Moji tekstovi

Prva stvar na TO DO listi

Svi smo svesni situacije u kojoj se svet danas nalazi i ja ne želim da pišem o strašnim brojkama i dijagnozama zato ću sa vama pričati o onome što čini život.

Do ove godine smo svi jurili po gradu kako bismo postigli sve obaveze i kako bismo obavili sve poslove koje smo sebi zadali. Trčali smo na fakultet, posao, na kafu sa prijateljem, u supermarket, kod kozmetičara, pa na trening i sve te obaveze smo doživljavali kao naš život. Onda je usledila pandemija koja nam je pokazala da je sve to nevažno, a najvažnija stvar pored zdravlja jeste ljubav.

Usporili smo tempo, sada samo odlazimo u nabavku i na posao, odmorni, lepi i čisti ipak ležemo i budimo se sami. Budimo se uplašeni. Uplašeni za čitav svet, za nas, za naše bližnje. Nespokojni smo i shvatamo da nam nešto fali. To „nešto“ je ljubav.

Fali nam ljubav! Dok smo jurcali obuzeti tim dnevnim obavezama nismo ni primetili da nema ljubavi. Ljubav se ne može kupiti u supermarketu, niti može kozmetičar da nam je ugradi.

Zašto nam fali ljubav?
Zašto ljubav nije prva na našim „to do“ listama?
Hej, pa čekaj, ljubavi ni nema na našim „to do“ listama…

Ljubav nije samo ljubav između partnera, ljubav su osećanja prema životinjama. Ljubav je briga za naše roditelje. Ljubav je spokoj u duši. Ljubav je kada voliš sebe. Ljubav je kada voliš život.

Pandemija je pored zastrašujućih brojki donela i jedno predivno saznanje, a to je da je ljubav potrebna svakom ljudskom biću ma gde, kada i u kojim okolnostima da je rođeno.

Ja vam ne mogu dati formulu za ljubav, jer je ni ja nemam. Mislim da niko nikada nije napravio formulu za ljubav.

Sve polazi od nas.
Roditelji nauče dete da nije lepo lagati i da to ne treba da se radi. Roditelji nisu naučili drugare svog deteta da nije lepo lagati da ne bi njihovo dete lagalo.
Isto tako je i sa ljubavlju.
Morate da stvorite ljubav u vama i da volite sebe. Tek nakon toga će drugi primetiti tu ljubav koja je u vama pa će vas zavoleti.

Ljubav prema kojoj treba da težimo:

  • Ljubav koju pas pruža vlasniku.
  • Ljubav koja je spona između vernika i religije.
  • Ljubav koju roditelj daje detetu.
  • Ljubav kakvu momak iskazuje devojci.
  • Ljubav koja je nežna kao dodir penkala i papira.
  • Ljubav koja je snažna kao sidro koje drži čamac na jednom mestu.

Posle nekog vremena kada utonemo u ljubav i uzmemo naš rokovnik shvatamo da se i ljubav našla na „to do“ listi. I to je veliki napredak! A još veći je kada ljubav dođe na prvo mesto na „to do“ listi.

Za sve je potrebno vreme, sada kada nas je pandemija naterala da usporimo naučili smo koliko je ljubav značajna za jedno ljudsko biće. I kao što smo proteklih meseci brinulli o sebi i bližnjima tako treba da nastavimo i kada se sve(t) vrati na staro, u normalu. Pre nego što ponovo krenemo da jurcamo kako bismo obavili sve svoje obaveze odvojimo vreme za igru sa psom, za poruku „Kako si? Volim te!“ koju ćemo uputiti svojim bližnjima, odvojimo vreme za sebe, za ono što je naš hobi i za ono što nam prija. Zaboravimo na pesimizam, mislimo pozitivno i pružajmo ljubav.

PS: Šaljem vam ljubav!

