Uvek ćeš biti deo tima

Treneri, selektori, menadžeri i ostali ljudi iz sveta sporta smatraju da je za sportistu najvažnije da je brz, da igra promišljeno, da je njegovo telo zdravo i sposobno da izdrži pritisak, padove i povrede. Ja ipak mislim da je dobar sportista onaj ko ima ljudske kvalitete. Gledajući ljudske kvalitete, Sonja Vasić je odličan sportista, a ako i na to dodam sve njene košarkaške uspehe slobodno i bez preterivanja mogu da kažem da je ona jedan od naših najboljih sportista.

Mi smo sportska nacija, ali u slučaju da neko ne zna za Sonju Vasić, evo kratke biografije:

Sonja Vasić (devojačko Petrović) rođena je u Beogradu, 18. februara 1989. godine kao mlađa ćerka košarkaškog sudije Radoslava Radeta Petrovića i Nevenke Petrović. Ima dve godine stariju sestru Milenu i ponosna je tetka jedne devojčice. Profesionalnu karijeru je započela u ženskom košarkaškom klubu Čukarički, a završila je u našoj reprezentaciji. Igrala je i za ženski NBA. Zvezdino je dete. Završila je Osnovnu školu “Petar Petrović Njegoš”, Treću beogradsku gimnaziju i Fakultet Organizacionih Nauka, odsek: Operacioni menadžment. Kako kaže, mama Nena je najzaslužnija za njeno obrazovanje i učenje stranih jezika, jer je instistirala na tome da ona i pored košarke uči i akademski se razvija.

Godine:	Klubovi:
2005 — 2006. 2006 — 2007. 2007 — 2008. 2008 — 2014. 2012. 2014 — 2017. 2016 — 2018. 2017 — 2019. 2019 — 2021.	Crvena zvezda Barselona Burž Spartak Moskva Čikago skaj USK Prag Finiks Merkjuri Dinamo Kursk Uni Đirona

Sonja Vasić je imala nekoliko ozbiljnih povreda, ali ipak je uspela da se svaki put oporavi i ponovo izađe na teren. Medalje i priznanja koja je osvojila nemoguće je izbrojati. Prvi put je postala FIBA najbolji mladi igrač Evrope 2007. godine, a poslednji put pred odlazak u penziju postala je MVP EuroBasketa 2021. godine. Između ova dva priznanja protkalo se mnogo medalja, priznanja, igranja za školu i fakultet, čak je i njena slika osvanula na kalendaru koji godišnje izdaje FIBA.

Sonja Vasić je košarku zavolela uz oca i kako sama kaže: “kao i svako dete kad vidiš loptu povuče te, počneš da juriš za njom i tako ja već 25 godina jurim nju”.

Marina Maljković, selektorka ženske košarkaške reprezentacije Srbije, rekla je da je “igra za reprezentaciju kruna karijere Sonje Vasić”. Sonja je zahvaljujući istrajnosti i treniranju u inostranstvu donela puno pobeda stranim klubovima, ali ta igra sa stranim timovima joj je pomogla da postane najbolji igrač koji će Srbiji donositi najviše radosti. Sonja je sa timom vratila Srbiju na mapu svetske košarke, osvojile su bronzanu medalju na Olimpijskim igrama 2016. godine u Rio de Žaneiru, a 2021. godine na Olimpijskim igrama u Tokiju došle su do finala gde su bile poražene, ali su dokazale da su među 4 najbolje ekipe sveta. Poslednja utakmica u karijeri je bila emotivna i za nas gledaoce, a ponajviše za nju, njene saigračice i ceo tim. Na Evropskom prvenstvu 2015. godine košarkašice su osvojile zlatnu medalju, a Sonja je 2021. godine na Evropskom prvenstvu u Valensiji sa timom osvojila zlatnu medalju i proglašena je za MVP prvenstva. Na dočeku u Beogradu, Sonja Vasić, naša zlatna Vidovdanska devojka, poslužila se rečima Ljubivoja Ršumovića i dodala:

„Domovina se brani lepotom i čašću i znanjem,
Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem,
a mi domovinu predstavljamo svakog leta sa najvećim poštovanjem“

Na Olimpijskim igrama u Rio de Ženeiru koje su održane 2016. godine upoznala je našeg veslača Miloša Vasića koji je Srbiji doneo nekoliko medalja sa takmičenja u Evropi i sa svetskih kupova. Te Olimpijske igre su joj donele ne samo odličje, već i ljubav za ceo život. Sonja i Miloš su se upoznali, zaljubili, prevazišli sve prepreke, ostali povezani uprkos fizičkim daljinama i životima u inostranstvu, verili se, skućili, venčali se u julu 2019. godine i sada planiraju najlepši deo njihovog zajedničkog života, a to je proširenje porodice. Njihova ljubavna priča je bajka o kojoj ćemo tek pisati, ali jedno je sigurno, baš kao i svaka bajka i njihova se završava srećnim krajem, a do završetka te bajke ima još mnogo… Mnogo dana sreće i radosti.

Anđelija Arbutina Šarenac, bivša Jugoslovenska košarkašica, rekla je: “Ja verujem da će se naći neke (devojke) koje će ako ništa drugo da budu približno dobre kao jedna Sonja Vasić”.

A Sonja je kroz dokumentarni film “Kako postati kraljica” uputila poruku mladim košarkašicama: “Ne želim ti da budeš nečiji naslednik. Budi prva ti. Najbolji individualac da stigneš do vrha. Najbolja saigračica da ostaneš na njemu”.

Sonja je u fazama fizičkog, psihičkog i moralnog konflikta uspela da pregura sve i da stane na parket, da da svoj maksimum i da nas učini ponosnima što imamo takvu osobu.

“Svako se bori za svoje parče pod nebom” je deviza kojom se vodi, ona se za svoje parče pod nebom izborila, ona je osoba koja igra srcem, njene oči se pune suzama na svakoj utakmici dok peva našu himnu “Bože pravde”.

Sonjine osobine, postupci, njena igra i ljubav prema Srbiji su razlozi zbog kojih joj se sve više divim i sve više poštujem. Ona je naša košarkašica koja je promenila sve(t) i košarku.

Uvek ćeš biti deo tima, Sonja!

Ti si ispisala istoriju, a mi, vatreni navijači i zaljubljenici u košarku dužni smo ti mnogo zahvalnosti za svaki osvojen poen, za svaku trojku, koš, za svaku asistenciju, za svaku povredu, pobedu, osmeh, suzu i znoj. Hvala ti na svemu tome!

Otac Radoslav ju je zvao “Moj Sonjko”, ali je ona ipak postala “Naš Sonjko”. Tepali smo joj “Soki” tokom utakmica, a komentatoru je dugo trebalo da se navikne na novo prezime pa se često kroz zvučnike televizora čulo “Sonja Petrović… greška sada je to Sonja Vasić”.

Sonja je na dresu nosila broj 5, a uz sebe je uvek imala našu zastavu.

Na oproštajnoj konferenciji za medije u Tokiju, Sonja je rekla:

“Nema za mene boljeg, lepšeg, emotivnijeg, ponosnijeg načina završiti košarku nego u dresu reprezentacije Srbije.

Za mene je ovo bila ogromna čast da budem deo ove generacije i da predstavljam Srbiju i da donosim našem narodu ove radosti”.

I najhladniji, i najnedodirljiviji su sada zaplakali. Sonja, hvala ti. Zavesa je spuštena. Ispisala si istoriju košarke, a o tvojoj dobroti, požrtvovanosti, humanitarnom radu i o ljudskim kvalitetima koje poseduješ tek će se pisati! Za sve što jesi i za sve što radiš – HVALA! Nedostajaće nam da te vidimo na parketu, ali znamo da ćeš uvek biti deo reprezentacije. Tebe i tvoju igru ćemo pamtiti, deo si istorije, deo si nas. Naša si. Naš Sonjko.

