvodno, pa gde se zaustavim… I moja plovidba još traje!
• Preispitujete li se nekad i kako je izgledalo Vaše sazrevanje?
  Otkako su mi objavili prvi roman osećam se kao hršak koji trči u točku i ne može ni na časak da stane. Ili planiram i istražujem, ili pišem nešto novo, ili napisano sređujem, ili promovišem roman koji je aktuelan… Nema stajanja.  Tako da nema preispitaivanja, jer istinski volim to što radim, ali ima planiranja, strategisanja, analize, maštanja…Pod književnim sazrevanjem podrazumevam stalni rad na sebi, čitanje, dobro upoznavanje sa materijom koja mi je privukla pažnju i izuzetno usavršavanju na polju marketinga, jer sam bila prinuđena da sama sebi budem najbolji PR!
• Gde crpite inspiraciju za teme svojih romana?
  Smederevo je moj temelj. Ono me određuje i pozicionira. Darivalo mi je Brankoviće kao veliku temu i time ,,povuklo nogu’’ ostalim ličnostima i idejama. Posle je sve bilo lako.

• Da li dugo planirate i osmišljavate likove, događaje i detalje  ili Vam to naprosto dođe ,,usput”, samo od sebe?
  Kako sa kojim romanom. S nekima je bilo kao da sam sve vreme u mračnom tunelu samo sa baterijskom lampom u ruci. Strana po strana osvajali su novi prostor i donosili takve promene u priči da bih se i sama iznenadila. Sa nekim drugim sam imala ceo kostur u glavi, a pisanje je bilo samo razrada teme i izmaštavanje postojećeg zapleta. Istina je da dugo čitam, rudarim, promišljam ideju koja me je zaokupila, a da dosta przo pišem, jer priča pokulja kao usijana lava!
• Gde pronalazite inspiraciju za stvaranje romana – u sebi, drugim ljudima ili imaginaciji?
  Najradije pravim torte koje se ne peku i u koje se štošta umeša pa ispadne divna poslastica. Isto tako i pišem. Posežem za svojim iskustvima jer tako imam pravu, snažnu emociju. Ukoliko nešto nisam propustila kroz vlastito sito, tu su priče ljudi koje poznajem.  Tako priča dobija na uverljivosti i dubini. Ono što zafali, kao komadić slagalice da bi slika postala kompletna, naprosto domaštam.
• Koja su Vaša prva sećanja, ali i osećanja koja Vas vezuju za krčenje puta Vašem prvom romanu “Opet sam te sanjao”?
  Za jedan zimski raspust otac mi je doneo dva toma ,,Grofa Monte Krista’’ Aleksandra Dime i rekao samo jednu reč: – Čitaj! Od tada do dana današnjeg živim u dva paralelna sveta – jednom stvarnom i drugom stvorenom imaginacijom čudesnih umova. Drznula sam se da i sama naselim jednu neistraženu spisateljsku planetu koja se zove mojim imenom. A to je počelo romanom ,,Opet sam te sanjao’’.
• Da li sebi često postavljate pitanje koje nosi inaziv Vašeg drugog romana “Gde sam topogrešila”?
  Grešim isto kao i pre, ali se priupitam gde sam pogrešila samo za izuzetno krupne stavri i važne ljude. Ostalo preskačem i ne dam da me iscrpljuje i razdražuje, jer se ispostavilo da krivicu drugi često nisu u stanju da prepoznaju i priznaju, pa je postalo prenaporno da teret nosim uvek i isključivo ja!
• Koliko Vam putovanja pomažu pri pisanju romana? U Vašem romanu “Zid tajni” spominju se gradovi Cetinje, Ženeva, Sankt Peterburg i naša prestonica – Beograd?
  Izazovi me čine boljom. Počela sam karijeru kao novinar, prošla PR stazama u velikom saobraćajnom preduzeću, oprobala se sa dnevnikom u ruci, a sada sledim stope svih naših pletisanki. U tome mi putovanja mnogo pomažu.  Kad god mogu posežem za vlastitim iskustvima. Tako sam obišla i Cetinje i Sankt Peterburg, a upoznala se sa doživljajem Ženeve kralja Petra o kome pišem u ,,Zidu tajni’’. Očigledno su mi točkovi suđeni.