Moji tekstovi

Sve se izopačilo

Došla sam kod mojih na nedeljni ručak. Telefon nije prestajao da mi zvoni. Na svakih pola sata sam trčećim korakom odlazila u svoju sobu da pričam. To me je podsetilo na tinejdžerske dane kada sam se tako sakrivala od mojih kada me je simpatija zvala. Ovog puta sam trčala ne da bih se sakrila od mojih, već da bih pobegla od buke. Svaki poziv je bio “poslovni”. Ceo dan je zvao neko sa posla. Uveče, dok smo uživali uz mamin dezert i čašu dobrog vina mama je presrećno rekla: “Hvala dragom Bogu, telefon je prestao da ti zvoni!” Tu smo načeli priču o mom poslu, zapravo o mojim poslovima. Moji roditelji su stara garda ljudi, oni su jednostavno navikli na ono klasično radno vreme od devet do pet i od sedam do tri, pa moje “posliće” iliti part time job ne mogu da shvate ozbiljno. Oni misle da to nisu pravi poslovi, da je to previše naporno za mene tako mladu i stalno mi pri odlasku iz kuće daju “neku kintu da mi se nađe” pošto ne radim ozbiljan posao, u tom trenutku oni zaboravljaju da ja sa tim svojim “poslićima” plaćam svoj stan, svoje račune i svoju hranu.

I tako, dok smo pričali u njihovim očima sam videla zabrinutost i neshvatanje. Mama je uzviknula: “Sve se izopačilo” i spustila pogled.  Razumem tu roditeljsku brigu, ali sam i svesna toga da usklađivanje porodice tu još nije. Oni su tužni što sam otišla od kuće, a ja sam gorela od želje da se finansijski i stambeno osamostalim, iako mi često fale mamina jela na kašiku i uvek ispeglan veš. Pokušavam da im objasnim da je to bilo neminovno, činjenica je da je život na periferiji lepši, mirniji i bolji, ali jurnjava od jednog do drugog posla, pa do fakulteta, pa do kuće ne može da stane u 24 sata ukoliko živim na periferiji, zato je preseljenje u grad bilo jedina moguća opcija.

Elem, da se vratim na naš razgovor koji smo vodili te nedelje. Dok sam gledala njihove zabrinute oči osećala sam potrebu da im objasnim koliko je važno osamostaliti se zato ću to sada i da prenesem svima vama, jer ja zaista ne volim mlade, sposobne ljude koji ne žele da napreduju:
Inovacija i inovativnost danas je postulat modernog vremena u svim sferama rada. Zato mi, mladi, moramo da  rizikujemo i da grabimo prilike i šanse. Ovo je jedini period kada možemo da rizikujemo, od 20 do 30 godine i da menjamo poslove i mi da se pronalizimo. Radimo ono što je naša strast!

Moji tekstovi

Zbrka nekih novih misli

Skoro sam pročitala neku novu analizu koja kaže da se za vreme pandemije Korona virusa znatno povećao broj kupovine – pogodite čega? Ne, nije u pitanju ni toilet papir, ni kvasac, ni brašno. Evo, sad ću da vam kažem – znatno se povećao broj kupovina KUĆA.

Još nisu odradili detaljnu analizu, ne znaju razlog, ali ono što svi možemo da pretpostavimo jeste da je čitav svet bio zarobljen u svoja četiri zida za vreme pandemije, vanrednog stanja i policijskog časa. Tada su svi oni koji imaju stanove žalili što nemaju kuću sa dvorištem, jer bi bar po dvorištu mogli da šetaju i uživaju u lepom danu. Jadni oni koji nemaju ni terasu u sklopu svog stana.

Dakle, ono što mene sada zanima jeste kako kupiti kuću?

Znam, kuća se kupuje tako što se ode kod agenta za nekretnite i onda mu ja kažem gde želim kuću, koliku kuću želim, koliko novca sam spremna da potrošim za kuću i druge tehničke stvari.

Ali ja nisam mislila na to kada sam postavila gore navedeno pitanje.

U mojoj glavi je već neko vreme zbrka nekih novih misli. Mislim da sam previše mentalno matora, čim mi se u glavi stvorila tolika zbrka. Ali evo, sad ću pokušati da raščivijam svoje misli:

Moja mama je svoju devojačku kuću nasledila od svog oca, koji ju je podelio na tri dela, za moju mamu, ujaka i tetku. Pošto su se one udale, one su svoj deo dale mom ujaku i sve su to papirološki rešili.

Moj tata je na mestu svoje stare kuće u kojoj je živeo sa svojim roditeljima, sazidao našu kuću u kojoj sada mi živimo. Mama i tata su se mnogo mučili i radili po nekoliko poslova kako bi stvorili tu kuću u kojoj ćemo svi zajedno živeti i uživati. I u tome su uspeli.

Mene sada zanima kako da ja kupim kuću ili stan? Kako da održavam tu kuću ili taj stan?

Naravno, nisam mislila da odmah sad kupim, nego nekad u budućnosti, jer želim i da ja svom detetu obezbedim krov nad glavom. Meni tata kaže kako se u to vreme kad je on gradio kuću puno stanova “poklanjalo”, dosta njih je dobijalo stanove od šefova, pa kao otpremnimu, pa su tu mnogi tako obezbedili budućim generacijama krov nad glavom. Bilo je i onih koji su domove nasleđivali od svojih roditelja. Danas toga nema. Zato mene zanima kako se danas stvara krov nad glavom.

Imala sam tu priliku da iskusim i život u stanu i kući. Kad čovek sebi obezbedi dom, tu nije kraj investicijama. Uvek želiš da nešto renoviraš, središ, promeniš kako bi ulepšao svoj životni prostor. Za kuću sa pravom kažu da je rupa bez dna, jer su tu ulaganja stalna, a tu je i dvorište na kom je stalno potrebno raditi. A opet, nije ni u stanu lako, komšiji sa gornjeg sprata pukne cev, pa se na tvom plafonu stvori vlaga i buđ.

Iako sam raščivijala tu svoju zbrku nekih novih misli, ja još nemam odgovor na svoje pitanje, ne znam kako se kupuje stambeni prostor, ali ono što znam jeste da se tu priča ne završava, nakon kupovine slede velike investicije i ulaganja u dom.

Moji tekstovi

Šta smo dužni svojim roditeljima?

Moji roditelji su mene dobili kasno, ne znam zašto se to tako kaže. Ja mislim da nikad nije kasno da postaneš roditelj ako to želiš, a i mislim da dete dođe onda kada je dvoje spremno da budu roditelji, a ne onda kada neko kaže da je ženi po godinama vreme da rodi.

Elem, moji roditelji su malo stariji od roditelja mojih prijatelja. Već su više od pola veka na ovoj planeti, a mene muči jedan nepostojeći dug.

Roditelji su meni sve ugađali, školovali me, vodili na razna mesta, kupovali mi sve što sam želela, a opet ne previše kako ne bih bila razmažena. Mnogi ljudi koji poznaju moje roditelje i mene, stalno mi govore da ja ne bih bila ovakva kakva sam da nije njih. Ja sam ponosna što su oni moji roditelji i znam da su me vaspitali najbolje što su umeli i zahvalna sam im na svemu što su mi pružili i na prelepom detinjstvu i divnim uspomenama. Oni su puno ulagali u moj razvoj i trudili su se da irastem u dobrog čoveka.

Ja se sada osećam dužnom. Osećam da sam dužna da ja njima na neki način vratim sve ono što su oni uložili u mene. Oni su od svojih usta odvajali za mene, da bih ja imala sve. Zato ja sada odvajam za njih. Ne želim da kupim najnovije i najmodernije krpice za sebe, želim da njima obezbedim sve što žele. Želim da se njima „odužim“ za sve predivne godine koje su mi pružili.

Jednog dana ću ja njima biti potrebna, kao što su oni bili potrebni meni. Oni će ostariti i biti bolesni, a ja ću tada njima kuvati, kupovati lekove i brinuti o njima. Zato sada želim da im ispunim sve snove i da im obezbedim ono što žele.

Nedavno sam kupila viseće petunije i okačila sam na naše tri terase, a onda sam kupila i novu travu koju smo posadili, nove sakscije, žardinjere, cveće, zemlju i sav pribor za baštovanstvo. Njihovu sreću vam ne mogu rečima opisati. To je za sve nas bilo jako emotivno i lepo, ne zbog tih materijalnih stvari, to dođe i prođe, već zato što pružam sreću nazad svojim roditeljima. Oni su planirali da baš taj vikend kupe sve to, ali sam ih ja u petak pred taj vikend iznenadila, a oni su bili presrećni, jer je njihova ’ćerka njima pružila to cveće.

Šta smo mi dužni svojim roditeljima? Ovo pitanje je potpuna glupost, zašto bi mi trebalo da se njima odužujemo? Pa oni su nas stvorili, jer su to želeli. Oni su nama podarili život i stvorili nam divne uspomene, jer su oni to želeli. Oni od nas nikada nisu, niti že tražiti da im se odužimo.  

Ja iskreno mislim da sva deca treba da brinu o svojim roditeljima, jer su oni to zaslužili, a ne da ih deca strpaju u dom. Nisu ni oni nas strpali u dom kad je bilo teško.

Možda je povezanost dete – roditelj jača kod jedinaca, ali ja svakako stojim iza toga da bez obzira koliko dece imali, roditelji treba da dobiju istu količinu ljubavi i pažnje koju su oni pružili svom detetu ili svojoj deci ukoliko ih je više.

Evo dok ovo pišem, suze mi kvase tastaturu, zbog te povezanosti, da se ne bih nadula od plakanja, ovde ću stati, ali za kraj želim da poručim svima vama da svojim roditeljima s vremena na vreme pored ljubavi i pažnje obezbedite i nešto što jako dugo žele, ili im napunite frižider i zamrzivač, ili platite račune, izvedite u šoping, na ručak, u pozorište u šetnju. Nemojte zbog svojih obaveza na njih da zaboravite, jer oni treba da budu naš prioritet dok još nemamo svoju decu.

Affectionate family time
Moji tekstovi

Beg od COVID-a

Za vreme vanrednog stanja iz stana sa malom terasom pobegla sam nazad, kod mojih, na periferiju, u našu kuću gde imam dvorište i travu. Posle vanrednog stanja morala sam da se vratim u centar zbog obaveza, posla i fakulteta, kojima sam morala da se vratim. Sada je, čini mi se, stanje i gore nego za vreme vanrednog stanja pa sam pobegla u vikendicu van grada. Morala sam da pobegnem od lažnih vesti, nisam više mogla da slušam nove mere, velike brojke, a slike iz Novog Pazara i iz cele Srbije su mi bile toliko potresne da je jedini lek za to bio beg u prirodu.

Verovatno će me mnogi osuditi zbog bega od globalnog problema, ali kažite mi vi koji ste ostali tu gde jeste šta ste promenili? Ništa. Ne zato što niste hteli, već zato što ne možete ništa da promenite. Sada nam ne može pomoći ni vlast, ni država, ni vakcine koje nema, a ni novac ne može da kupi zdravlje ako ga imate. Sada je potrebno da sami sebe sačuvamo i od virusa koji je opasan po pluća i naš život, ali i od svih informacija, pravih i lažnih, koje nepovoljno utiču na našu psihu i naše mentalno stanje.

Beg od svega ovoga u prirodu mi je samo ponovni pokazatelj da nas priroda vraća u balans. Da, fali mi socijalni život, ali činjenica da je ovde sve cvetno i da nema interneta i uznemirenih ljudi sa maskama na licu mi tako prija! Ovi dani provedeni u prirodi su mi dokazali da ne želim da mi život bude stres u dvomilionskom gradu i ne želim da žurim za što više materijalnih stvari, jer mi je ova Covid19 situacija pokazala da su novac i materijalne stvari ništa naspram zdravlja koje je sve. Zato je moj savet svima da se distanciraju od svih mogućih vest ii da pobegnu u prirodu ili u neko svoje utočište.

Moji tekstovi

Kolegijalnost na preprekama

Najviše na svetu mrzim zavidne ljude. Najviše sam u životu sretala zavidne ljude. Jedva sam čekala da se završi srednja škola i da pobegnem od zavidnih drugara i od njihovih trikova kako da te ponize, sapletu, omalovaže i da preko tvoje grbače dođu do uspeha. Došla sam na fakultet i obradovala sam se novim ljudima koji su potpuno drugačiji od onih iz srednje škole. To su ljudi spremni da pomognu, to su ljudi koji rade na sebi i nastoje ka tome da se razvijaju u svakom mogućem smislu.

Vodila me je činjenica da konačno imam normalne ljude kraj sebe i da konačno svi ravnopravno idemo istim putem. Javljaju mi se koleginice i kolege, traže pomoć ja im pomognem, posle toga oni meni i tako u krug. Onda je jedna koleginica koju nikad nisam videla počela konstantno da se javlja sa pitanjima, a ja na svako njeno pitanje sam pružila ispravan odgovor. Dijalog između nas dve teče ovako:

  • Koleginice, možeš li mi molim te reći kad je ispit?
  • Mogu, naravno, ispit je u ponedeljak u devet sati ujutru.
  • Je l’ si sigurna?
  • Jesam.
  • 100%?
  • Da, 100% sam sigurna da je ispit u ponedeljak u devet sati ujutru.
  • A kako znaš to?
  • Pa videla sam na sajtu fakulteta, okačili su obaveštenje. Uđi i proveri.
  • Dobro onda, ma ne neću da ulazim, verujem ja tebi.

Posle 10 minuta poruka od iste osobe:

  • Znači, ispit je u ponedeljak u devet?
  • Da, tako je.
  • To piše na sajtu fakulteta?
  • Da.
  • Dobro sad ću da proverim hvala ti puno.
  • Nema na čemu.

I tako, sa ovom koleginicom sam razmenila bezbroj ovakvih poruka od oktobra do juna. Izašli smo na ispit, profesor pita usmeno jednu koleginicu, ja sedim pored otvorenog prozora i od sirena automobila ne čujem veći deo razgovora. Koleginica se vraća na mesto, a ova sa kojom sam razmenila bezbroj poruka je pita koje joj je pitanje profesor postavio. Ja opet ne čujem pitanje. Ta koleginica izlazi, a ja dozivam studentkinju sa kojom sam razmenila podosta poruka:

  • Koleginice, možeš li da mi ponoviš pitanje, nisam čula?
  • Ne, ne mogu. Moram da slušam ostala pitanja.

Aha, znači tu smo! Koleginica očekuje odgovor od mene na svoja pitanja koja mi hiljadu puta postavlja, a meni ne može da pomogne i da mi da odgovor na jedno pitanje. Okej, sad si pokazala ko si i ako imaš obraza nećeš mi se više nikad javiti, mislim se u sebi. Posle par dana ona se opet javlja, a ja, ćurka, dajem joj odgovor. Nisam zlopamtilo i ne volim da se svetim, vraćam istom merom i da budem bezobrazna i drska. Hvala Bogu pa su mi sve kolege i koleginice pre svega normalne osobe, a i spremne su da pomognu u svakom trenutku. Mnogi mi kažu da nije trebalo ponovo da pomognem ovoj nekolegijalnoj koleginici i da je stavim na crnu listu osoba koje meni neće pomoći i kojima ja neću pomoći. Ali, ipak, ja to ne mogu. Znam da je zavidna i da se boji da će neko drugi biti bolji od nje, ako mu ona pomogne. Kako radiš, tako ti se vraća to je činjenica, ali ono što je važnije od karme i činjenice da me je opet povredila zavidna osoba jeste to što postoji nešto važnije od ocean u indeksu, a to je ljudskost i prijateljstvo. Ako će ocene biti jedino što ćeš sa fakulteta poneti onda mislim da nije trebalo da upisuješ društveni fakultet, jer na društvenim fakultetima je mnogo važnije društvo od ocena, tu se student ne meri po ocenama, već po srcu i duši. Zahvalna sam na svojim dobrim kolegama, a ovu zavidnu osobu nadam se da neću sresti u svojoj blizini, kao i još jednu koja mnogo voli da tračari i da se svađa, ali o njoj neki drugi put.

Moji tekstovi

Ljubav nas pokreće

Ranijih godina sam se često prilagođavala drugima. Ono što sam ja zaista, sakrila sam, jer sam želela da budem poželjna. Ovde ne mislim samo na partnerski odnos, već na društveni odnos. Ono što je slušalo moje društvo, slušala sam i ja, kako se oblačilo moje društvo oblačila sam se i ja. I sve to sam radila, samo zato što je moje društvo bilo slepo na različitosti i razlike su odbacivali i nisu želeli da ih prihvate. Ja sam želela da budem prihvaćena, želela sam da budem deo tog društva. Ah, kakva sam budala bila! Kako je to pogrešno. Svako od nas treba da sija svojom svetlošću i najvažnije je da sebe prihvatimo i volimo. Nije važno da li će nas drugi prihvatiti, potrebno je da prihvatimo sami sebe. Kada sam to spoznala shvatila sam da je grad pun ukalupljenih momaka i devojaka, a meni je od toga muka! Mrzim ovu savremenu muziku koja poziva na seks, jeftine devojke i drogu, mrzim plastične devojke pune silikona koje su veštačke od glave do pete. Ali kad malo bolje razmislim, ko zna koliko devojaka je sebe unakazilo da bi bile društveno poželjne. Ko zna u koliko njih čuči roker, panker, denser. Ko zna koliko njih voli sport, šlagere i bioskop? Nas ljubav pokreće i to ljubav prema sebi. Moramo da naučimo da volimo sebe, da radimo na sebi i da pobegnemo od onih koji nas neće da prihvate, jer nismo kao oni. Najvažnije je da smo srećni, zadovoljni, zdravi i voljeni od strane sebe bez obzira na sve. I ne treba da nas zabrinjava šta će drugi reći zbog naših vlastitih izbora, jer nas ne definiše njihovo mišljenje, već nas definiše ono što nosimo u sebi, a u sebi treba da nosimo ljubav, jer ljubav nas pokreće. I zato zapamtite, za kraj, volite sebe i sebe će voleti vas, jer ste vi sebi samima važniji od slepog društva.

Moji tekstovi

Rad, a ne mašta

Izreka kaže: “Učiti, učiti i samo učiti”, ja ću je malo modifikovati i reći: “Raditi, raditi i samo raditi”, ali ne mislim ovo u onom banalnom smislu – samo raditi. Podrazumeva se da naš život treba da se sastoji od socijalne interakcije, od prijatelja, porodice, kvalitetnog sna, ljubavi i rada. Ali ne treba puno maštati i sanjati, jer dok mi sanjamo i maštamo neko drugi naše snove ostvaruje. Postoje ljudi koji su manje kvalifikovani od nas, ali oni rade ono što mi želimo samo zato što su odlučili da ne sanjaju, već da rade i veruju u sebe. Kada kažem da postoje ljudi koji su manje kvalifikovani, a rade posao koji mi želimo ne mislim na one koji su do fotelje došli preko veza i vezica, pomoću partijske knjižice ili širenjem nogu. Mislim na one koji su svojim trudom i radom došli do boljeg posla iako su manje kvalifikovani od nas. Dok mi čekamo da završimo fakultet, da dobijemo diplomu i sertifikat neko je već stekao radon iskustvo. Ja se vodim devizom da je mnogo važnije praktično znanje od teorijskog, jer teorijsko je samo osnova, ako ne znaš kako stvari funkcionišu u praksi onda diplomu i teorijsko znanje možeš da baciš u vodu. Nedavno sam dobila sjajne preporuke za knjigu “Pravilo 5 sekundi” koje kaže da ako ne kreneš da realizuješ svoju ideju u prvih pet sekundi od kako ti je pala na pamet nikad je nećeš realizovati. To je istina! Svako od nas funkcioniše po jednom jednostavnom, ali pogrešnom principu – padne nam ideja na pamet i u prvi mah nam deluje odlično, a onda krećemo da razmišljamo kako da je realizujemo i što više razmišljamo to je više potiskujemo, jer shvatamo da je potrebno da u nju uložimo mnogo truda i rada i onda je vrlo često potiskujemo. Zato ne treba mnogo da razmišljamo, već da sledimo primer iz knjige: “Evo je ideja, idemo 5, 4, 3, 2, 1 kreći! Realizujmo svoje snove i radimo na sebi kako bismo bili uspešni i nemojmo kriviti nekog drugog ko možda još nije uzeo diplomu, a ostvario je naš san, jer je on paralelno sa učenjem teorije za ispit stvarao praktično znanje i radio je na onome što želi i verovao je u sebe.

Moji tekstovi

Kako ostati pozitivan?

Ako ste ušli u tekst da biste dobili odgovor na ovo pitanje grdno ste se prešli, jer ja odgovor nemam. Do sada sam utiske sumirala pred kraj kalendarske godine. Lepo izlistam celu godinu u svojoj glavi i globalna dešavanja (koja možda nemaju direktan uticaj na mene), ali i svoje privatne stvari. Ova godina je u globalu užasna. Na svim poljima i u svakom segmentu je užasna. Što bi rekli: “daleko bilo”. Što se privatnih stvari tiče, na prstima jedne ruke mogu da nabrojim lepe stvari, dok se sve one loše ne mogu ni pobrojati koliko ih ima. Neću da pišem i da nabrajem sve što se dešava u svetu, na Balkanu i u našoj zemlji. Znam da vam je muka, baš kao i meni, od svih novih strašnih vesti. Ja sam jako uzrujana i zabrinuta. Dešavanja u Crnoj Gori su samo jedna u nizu stvari na koje sam istovremeno i ponosna, ali i tužna. Oni se bore da sačuvaju svetinje. Ponosna sam, jer se bore; tužna, jer za Svetinje se ne treba boriti, one pripadaju SPC-u i narodu. Korona, od sada se sve deli na pre Korone i posle Korone, kao što istoričari dele vreme na pre nove ere i posle nove ere. Ja se mnogo plašim i strahujem, sedim kod kuće, jer samo tako heroj. Čuvam sebe i svoje bližnje, a i nisam dodatni teret medicinskim radnicima, niti sam još jedna brojka u statistici. Jedva čekam kraj svega ovoga, a opet bojim se te zbrzane vakcine koju prate razne priče. Nemam poverenje u krizni štab, ali na svu sreću imam lekare u svojoj blizini kojima verujem. Zabrinuta sam zbog tih brojki, al ii zbog neposlušnih i neodgovornih građana. Mnogo se nerviram zbog svih onih koji nalaze krivine ii du stranputicom da bi zaradili. Zabranjen rad klubova i ugostiteljskih objekata posle 21h. Ok, nema veze, hajde da pravimo dnevne žurke. Nek’ se virus širi danju, ako već ne može noću. Opet, razumem i te ljude, moraju da zarade kako bi preživeli. Vidim slike punih kafića, autobusa, ali pozorište i bioskopi ne mogu da rade. Sa svih strana nailazim na bes i razočarenje. “Budite odgovorni, nosite zaštitnu masku, perite ruke i držite socijalnu distancu”. Ne! Držite fizičku distancu, mi smo društvena bića potreban nam je socijalni život. Sada ne mogu sa zagrlim bližnje. Ja imam problema sa disanjem i alergijama, disanje i višesatno nošenje maske mi samo otežava disanje i nabija još veći pritisak, pogotovo sada kada je visoka temperature. Perem ruke često, ne samo sad, nego uvek. Sada ih toliko perem da su postale suve i hrapave, a pore su prošireni i izgledaju kao brazde na njivi. Paničar sam, ali objasnite mi ovo. Ako operem ruke i česmu ugasim laktom, jer je možda na njoj virus pošto sam je dotakla prljavim rukama i izažem iz kupatila pa stavim lakat na sto, a posle šaku na taj deo stola i naravno me u tom trenutku zasvrbi lice ili mi upadne dlaka od kose i ja je izvadim, jesam li se onda zarazila? I kako da se ponašam, da li da paničim još više nego inače? I taman kad pomislim da ću sedeti u svoja četiri zida kako bih štitila sebe i druge dese se demonstracije. Gledam i pratim šta se dešava, shvatam da tu ima puno ljudi kojima je dosta svega. Ljuti su na krizni štab, na to što ne mogu na more, ljuti su zbog Kosova, zbog niske otkupne cene maline i ko zna zbog čega još. U tom trenutku shvatam i da sam ja ljuta, najviše sam ljuta zbog zabrane pozorišnih predstava. I sada se u meni bore dve strane – izaći na protest gde je velika mogućnost da se zaraziš ili ne i tu svoju ljutnju držati u sebi. Prošli su i protesti, ali neke nove muke i brige se nastavljaju. Bolesni tata i mama, a tu je i nepokretni deka, ispitni rokovi, posao, učenje, čišćenje, nabavka i tako u krug. Strah, nemoć, negativa i želja da sve ovo prođe je jedino što mi preostaje, pokušavam biti pozitivna, ali ne znam kako, ako znate vi, molim vas recite mi! Ostaje mi nada da će preostali meseci ove godine biti dobri, jer ako se ovako nastavi, do dočeka ćemo svi mentalno pući. Čuvajte se dragi i dobri ljudi!

Moji tekstovi

Kukavičluk ili hrabrost

Skoro sam dobila informaciju da je jedan moj, pa ne mogu reći poznanik, ali ne mogu reći ni prijatelj, digao ruku na sebe. Osoba koju sam ja poznavala je okončala svoj život. Njega sam volela da slušam, jer se od njega mnogo toga pametnog moglo čuti. U oproštajnom pismu je rekao da je to učinio, jer je shvatio da ne može da promeni državu i društvo. Na prvu loptu sam bila jako besna na njega, a onda sam se rapala plakajući i nakon toga me je tuga obuzela. U srednjoj školi je jedna devojka, moja generacija, skočila sa Pančevačkog mosta, pravo u Dunav. I to zbog ljubavi, dečko sa kojim je bila je, slobodno mogu reći, držao u kavezu. Nije joj dozvoljavao da provodi vreme sa drugima, društvene mreže joj je ugasio, promenio broj telefona i ona nije imala nikog osim njega. Posle par godina veze ju je prevario sa njenom najboljom drugaricom i ona je odlučila da izvrši samoubistvo. Na svu sreću, neuspešno. Renato Grbić ju je spasao, devojka je sada živa, psihički se još oporavlja, ali je fizički prošla bez većih povreda, sve motorne funkcije su uredu. To je bio prvi put kada sam saznala za samoubistvo, tj. da je neko koga ja poznajem počinio samoustvo. Godinu dana kasnije je drug iz osnovne škole sebi presudio. Momak iz matematičke gimnazije, bio ćutljiv, ali je obožavao brojeve. Kasnije se saznalo da je bio član sekte i izgleda da je to bio jedini način da istu napusti. Sve do tada sam taj čin podizanja ruke na sebe smatrala kukavičlukom, ali nakon ovog poznanika sam shvatila da je to čak i hrabrost. Treba biti hrabar lišiti se svog života zbog nemoći da promeniš system znajući da ostavljaš svoj život koji je bio ispunjen ljubavlju. On je bio voljen i nije imao probleme ni u domu, ni na poslu, ni u glavi, ma nigde. Skoro nas je napustio i poznati reditelj, Igor Vuk Torbica, predstavu u njegovoj režiji “Carstvo mraka” sam obožavala da gledam i nikad mi nije dosadila. Iako ga nisam poznavala, njegov odlazak me je rastužio kao i odlazak tog mog prijatelja – poznanika. Nadam se da svi oni našli bolje mesto i večni mir. A nama pored sećanja na njih ostaje i neprestana borba za bolji život.

Narodno pozorište u Beogradu, predstava „Carstvo mraka“ u režiji Igora Vuka Torbice