Daljine blizine

Često se među mladima vodi polemika oko veza na daljinu, da li mogu da opstanu ili ne, postavlja se pitanje?

Moja drugarica ima dečka u drugom gradu, razdaljina je oko 80km. Dugo su zajedno. Retko se viđaju. Svađe su postale sve učestalije, a on je postao sve manje zainteresovan. To bar pokazuju njegovi postupci. Finansijske mogućnosti da jedno do drugog doputuju imaju oboje, međutim to oboje često odlažu pod izgovorom da imaju druge neodložne obaveze – fakultet, posao, proslavu. Kada su zajedno, u istom gradu sve je super, ali kada su razdvojeni veza im postaje pakao. Da li su probali to da reše? Da, međutim to je kratkog veka. Onda ponovo sledi svađanje, plakanje, raskidanje, plakanje, pomirenje. I tako danima, pa mesecima, pa su se ti meseci pretvorili u godine razvlačenja nečeg što ne ide.

Moj rođak ima devojku u drugoj državi, razdaljina je ogromna, ali su barem još u  istoj vremenskoj zoni. Veza im odlično funkcioniše. Često se viđaju bez obzira na granice, duga i skupa putovanja. I on, i ona imaju lepa primanja pa mogu sebi da priušte da jedno do drugog doputuju kad god hoće, a hoće uvek samo je pitanje mogu li (zbog posla, i sada zbog sve restriktivnijih mera za putovanje zbog korona virusa). Stalno sun a telefonu, dopisuju se i čuju kada nisu zajedno, kada su zajedno uživaju, u vezi im je kao u bajci bez obzira koliko su udaljeni jedno od drugog.

Neću da u dublju polemiku i da pričam o vernosti i potrebama, jer smatram da to uopšte ne treba da se dovodi u pitanje ako su dve osobe ne samo odrasle, već i zrele problem poverenja i vernosti ne postoji.

Dakle, na osnovu ova dva primera došla sam do zaključka koji sam iznela svojim drugaricama, a one su posle dužeg razmišljanja i premišljanja konstatovale da sam u pravu.

Zaključak je sledeći: veza na daljinu može da uspe samo ako obe strane ulažu nadljudski napor da fizičku daljinu i razdvojenost nadomeste nekim vidom komunikacije i naravno, veza može da uspe ako se oboje trude da se što češće viđaju.

Epitet „druga žena“

Epitet “druga žena” jeste sinonim za reč “ljubavnica”. To je osoba za koju se zaklinjemo da nikada nećemo biti. I trudimo se da to obećanje dato sebi i ispunimo.

Međutim, nekad datu reč pogazimo, nekada svesno, nekada nesvesno.

Dopao mi se jedan dečko iz kraja. Često sam ga viđala u samoposluzi. Posle par namigivanja i hvatanja za isti hleb pozvao me je da izađemo. Dugo sam se raspitivala o njemu, ali nisam ništa saznala, pričao je slatke priče, a ja sam padala na nos od zaljubljivanja. Upustili smo se u vezu i sve je bilo kao u bajci prvih 15 dana. A onda je usledio horor. Videli smo se u ponedeljak, nismo se čuli do srede, u sredu na svoje društvene mreže, koje su mu bile potpuno neaktivne, objavljuje fotografiju sa devojkom i u opis stavlja smajliće katanca i srca i piše: “najlepše 4 godine u ljubavi sa njom”. Šok!  Tragedija!

Da li je prvo nastupila tuga, jer on nije moj, ili bes, jer je lažov i manipulator, ili razočarenje kada sam shvatila da sam dobila titulu “druge žene”?

Ne znam.

Znam da sam samo kliknula na pravougaonik na kom je pisalo “block person” i počela sam da vrtim film u glavi, da krivim sebe i pokušavala da složim kockice u glavi.

Jedino do čega sam došla jeste da sam ja zaljubljeni tetreb, da sam se ponašala kao zaljubljena šiparica i kao da imam 15 godina.

Bila sam zaslepljena, ali opet nije ni to opravdanje. Ponovo sam tražila informacije o njemu, svuda i kod svih. Nisam ništa saznala. To znači da nisam kriva.

Zar je trebalo da unajmim privatnog detektiva da bih saznala da li je on stvarno ono za šta se predstavlja da jeste ili paralelno vodi dva života? Ne, nije trebalo da unajmim detektiva, ali poučena lošim iskustvo, verovatno da ću to uraditi sledeći put.

Nekako sam ga prebolela. Ohladila se. Oprostila sebi. I nastavila dalje. I da budem iskrena, mržnju koju sam gajila u tom trenutku prema sebi, usmerila sam je ka njemu. A što se tiče njegove devojke, da budem iskrena, ni na kraj pameti mi nije bilo da joj se javim, da joj otvorim oči, da mu se osvetim. Želela sam što pre da sve to zaboravim.

I zaboravila sam.

U tuđu kožu ne mogu

Nedavno sam saznala da mama jedne poznanice iz kraja ima rak. Posle sam saznala i da se ta poznanica nakon što joj se majka razbolela odselila od nje i otišla da živi kod dečka.

Ta informacija me je baš uznemirila.

Pitala sam se kako je mogla da ostavi bolesnu majku i da se odseli baš u tom trenutku.

Bilo mi je jako žao te bolesne žene, a na tu njenu ćerku sam bila besna i da sam znala gde se preselila sigurno bih otišla i svašta joj rekla, a onda sam se malo pribrala.

I dalje mi nije bilo jasno kako je mogla da ostavi bolesnu majku i da se odseli, meni nije ni padalo na pamet da ostavim i odem od moje majke koja je bila bolesna. I koliko god meni bilo teško da gledam majku takvu i koliko god mi bilo fizički teško nikada na tako nešto nisam pomišljala, a onda sam shvatima da ja iz svoje kože ne mogu.

U tuđu kožu da uskočim ne mogu.

Ta devojka je možda otišla, jer nije mogla da gleda bolesnu majku. Možda je pak majka naterala da ode, da je ne bi gledala bolesnu. Možda je otišla da bi nastavila svoj život bez spoticanja. Možda je otišla zbog ovoga, možda je otišla zbog onoga.

Nije ni važno zašto je otišla.

Niti ja smem da je osuđujem. Zapravo, smem. Ali ne želim.

Ne treba da osuđujemo druge ljude zbog njihovih postupaka, jer to su njihovi, a ne naši postupci.

I svi mi bijemo svoje bitke, o kojima drugi ništa ne znaju i baš kao što mi ne bismo želeli da nas zbog naših izbora, odluka i postupaka drugi osuđuju, tako ni mi ne bi trebalo druge da osuđujemo, već samo da im pružimo podršku čak i ako ih možda ne razumemo.

Svetionik

Tekst napisan 12.8.2021. godine.

Danas je 12.8.2021.

Danas bi mojoj mami bio rođendan.

S toga, srećan joj prvi nebeski rođendan, neka je svetao, miran i lep.

Moja mama je bila i ostala moja najveća podrška. Svaki tekst je željno iščekivala i među prvima čitala. Svaku moju ocenu i uspeh je slavila. Kada sam upisala fakultet, iako je već tada bila bolesna skupila je snagu i došla sa mnom na upis.

Bol je i dalje nemerljiva, isto kao i ljubav i baš zbog te ljubavi moram da podignem glavu i pustim svetlo i život da odnesu pobedu, nad besmislom ovog vremena.

Sećam se, posle prijemnog sam došla kući i tek tada me je stigao umor. Izgledala sam kao zombi, iza mene je bilo nekoliko meseci neprekidnog učenja i spremanja i za maturski rad, ali i za prijemni. Mama je na papiru napisala “I kad je upis?” zbunjeno sam je pogledala, a ona je i dalje očekivala odgovor. “Pa Bože mama, još ne znam ni da li sam upala, a ti me pitaš za upis” ona se blago osmehnula i potvrdno klimala glavom. Čekala sam rezultate nekoliko dana, a mama videvši da sam sve nervoznija dala mi je novac i poslala me kod manikira i frizera. Dok su mi ruke bile u UV lampi poslala mi je poruka da su rezultati izašli i da ona ne može da vidi, jer je mnogo mutno. Poruku sam videla tek kad sam izašla iz salona, a od tad je prošlo više od sat vremena. Ušla sam na sajt koji je, naravno, zbog preopterećenja “pao”. Krenula sam ka kući i mama me je dočekala sa papirom na kom je pisalo “kad idemo na upis?” od sreće sam počela da skačem i da slavim. Uveče smo otvorile flašu vina koju sam te godine donela iz Toskane i čuvala specijalno za ovu priliku.

I tako, ova priča me je podsetila na njenu podršku in a činjenicu da je ona bila i ostaće zauvek moj svetionik. Ka njoj idem, oduvek i zauvek. I obećavam da ću biti sve ono što me je naučila ma šta god da mi ovaj život još nanese na svojim čudnim valovima.

Prvi put

Osvanulo je novo jutro. Vlažan vazduh je ulazio u sobu kroz širom otvoren prozor. Gledala sam u prozor i pokušavala sebe da nateram da ustanem da ga zatvorim, spustim roletne i upalim ventilator; ali nisam mogla. Bila sam umorna. Probudila sam se umorna. Prevrtala sam se po krevetu skupljajući snagu da započnem novi dan. Nekako sam ustala, glava je pulsirala i bila sam pospana, to sam pokušala da rešim tabletom Panadola i šoljom jake crne kafe. Dan je odmicao, a ja sam se mrcvarila celo popodne. Idući od kupatila ka sobi u hodniku sam zastala pred ogledalom. Dugo sam se ogledala. Kosa mi je skupljena u rep, lice bez šminke, telo u staroj poderanoj trenerci i pamučnoj majici. Tako izgledam od marta prošle godine, od onda kada je počela korona. Slika iz ogledala me je trgla i naterala sam samu sebe da se doteram. Opeglala sam kosu, prvi put od prošlog marta “čoveče kako je porasla” pomislila sam, a onda sam na lice počela da nanosim šminku, prvi put od kako je mama preminula. Spremala sam se četiri sata, onako iz gušta. Stavila sam karmin boje trule višnje i konstatovala sam da dugo nisam tako lepo izgledala. Nasmejala sam se i izašla u šetnju. Šetnja mi je prijala, duvao je vetar i konačno je moglo da se diše. Zadovoljno sam se vratila kući, prolazeći kroz hodnik pored ogledala, zastala sam i nasmešila se. Širok odmeh, ruž su usne većim delom upile, a oči nisu sijale, svetlucala je samo senka. Osmeh se pretvorio u ravnu liniju, a oči su se punile suzama. Setila sam se maminog osmeha, uzela sam tufer i skinula šminku, navukla pidžamu i legla u krevet, “ako ništa drugo, bar sam se na kratko doterala i sve je delovalo super” konstatovala sam. A onda je osvanulo novo jutro, ustala sam, ponovo umorna, pogledala maminu sliku sa mog krštenja na kojoj se smeje, nasmejala sam se i ja i krenula sam u akciju, jer “život da stane ne sme”.

Gde je nestala masa?

Moji roditelji, a i ja, smo imali puno prijatelja. A i veliku rodbinu. Tata i mama su stalno organizovali sedaljke i druženja, a i uvek su se svojim prijateljima nalazili u nevolji, pomagali i pozajmljivali im novac, automobile, mašine… Kada se mama razbolela ta masa ljudi je nestala. Kada je mama preminula, ta masa ljudi se nije pojavila.

Mi smo svi bili iznenađeni. Drugima smo se nalazili u nevolji, a sada, kada su nama potrebni ljudi koji će nam pružiti podršku i potporu, njih nema. Malo je onih koji su okrenuli telefon da pitaju kako je mama, još je manje onih koji su došli da je vide, a sada je od te mase ostala nekolicina njih koja pita tatu i mene kako smo sada bez mame.

A ja se pitam gde je nestala masa? Gde su nestali svi oni dobri prijatelji? Zar je teško okrenuti telefon i pitati nekoga kako je? Zašto nema ljudi da pokucaju na naša vrata da nas vide?

Tetka mi kaže da se u ovim momentima vidi ko nam je pravi prijatelj.

I kada malo bolje razmislim, drago mi je što je masa nestala, dragoceni ljudi su ostali i bolje se vide sada nego kada su bili zajedno sa tom masom koje nema.

I hvala vam što ste otišli i svojim postupkom pokazali i dokazali da niste vredni. A vi koji ste ostali – hvala vam što ste ostali i hvala vam što postavljate iskreno pitanje “kako si?” i hvala vam što imate snage da podnesete iskren odgovor u njegovom punom intenzitetu i trajanju.

Nova ljubav

Kada sam bila mala roditelji su me stalno vodili na treninge, košarka, odbojka, plivanje, tenis. Gurali su me u sport, a sport i ja se nismo baš zavoleli. Kada sam porasla, sport me je još manje zanimao. Vežbala sam, vozila bicikl, rolere, išla na plivanje samo zato što je to dobro za naše zdravlje, pokušala sam da zavolim sve te aktivnosti, ali nisam uspela.

Međutim, sada sam se zaljubila!

U sport.

Nakon što je prošla mamina sahrana i nakon što sam počela polako da se vraćam redovnim aktivnostima na koje me je život naterao počeo je i Roland Garos. Kako bih zaustavila suze i razmišljanja i kako bih skrenula pogled sa svega onoga što je bilo mamino, a cepalo mi je srce pogled sam uperila ka TV ekranu i počela da gledam Roland Garos. Utakmice sam pomno pratila, nakon utakmica istraživala o igračima i njihovim pokretima, a onda u sledećoj utakmici navijala i ponašala se bar kao pomoćni trener dobacujući: “vodi računa Novače znaš da je on Kralj šljake”, “pazi na forhend” i tako dalje, a onda kada bi pobedio skakala sam od sreće i osmeh se pojavljivao na licu. Posle Roland Garosa, gledala sam FIBA Euro Basket i pobedu naših zlatnih Vidovdanskih košarkašica slavila kao svoju pobedu, onda sam gledala košarkaše, pa Vimbldon.

I u jednom trenutku sam shvatila da mi je sport pomogao da se saberem i onda sam se zaljubila u njega. A dokaz mojih tvrdnji i prevelike ljubavi prema sportu jeste što ne mogu da dočekam Olimpijske igre i odbrojavam dane do igara u Tokiju.

I tako, eto saveta za sve vas koji prolazite kroz težak period, koji ste izgubili nekog, koji ste ostali bez nečega, koji ste prekinuli neke veze – nađite novi hobi! Moj je – sport, a sad odoh da gledam pripreme naših veslača za Olimpijske igre.

.JPG, o ovome treba da se priča

Dok sam pisala ovaj tekst pomislila sam “ma o ovome ne treba da pišem” i zadržala sam prst na tasteru za brisanje i posle nekoliko obrisanih redova zaustavila sam se i rekla “nisi u pravu, o ovome treba da se priča!” zato počnimo.

U poslednje vreme mi se na društvenim mrežama javljaju momci i malo zreliji muškarci koje ne znam, niti oni znaju mene. Prva poruka obično bude “Ćao šta ima novo?”, u tom momentu samo prevrnem očima i ne znam šta da odgovorim, jer taj neko ne zna ni šta staro ima u mom životu, a kamoli novo; a i šta on očekuje da mu kažem kad se mi ni ne znamo?! Ostavim ga bez odgovora i mislim da time jasno stavljam do znanja da ne želim da nastavim konverzaciju, ali očito njemu to nije jasno pa mi stiže sledeća poruka koja više nije tekstualnog sadržaja, već se završava sa .jpg – znači u pitanju je fotografija. Fotografija njegovog polnog organa. Onda kliknem na opciju “blokirati” i tu se sve završi. I tako svaki put iznova, samo su u pitanju različiti muški profili.

Moje prijateljice, žene iz bliskog okruženja i ja stvarno ne možemo da dođemo do odgovora na neka pitanja, pa bismo volele da nam jači pol objasni šta mi sa slikom muškog polnog organa treba da radimo? Je l’ treba da budemo inpresionirane? Je l’ treba sliku da uradimo i zalepimo kao poster iznad kreveta? Ili treba taj polni organ da nam bude motiv da sa vama izađemo na dejt?

Pitam se da li i žene slikaju svoj polni organ i pošalju muškarcima?

Pitam se i zašto društvene mreže to dozvoljavaju? Zašto bilo ko može bilo kome da šalje slike svog polnog organa? Zar to ne treba zabraniti? Označiti kao neprikladan sadržaj koji nije moguće poslati?

Mnogo je pitanja, a odgovora nema.

Ono što ja iz godine u godinu primećujem, jeste da su se muškarci mnogo osilili. Ranije smo poruke takve sadržine dobijale sa lažnih profila, a sada iza tog naloga stoji neko ko ima svoje ime, prezime, mnoštvo fotografija i vidimo da taj nalog postoji već više od 10 godina, onda verovatno nije lažan profil. Lažan ili pravi, nije ni važno, jedno je sigurno, žene, devojke i devojčice su mnogo više nezaštićene, uznemiravane i napastvovane nego muškarci. I na ulici, i na društvenim mrežama.

I da se razumemo, znam da svet ide napred, tehnologija se razvija, društvenih mreža je sve više i upoznavanje na internetu je postala naša svakodnevnica. Znam i da su mnoge ljubavi nastale putem interneta, ali ja sam stara škola, ne volim Tinder, ne volim sajtove za upoznavanja i ne želim da ljubav počne na internetu, jer na internetu biraš kome ćeš poslati poruku “hajde da furamo” na osnovu izgleda, na osnovu fotografija, a ja mislim da partnere, ali i prijatelje treba da biramo na osnovu toga kakvi su ljudi, a ne na osnovu izgleda, ili slike njihovog polnog organa.

Zarada nad nemoćnima

Pet dana pre nego što je mama umrla lekari su joj uradili gasne analize kako bi joj ispitali funkciju pluća. Dva pulmologa i mamin izabrani lekar, neurolog koji je vodimo maminu bolest dali su mišljenje da joj je pod hitno potreban kućni respirator, iliti neinvazivna mašina za mehaničku ventilaciju. Mamina doktorka mi je dala dokumente i rekla da odmah odem u RFZO da predam dokumentaciju i da se vratim u Klinički centar kako bih preuzela aparat od žene koja te aparate iznajmljuje. Tako sam i uradila. Upoznala sam se sa ženom koja mi je dala kutiju u kojoj se nalazio potpuno nov aparat, koji nije korišćen i koji i dalje ima zaštitnu foliju. Nakon toga dok je doktorka u aparat unosila parametre, žena koja mi je dala aparat objasnila mi je proceduru. Ona ima ugovor sa RFZO-om, njima iznajmljuje aparate za pacijente. Potrebno je da joj mi damo depozit koji će ona nama vratit kada nama stigne rešenje od RFZO-a da mama sme da koristi taj aparat. Tada mi njoj dajemo to rešenje, ona nama novac, aparat nama ostaje, a onda sa tim rešenjem ona ide u RFZO i oni kreću njoj da isplaćuju aparat.

Mama ja aparat koristila pet dana i nakon toga se upokojila. Par dana nakon sahrane smo pozvali vlasnicu aparata koja je bila fina, ljubazna i koja je došla kod nas kući “da sve regulišemo”. Uzela je aparat, novac nije vratila, “ali će nam vratiti čim mi dobijemo rešenje”, a aparat je uzela da bi što pre pomogla nekome ko se nalazi u lošem zdravstvenom stanju u kom se pre toga nalazila i moja mama. Mi, još uvek potrešeni, naivni, a i puni razumevanja za još nekog ko se nalazi u gotovo bezizlaznoj situaciji odobravamo njen postupak, jer razumemo muke onog kroz šta taj neko sada prolazi.

Kada smo se malo pribrali, shvatili smo da od povraćaja depozita nema ništa, ona je aparat uzela, mi nemamo dokaz da smo iznajmili aparat, a RFZO nikada neće ni poslati rešenje, jer je mami prestalo zdravsteveno osiguranje nakon što je umrla.

Otišla sam kod mamine doktorke i donela mamine lekove koje nije stigla da ispije kako bih pomogla onima kojima su ti lekovi potrebni, kada sam doktorki rekla da žena nije vratila depozit ona se iznenadila.

Nakon što je mami prošlo 40 dana, pozvali su me iz RFZO-a da dođem po rešenje. Pomislila sam “sigurno su ga izdali retroaktivo, odobrenje da je mama to smela da koristi u period od predaje dokumentacije do datuma smrti”. Na razglasu čujem “Ješić neka se javi u sobu 108”. Ulazim, šalteruša me pogleda onako ispod obrva i upita:

“Gde Vam je Mirjana?!”

• Kako to mislite gde je?, upitah.

“Pa prema našoj evidenciji ona je preminula pre više od 30 dana, je l’ ste Vi mislili da zeznete sistem, da uzmete rešenje za preminulu osobu?!”

• Gospođo, pa ako ste imali tu evidenciju, zašto ste me zvali?

Šalteruša kreće da muca, a iz susedne prostorije čuje se njena koleginica koja joj kaže “Pošalji je kod mene”. Odlazim kod nje, ona mi dopušta da sve objasnim i kaže: “Znam, već smo imali par takvih slučajeva, mi ne možemo da Vam izdamo retroaktivo rešenje, jedini način da povratite novac, jeste da je tužite, a da li ćete uspeti? Sumnjam, Vaša reč protiv njene. Dokaze nemate. A sudski postupak bi Vas više koštao nego depozit”.

I tako se priča završava.

Mi smo se od tog novca oprostili. Dali smo novac, jer smo želeli njoj da pomognemo. I ponovo bismo to uradili. Dali bismo i više da njoj bude bolje. Aparat je mami pomogao i olakšao joj muke, a verovatno i produžio život za par sati, dana. Ali sada više mame nema i mi moramo nešto da promenimo na bolje. Prvo treba svi da znamo da pacijenti koji boluju od ALS-a prolaze kroz velike muke i bolove, a i porodica zajedno sa njima. Drugo, troškovi za lekove i sve ostalo su ogromni. I iz tih razloga ne možemo da dopustimo da se na jedan papir čeka više od 45 dana, jer je aparat tim pacijentima potreban ODMAH nakon što lekari to ustanove. A to ustanove dva pulmologa i jedan neurolog koji vodi pacijenta. Tri mišljenja stručnjaka su i više nego dovoljna da bi se dobio aparat za disanje, nije potrebna nova lekarska komisija i pacijent nema vremena da čeka 45 dana na jedan pečat. A ženi koja nam je iznajmila aparat, na tome hvala. A neka joj Bog oprosti što je prevarila, ne samo nas, već i druge i uzela i aparat i novac od porodica koje prolaze kroz tugu i nemerljiv bol, žal i gubitak i koje su finansijski već dodatno oslabljene. A šalteruše u RFZO-u neka budu malo ljubaznije i neka pokažu mrvicu empatije prema porodicama koje su izgubile nekog. A vi što ovo čitate, podelite sa vašim okruženjem, neka se priča proširi, pa možda uspemo nešto da promenimo. Savest svih njih sigurno nećemo, ali bar promenimo proceduru za dobijanje preko potrebnog aparata.