Korona je Olimpijske igre u Tokiju učinila istorijskim i pre nego što su počele. I svi koji volimo najveću svetsku sportsku smotru zažmurili smo na prazne tribine i bili zahvalni što uopšte imamo razlog da navijamo te dve nedelje. Ipak, mnogo sportskih legendi i nacionalnih heroja završilo je karijeru i oprostilo se od saigrača, sporta, trenera i jednog dela svog života bez publike. Niko od njih to nije zaslužio, suza Luisa Skole morala je da ima hiljade očevidaca u dvorani, Sju Bird i Dajana Taurazi morale su da se poklone u velikom stilu, Laja Palau je zaslužila da svoje četvrte Olimpijske igre kompletira pogledom u pune tribine, a sedmorica veličanstvenih srpskih vaterpolista uz koje smo odrastali, mogli su da taj ubilački pogled pošalju pravo u deo tribina odakle se navija protiv njih. I još mnogo toga moglo je da obeleži Igre u Tokiju, ali na kraju dana… “Ima nešto mnogo važnije od svih osvojenih medalja”.
Tom rečenicom završila se jedna bajka. Bajka o Sonji. I kao i sve bajke i ona ima srećan kraj, bez obzira na poraz srpskih košarkašica u meču za treće mesto. Košarci je poslednji put mahnula uz mnogo suza, znajući koliko će joj nedostajati sve što joj je ta lopta donela. I tu najmanje misli da medalje i trofeje, verujte. Jer to je Sonja. Naša Sonja. Ili kako ju je otac Radoslav Petrović u svojoj knjizi nazvao “Moj Sonjko”. Čika Rade, nadam se da se ne ljutite za svojatanje, ali sada je… “Naš Sonjko”.
Na poslednje Olimpijske igre u karijeri krenula je sa evropskim zlatom oko vrata i priznanjem za najkorisniju igračicu turnira. Ali, njena bajka počinje mnogo ranije. Počinje na Kopaoniku tokom Olimpijskih igara u Atlanti kada je sa sestrom Milenom rekla: “Tata, napravi nam košarku”. Počinje od odluke da joj on stvarno “napravi košarku”, okupi tim. Počinje u Osnovnoj školi “Petar Petrović Njegoš”, njena bajka počinje među bombama, ratovima, skloništima i treninzima i u tim uslovima. Ta bajka počinje od izabranog broja pet zbog Radivoja Koraća i Dragana Kićanovića, od Kićanovićevih zlatnih saveta na Zlatiboru, od košarkaškog kluba Čukarica i naslova u Sportu “Lavice sa Čukarice” kada su pionirke Čukarice osvojile prvenstvo Beograda u sezoni 1999/2000.
“Nekoliko godina zaredom leto smo provodili na Zlatiboru. Odatle je Sonja ponela jednu poruku koja joj je pomagala i koja nikada nije prevaziđena. Uostalom, najjednostavnije pouke su veoma blizu da budu aksiomi. Sedimo na terasi hotela Olimp. Nailazi Kićanović i ja ga zamolim da se upozna sa Sonjom i da joj da neki savet. Kića seda za sto, uzima flašu od kisele vode i kaže Sonji: ‘Pazi, ovo je koš’. Zatim uzima čašu i kaže Sonji ‘Ovo si ti u napadu’. Pita je ‘Šta ćeš da uradiš’? Sonja se stidi i nervozno smeška. Kića nastavlja ‘Šta ćeš drugo da uradiš nego da udriblaš i daš koš’. Zastaje, uzima drugu čašu i postavlja je između koša (flaše) i Sonje (čaše) i kaže ‘Pazi, ovo je odbrana (čaša) i ona se odmakla od tebe. Šta ćeš sada da uradiš’? Sonja stidljivo kaže: ‘Pa, ja ću da šutnem’. ‘Bravo’! Stiže pohvala od Kiće i on istovremeno pomera odbranu (čašu) blizu Sonje (čaša) i pita je ‘A šta ćeš sada da uradiš’? Sonja razmišlja, ali ništa ne govori. ‘Vidiš’, kaže Kića, ‘to je prosto, povedi loptu i pomeri se tamo gde odbrane nema, pa daj koš’.
(odlomak iz knjige “Moj Sonjko”, Radoslav Petrović)
Taj Sonjin “zanat” sticao se na kampovima širom Srbije, Evrope, Amerike. Ta bajka nastavlja se nastupima u nacionalnom dresu u mlađim kategorijama, u Crvenoj zvezdi gde svlačionicu deli sa sestrom, gde tata “puca” od ponosa, iako to možda ne želi da prizna. Pionirska, juniorska, seniorska selekcija Crvene zvezde bile su logičan nastavak priče, kao i uloga kapitena u crveno-belom dresu. Barselona je prvi odlazak u inostranstvo, kada se zbog toga što je samo četiri meseca dele od punoletstva, aktivirao “special case” od strane FIBA, kako bi najperspektivnija igračica Evrope mogla da dobije priliku u evropskom velikanu.
– