Bitno da je nekad bilo lepo

„Sedim tako nešto i razmišljam kako nam je bilo lepo
I stvarno je bilo lepo i bilo je lepo, bilo je lepo
Samo što ja dosta u poslednje vreme sedim i razmišljam
Kako nam je bilo lepo i stvarno je bilo lepo
I bilo je lepo, al’ ja nemam ništa od toga“

Ana Nikolić

Nisam neko ko sluša ovu muziku, ali je nemoguće da ne čuješ po neku novu pesmu na društvenim mrežama. Ovi stihove pesme su mi dali odličan šlagvort za ovaj novi tekst.
Svi mi bismo voleli da se vratimo u prošlost. Nisam se preterano interesovala za tu temu, a ni ne znam šta psihijatri i ostali naučnici govore o toj temi, ali sam ja iz svog ličnog iskustva i iz priča mojih bližnjih shvatila da mi želimo da se vratimo u prošlost iz dva razloga. Prvi je, jer želimo da gotovo sve uradimo drugačiji, jer sa ove distance kada pogledamo u prošlost sve bismo bolje uradili, jer smo sada pametniji i imamo više iskustva. Drugi razlog zbog kog želimo da se vratimo u prošlost je jer nam je tada bilo lepo. Te brige i problemi su mnogo mali u odnosu na ove koje sada imamo. Nedavno sam na tatino pitanje kako mi je na faksu i mogu li da postignem učenje, izlaske, dva posla i odlaske na predavanje rekla: „Jao tata ja bih se sad vratila u osnovnu školu, ma šta u osnovnu, u vrtić bih se vratila kako je tamo bilo lepo i lako“. I zaista je tako, bilo je lepo i lako, verujem da ću kada završim fakultet, i dok budem menjala dečije pelene, hteti da se vratim na fakultet, jer će iz te perspektive to tada biti lako. Neću sada mnogo da kukam i da se žalim, ali hoću da kažem da smo mi po pitanju prošlosti kao deca na toboganu. Sada smo na vrhu tobogana i lepo nam je, ali ipak želimo da odemo u prošlost i da se spustimo niz taj tobogan i da padnemo pravo u pesak.
Pre par dana sam pričala sa drugaricom na telefon i ona mi je rekla: „Prošlost je prošlost i to treba da ostane u prošlosti“. Nakon toga sam dugo razmišljala i drugarica jeste upravu. Koliko god želimo da se vratimo u prošlost i kada bi to zaista fizički bilo izvodljivo to ne bi bilo to, mi ne bismo bili isti ti ljudi, mi ne bismo voleli na isti način, zato je bolje da ostanemo tu gde jesmo i da gledamo ka budućnosti, a ne ka prošlosti. Ako želimo te neke ljude iz svoje prošlosti u svojoj budućnosti možemo ih uzeti za ruku ako oni to žele, ako ne žele, ne vredi držati ruku koja neće da ide sa nama, jer tako nećemo nigde stići. Ili idemo zajedno, ili idemo sami, ka svojoj budućnosti, a prošlost će ostati iza nas.

Manje je više

Ako ste, kad ste pročitali naslov, očekivali da pišem o modi ili o minimalizmu u uređenju doma, moram vas razočarati, jer to nije moj fah. Ali kad ste već došli, ostanite i odvojite par minuta za vas. Do juče je tržište bilo prepuno IT stručnjaka, a danas je tržište prepuno mikro – influensera. Elem, mikro – influnseri su sve one persone koje na društvenoj mreži Instagram pređu 10.000 pratilaca. Kada pređete tu brojku, razne kompanije kreću da vam šalju PR pakete. Ranije, kada su se na našem tržištu pojavilo zanimanje influenser. Te osobe sui male po nekoliko stotina hiljada pratilaca, danas se PR paketi i poslovne ponude sklapaju sa mikro – influenserima, jer oni imaju makro uticaj. Zašto je tako ne znam, ali ono što znam jeste da je jedna agencija za putovanja na besplatno putovanje povela samo one osobe koje su imale 10.000 pratilaca, a broj ljudi koji je nakon toga došao u tu travel agenciju je drastično veći nego kada su isti taj eksperiment uradili sa influenserima koji su imali preko 100.000 pratilaca. Mnogo ljudi u Srbiji idalje to zanimanje “influenser” gleda površno i misli da od toga ne može da se živi, ali je realnost nešto drugačija – oni mnogo dobro žive i mnogo dobro zarađuju. Ono što ide u prednost mikro – influenserima jeste to što mnogi Srbi više vole malu zajednicu nego čitavu naciju. Više vole da provode vreme sa bliskim prijateljima, nego sa daljom rodbinom. Tako naši ljudi i više vole malu Instagram zajednicu na čijem je čelu jedan mikro – influenser, nego veliku zajednicu na čijem je čelu makro – influnser. Iz ovoga možemo izvući da je gotovo uvek manje više. Osim kada je reč o knjigama i putovanjima, manje knjiga nije više znanja, manje magneta nije više putovanja, ali na gotovo sve drugo možemo primeniti princip “manje je više”.

Volimo sebe

Koliko god nekad mislili da ćemo se ugušiti od tuge, da nešto nećemo moći da prebolimo, moramo biti ponosni na sebe i na to u kakve smo osobe izrasli, moramo naučiti da je život zapravo jedna prelepa i predivna stvar i da se apsolutno nikad ni sa kim ne bismo menjali.

Nekad imamo loš dan. Lošu sedmicu. I nikog da mu se poverimo. Nekad se u nama odvijaju oluje, a nikog nema da nas smiri. Nekad smo jednostavno prepušteni sebi samima, da se snađemo i snažniji ustanemo.
I bolje da smo sami, nego u društvu sa ljudima sa kojima nismo na istoj talasnoj dužini. Poštujmo sebe dovoljno da stavimo tačku na sve što ne doprinosi našem ličnom napretku i ne čini nas srećnim.

Pre par godina dok sam u taksiju slušala sirene automobila mileći ka svom odredištu, odnosno ka svom psihijatru, zamišljala sam kako će to izgledati. I da budem iskrena, očekivala sam da će biti kao u američkim filmovima – uđeš, pozdraviš se, legneš na kauč i zatvoriš oči pa onda kreneš da pričaš svoju priču. Na kraju otvoriš oči, ustaneš, pozdraviš se i odeš kao ponovo rođen. U mom slučaju to nije tako izgledalo, u tom trenutku sam shvatila da je film jedno, a stvarnost nešto drugo.

Započela sam svoj monolog govoreći kako ja nisam tip ljudi koji odustaje od drugih. Da, nekad budem jako ljuta i treba mi par minuta da se smirim, ali ja ne ostavljam ljude. Mislim da je to zato što ja uvek budem povređena kada ljudi ostave mene, a ja ne bih volela da nekog drugog povredim svojim odlaskom. Moj monolog prekida moja Ana, moj psihijatar: „Pokušavajući da sklopiš ljude oko sebe, sebe si razbila na hiljadu delova“. Ove reči su me ošamarile i moram vam priznati da je ovaj šamar trebalo da dobijem ranije.

Posle par ponovnih susreta Ana me je naučila da volim sebe i da uvek sebi budem na prvom mestu. Zato sada i ja dignem ruke od nekoga, ako taj neko ne vredi i ako mu ne značim onoliko koliko ta osoba meni znači. Više se ne plašim da ću izgubiti neke ljude, plašim se da ne izgubim sebe, pokušavajući da ne izgubim nekog drugog.

Ono što sam ja naučila zahvaljujući svom psihijatru, sada želim da naučim vas, a to je da nikada ne možemo sebi da dozvolimo da zaboravimo 3 tipa ljudi iz svog života:

1) One koji su nam pomogli u teškom trenutku

2) One koji su nas ostavili u teškom trenutku

3) One koji su nam stvorili težak trenutak

Posle par nedelja sam opet došla kod Ane, jer sam se osetila zaglavljeno. Sela sam, zarila lice u dlanove i jecajućim glasom sam joj postavila pitanje; „Ana gde sam izgubila ono „ima vremena“ koje sam tako često govorila?“ Pružila mi je čašu vode i dok su udarci njenih štikli o pod odzvanjali u mojim ušima rekla mi je da je vreme tu i da će vreme uvek postojati, ali da neće biti nas. Svi mi smo propustili mnogo toga, jer smo čuvali reči i osećanja za neka „bolja vremena“. A bolja vremena ne postoje. Moramo da uzmemo onda kada nam se nudi, a ne da čekamo “bolja vremena”. Postoje prilike i postoji vreme. Retko ih čovek zajedno sretne. Čekajući vreme, izgubimo prilike. Čekajući prilike, izgubimo vreme. Podigla sam glavu prema njoj i rekla sam joj da ne želim da izgubim ni vreme, ni prilike, niti da protraćim život. Otišla sam od nje i počela sam da radim samo ono što meni prija, a to je prelep osećaj. Sve sam iskrenija i energičnija, jer radim samo ono što meni prija, učim, čitam, istražujem, volim. Kad mi se plače, ja se isplačem, kad mi se smeje, ja se smejem jako da me stomak zaboli, kad se osetim usamljeno zagrlim i šćućurim se, kad mi nije dobro mrcvarim se po krevetu, tu su razne emocije, razna stanja, živaca za mišljenje drugih nebitnih ljudi je sve manje, mnogo je više ljubavi za one prave.

Čitav naš život može da se promeni u jednom trenutku, u trenutku kada shvatimo da ne želimo da životarimo, već da živimo. Potrebno je samo da počnemo da volimo sebe do te mere da shvatimo da zaslužujemo više, potrebno je da budemo hrabri i da tražimo više. Meni se život promenio u trenutku i sada sanjam otvorenih očiju, radim na sebi i težim da ispunim sve svoje planove koje sebi svakodnevno zadajem.

Nemojte da zaboravite da je sve u vašoj glavi. I dobro i loše. I lepo i ružno. I moguće i nemoguće. Sve je unutra. Granice postoje samo u vašoj glavi. Hajde da živimo snove koje smo sanjali kad smo bili deca i da živimo sve te snove danas, stvarajmo pozitivnu energiju i živimo za trenutke kad vreme stane. Ispunimo to vreme iskrenim osmehom. Živimo sve one srećne momente i čekajmo one što tek dolaze. Radujmo se odlascima i ponovnim dolascima, putujmo, pakujmo anksioznost, a raspakujmo snove, želje, ciljeve, maštanja i nadanja! Budimo ljubazni prema svima, uvek, jer svako koga upoznamo vodi borbu o kojoj mi ništa ne znamo, a u životu nikad dosta dobrih i ljubaznih ljudi, lepih reči i širokih osmeha. Volimo sebe!

Ramovi starih slika

Svi zajedno smo otišli u podrom u potrazi za farbom, četkama i razređivačem, ali smo od te potrage odustali. Dok smo otvarali kutije i tražili ono po šta smo došli, nekoliko prašnjavih kutija u jednom ćošku koje sam ja otvorila evocirale su uspomene. U tim kutijama su bile video kasete, CD-ovi, gramofonske ploče, moje igračke, haljina sa krštenja, prve cipelice, album i ramovi sa slikama. Potraga je stala, jer sam ja želela da se na momenat vratim u bezbrižne dane detinjstva. Neverovatno mi je koliko sitnica je moj um u stanju da se seti, jer sasim sigurno su prošle godine otkako nisam videla sve te stvari. I dok gledam sve te remove starih slika, ja se svega sećam, svakog izleta, svake igračke, svakog držanja za ruku. Od detinjstva su mi ostale te prašnjave kutije, divne uspomene, puno ožiljaka na kolenima od pada sa bicikle, rolera i nespretnog trčanja, a ostala sam i ona mala ja koja čuči negde u meni i tako živi. Danima nakon ovog događaja sam gledala u vrata podruma gde smo vratili te kutije i pitala sam se šta bih bila ja bez tih uspomena? Bila bih ljuštura, neki oklop kome fali duša. Sada kada sretnem ljude koji znaju moje roditelje često mi, nakon što me pitaju je l’ sam ja Borina ćerka, kažu da ja ne bih bila takva kakva jesam da mi oni nisu roditelji, jer deca su odraz svojih roditelja, a ja sam bila jedno malo, maženo i paženo dete, ali ne razmaženo dete, zato sam sada ne tako velika devojka, ali devojka koja je ponosna na svoje roditelje i na ljubav koju su mi pružili. Sada ramove starih slika zamenjuje ram sa slikom deteta kakvo su oduvek želeli da imaju, i sve svoje vrline su usadili u mene, sva svoja znanja su presadili u mene, a ja sam porasla i (p)ostala njihov najvredniji dar.

Bogom smo dani za sve

Mi smo nebeski narod. Mi smo Bogom dati za sve. Naše mišljenje je jedino pravo i ispravno. Kakav god problem da nastane i gde god da se stvori, mi uvek znamo najbolje i mi bismo uvek bolje postupili. Moj deda, koji je bio alkoholičar i koji je uvek gledao samo sebe i nije mario za svoju decu je jedan od tih ljudi. Kad god smo mi odlazili kod babe i dede u selo, on je sedeo ispod loze, pio rakiju i uvek znao najbolje. Ja sam brala babino cveće kraj loze i pravila neke venčiće, baba je spremala ručak za sve nas i dok su naši stomaci željno iščekivali da čuju zveckanje escajga, moji mama i tata su nešto sređivali, farbali stolariju, čistili staju, podmazivali kapiju. I dok su oni radili, deda je vikao: “Neka ja ću, ne znate vi, ja znam najbolje, deder, sedate ‘vamo da popijemo koju, manite se tog posla koji ne znate da radite kako treba”, ja sam iz prikrajka gledala dedu dok je to izgovarao i znala sam da neće uraditi i da ne zna ništa, već samo traži društvo da ne bi pio sam. Desetak godina kasnije, sve više nailazim na takve ljude. Doduše, nisu svi pijanice, ali svi ponavljaju tu istu mantru: “Ne znate vi, ja znam najbolje”. Kada se kod nas u Srbiji čuje da je neki Srbin (poznati sportista, muzičar ili naučnik) odlučio da postane vegan ili vegeterijanac naši ljudi tu kreću da iznose svoj stav i da na tu temu pričaju kao studenti koji brane master rad. Tada su naši ljudi jako dobro pripremljeni i jako pametni. “Šta bre on glumi sa tim”, “Krave pasu travu, pravi Srbenda jede slaninu” i ostale dobro poznate rečenice odzvanjaju kada se spomene vegeterijanstvo, a kao vrhunac svega toga je rečenica: “Naši preci, znani i neznani, su odrasli i decu podigli loveći životinje koje su nakon lova sirove jeli” i na ovom vrhuncu se vidi da je nas Bog stvorio da znamo najbolje, uvek smo najpametniji i znamo bolje. Mi moramo sve da kritikujemo i da ispravljamo, sve, osim sebe. Mi svoje mišljenje smatramo pravim i ispravnim. 21. vek je i vreme je da se to promeni. Mi nismo najpametniji, mi ne znamo sve i mi bismo morali da prestanemo da gledamo tuđe živote i da počnemo da živimo svoje.

Sito kulture

Vinston Čertir je jednom izjavio: “Mi se borimo da sačuvamo
kulturu i umetnost“.
Sada sledi niz pitanja: Da li se mi u Srbiji borimo da sačuvamo kulturu i umetnost? Da. Kako smo došli do toga da moramo da čuvamo nešto što je normalno i odlično? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: nastanak rijalitija. Da li mediji imaju uticaj? Da. Da li mediji menjaju svet? Da. A to znači da gledanje rijalitija ostavlja veliki utisak na naciju, što znači da ćemo mi biti kao te osobe u rijalitiju.

Prva decenija 21. veka je kod nas bila decenija televizije, časopisa i zapadne kultura koja je stigla i kod nas. Prihvatili smo sve što je došlo sa Zapada. Dolazak američkih sitkoma nestale su latino sapunice i naše domaće serije. „Bazar“ i „Huper“ padaju u vodu, a na površinu isplivava „Bravo“ i „Cosmopoliten“. Nakon ovoga nam dolazi i rijaliti. Era rijalitija još traje iako se većina nada da će ta era izumreti kao era dinosaurusa.  Na kompleksno pitanje koje se samo nameće ne mogu vam dati jednostavan odgovor. Pitanje glasi: Zašto se u Srbiji toliko gleda rijaliti, kad postoje drugi oblici kvalitetnog sadržaja (muzeji, bioskopi i pozorišta)? Nedosanjani san najvećeg broja ljudi iz naroda jeste život na visokoj nozi. Kada su u rijaliti program počele da ulaze ti ljudi koji su živeli na visokoj nozi (poput Lepe Lukić) naš narod se zajedljivo smejao uz reči: „he he he sad će ona da vidi kako je živeti u blatu sa kokoškama“ i tako se narod upustio u gledanje rijaliti programa gde se nekadašnji sjaj i slava bacaju u blatu. U međuvremenu naš narod je počeo da ulazi u kredite, dugove i počeli smo da sklapamo kraj sa krajem. Rijaliti je nastavio sa svojim radom, a i narod sa svojim gledanjem, ali ovaj put ne sa zajedljivim osmehom, već nešto potpuno drugačije. Kako narod ne bi razmišljao o svojim brigama, rešio je da se skoncentriše na probleme rijaliti zvezda.

Sada se vratimo na početak: vredi li se boriti protiv rijalitija zarad kulture? Vredi. Možemo li se izboriti? Ne. Odustala sam od borbe, ti što gledaju rijaliti programe, neka gledaju i neka se zaglupljuju, ja ću da učim, čitam i da stvaram umetnost. Jednog dana ćemo se svi u istom situ naći, a kroz sito će u provaliju pasti ti koji su podržavali i pratili rijaliti programi, a mi koji smo radili na sebi i uzdizali kulturu i umetnost vinućemo se u nebesa.

Radio je na respiratoru

Danas je u Srbiji radio u znatno slabijem položaju od televizije. Zašto? Zato što je naš narod vizuelan i emocije usmerava ka fizičkom. Narod je navikao da kao neki skener sve očima skenira, a za slušanje radia ili čitanja knjige potrebna je koncentracija i tu moramo sami da stvorimo sliku u svojoj glavi. Mnogo je lakše da gledamo slike na ekranu. Prema istrađivanjima Ipsos Strategic Marketing – a radio u Srbiji se najviše sluša u jutarnjim časovima, a nakon podneva zainteresovanost građana okrenuta je ka televiziji. To čak i ima smisla. Studenti, đaci i zaposleni na putu do posla slušaju radio, a dok oni rade, nezaposleni i penzioneri u pauzama između sređivanja i kuvanja gledaju televiziju. Radio je završio na respiratoru, a smrt mu je sve bliža, jer se stvorio popularni YouTube. Ipak, ono što održava radio u životu jesu lokalne radio stanice. Mnoge lokalne televizijske stanice su ugašene, a ostale su izgubile na gledanosti zbog novih televizijskih prijemnika. Naravno da svakog čoveka najviše interesuje ono što se dešava kod njega “u dvorištu” i zato će se vrlo rado opredeliti za lokalne radio stanice kako bi se informisao o svom mestu. Do globalnih vesti možemo doći uvek posredstvom štampe, interneta i televizije, a do lokalnih informacija, samo putem radio i eventualno putem nekog dobro obaveštenog komšije. Ono što uz respirator i lokalne radio stanice održava u životu jeste kvalitetan muzički sadržaj. Navikli smo da slušamo neke svoje omiljene izvođače i tu se priča završtava, ali zahvaljujući muzičkim urednicima mi saznajemo za neke nove izvođače, bendove i grupe. Strane radio stanice poput BBC Radia i njihovi muzički urednici stalno otkrivaju neke nove muzičke forme koje se dopadaju prosečnom slušaocu, a to se isto radi i kod nas. Dakle, naveli smo koje tri stvari održavaju radio stanice u životu – respirator, lokalne radio stanice i muzički urednici. Za kraj je ostalo da vam otkrijem šta je respirator. Respirator je publika. Publika radija je verna publika i to je najveća prednost radija danas!