Živi muziku

Kako ti je u toj vodi?
– Ponekad hladno, ponekad fino.
Mhm, super, a ta planina je l’ daleko vrh?
– Pa i nije. Nije blizu, ali katkad mi se čini da jeste baš.
Aha. Razumem. A kad hodaš sve je tu? Stižeš na vreme?
– Naravno.
A šta rade ove ptice?
– Pa lete.
A šta ako ja hoću i da plivam, i da trčim, i da ronim, i letim, i hodam, sve?! U krug a opet početak i sve tako?
– Možeš.
Kako?
– Živi muziku.

Ne mogu, neću i ne želim da pustim

Pročitah jedan kliše malopre na ogledalu, kaže:
Don’t give up on people that make you smile,
a ne mogu izbrojati koliko sam puta ovih dana
poželela da samo dignem ruke od svega,
samo da odem bez vraćanja,
jer mrzim povratke,
mrzim i ovo
i sebe previše sentimentalnu što mi je teško odustati od ljudi,
teško mi otići, pustiti, ne pomoći..

Ne dopire do mog mozga da ne žele svi ono što bih da pružim,
da moje dobro nije i nečije tuđe dobro,
da ne mogu praviti od ljudi ono što mislim da mogu biti
što naposletku, želim da budu,
to se ne radi tako ljudi se ne vole tako,
a opet mi se čini kako ni za milion godina
i još ovoliko da sam pametnija
neću moći samo pustiti ljude do kojih mi je stalo.

Želja da te volim

Pokušala bih nešto,
objasnila bih te rukama,
a nikad pre to nisam radila
i znam da bih se strašno bojala
da te rukama objasnim i zadržim,
pa da ti ne dam krila
i da te ne oteram,
i da moja želja da te volim,
bude veća od želje da patim,
ali ti me ne bi šetao,
ne donosiš mi cveće,
moje ukuse smatraš glupim,
a želje smešne,
a meni je dosta tih iskrenih
što ne drže za ruke pored reke
i ne idu na more u dvoje.


Nekako si moj

Retko o tebi pišem.
Govorim još ređe.
Nekako si moj,
kad te svi drugi,
više imaju.
I dok te prisvajaju,
i stiskaju uz sebe.
Ja te puštam.
Da budeš slobodan.
Jer nekako si moj,
kad te svi drugi,
više od mene imaju.
I dok sa tobom razgovaraju.
I dlanove ti diraju.
Moj si.
I kad misle, da kraj tebe spavaju,
onako kako sam ja spavala.
Opet si moj.
Jer ti vazduh u plućima,
ne osluškuju.
I ne drhte,
opijeni tim zvukom.
Ne trnu im noge,
dok ti sa vrata,
miris upijaju.
Ne grči im se sve u grudima,
jer si im na uvo izdahnuo.
I šake im,
niz telo ne padaju,
jer su iz tvojih iskliznule.
Moj si.
Jer njihov nisi,
podjednako koliko i moj,
nisi bio.
Moj si.
Baš tim tokom gradacije.


Nekad želim

Nekad želim da pustim kosu,
nekad želim da je skratim do ramena.

Nekad želim da nalakiram nokte,
nekad me nije briga i slomim ih.

Nekad želim da isprobam novu maskaru, bronzer, rumenilo,
nekad se samo umijem i izađem iz kuće.

Nekad želim da se isfeniram,
nekad me mrzi i da se očešljam.

Nekad želim da obučem najskuplje stvari koje posedujem,
nekada izađem kao muškarac beskućnik.

Nekada želim da slušam strani rep, rock,
nekada me ne zanima i pustim Jalu i Bubu.

Nekada želim da budem nasmejana,
nekada idem ulicom kao da ću pobiti ceo svet oko sebe.

Nekada mi dođe da skačem, pevam, igram, vrištim na sav glas,
nekad me mrzi i da ustanem iz kreveta.

Nekad mi se čitaju knjige,
nekad me mrzi pa samo odgledam film.

Nekad mi se štedi novac,
nekad potrošim sav na hranu.

Nekad želim da se zaljubim,
nekad prezirem ceo muški rod.

Nekada želim da gradom prošetam u štiklama,
nekad su dovoljne i one stare najke tri puta lepljene super lepkom.

Ništa od ovoga nas nikada neće činiti manje ženama.
Ovo je samo dokaz da postojimo,
i ako vam neko nekada kaže drugačije,
ispružite treći prst na vašoj ruci,
okrenite se,
i dostojanstveno odšetajte
u svojoj isflekanoj majici
i pocepanim trenerkama.