• Koliko Vam je bilo teško da napravite promenu u pisanju i da Vaš roman “Starija” ne bude spojena sa nekom istorijskom ličnošću kao Vaši prethodni romani?
  Veliki pisci su govorili da su svi ponikli iz Gogoljevog ,,Šinjela’’. Ja sam nikla iz ,,Kuće orhideja’’ Lusinde Rajli. Ona je ponudila sve što mene usrećuje koa čitaoca i motiviše kao pisca. Tako da su moja prva tri romana rađena po njenoj ,,mustri’’. ,,Starija’’ i ,,Straiji’’ su se progurali u moju stvarnost i imperativno zahtevali da budu samo svoji. Toliko su se tematski razlikovali od prethodnih istorijskih romana da su za njih važila sasvim nova pravila. I drago mi je da ne pišem po principu copy – paste, već kako priča zahteva.
• “Voleli su se gladno, kao da su bili razdvojeni mesecima. Strast ih je progutala kao plamen. Sve misli su iščilele iz svesti. Ostala je samo potreba da postanu jedno…” – Ovo je odlomak iz Vašeg romana “Stariji”, mislite li da mladi znaju danas ovako da vole, pošto je sada trend bezosećajnih muškaraca i ravnodušnih žena?
  Mladost je uvek malo nesigurna, a mnogo svega gladna. Otuda lutanja, istraživanja, grešenja i vraćanja ,,na pravi put’’. Moderno je da glumimo, radimo šta se od nas očekuje, a u suštini vekovima se ništa ne menja. Kada je prava ljubav u pitanju, tu vlada zakon palidrvaca i slame. Plamen bukne brzo, vatra nas proždire. Mudri, odlučni, hrabri, nauče da je obuzdavaju i da stihiju preobraze u vezu, budućnost, brak…
• Irina, Ina, Lidija i Nadica su jake žene iz Vaših romana, koliko se pronalazite u njihovim osobinama i životnim pričama?
  Ja bih da preokrenem stvar. Sve su one stvarane pomalo po mom obličju ili su zasnovane na životnim principima kojima se rukovodim. Darovala sam im snagu, srčanost, optimizam, pogled unapred, a ne unazad. Njihove sudbine nose jasnu poruku koju dosledno sledimo i one i ja: hajde da se sa životom ne rvemo, hajde sa sa njim plešemo!
• Često su Vas sputavali, zaustavljali, osporavali… Jeste li se umorili?
  Grom udara u najviša stabla. Što se prašina više diže, to sam spremnija da pišem bolje, promovišem više, nastupam češće, pričam zaniljivije, izgledam lepše. Podignuta tuđa obrva me je nekada srdila, sada me motiviše!
• Koliko Vam predavanja u školi i komunikacija sa decom pomažu u pisanju?
  Iskustvo rada sa decom tek treba da pretočim u roman o školskom životu. To sam čvrsto zacrtala i obećala sebi. Neki mu se raduju, neki ne…

• Uspevate li decu da naučite onoliko koliko smatrate da je potrebno?
  Osim znanja, pokušavam da sa đacima podelim i životna iskustva. Priče nikad dosta, ali kada izađu iz osnovne škole to su već formirani divni mladi ljudi!
• Šta bi, posle toliko iskustva i takve karijere, za Vas bio poslovni izazov?
  Živeti za pisanje i živeti od pisanja, ali neki snovi ostanu samo snovi…
• Koliko je važno da ono što u životu radimo i stvaramo bude pravi odraz nas samih, da bude isečak naše duše? Kako žena, poput Vas, koja ima turbulentan život može da nađe vreme za sebe?
  Pisanje je kao kada cedite pomorandžu, s tim što ste voćkica vi. Sve što mislite, osećate, pa i ono što ni sami o sebi ne znate, nalazi mesta na stranicama vaših knjiga. Drago mi je što sa njih ja ne nudim mrak i malodušnost, već vedrinu, optimitzam i nadu.
  Sve je bitno, samo ponekad to previđamo!
  Što više godina imam, to više volim sebe. Tako da uvek pronađem vremena da mi bude lepo. Kada sam ja zadovoljna, onda su to i svi oko mene.

Intervju „Pisanje je kao ceđenje pomorandže“ sa književnicom Ljiljanom Šarac sam uradila za Original magazin 11.9.2019. godine.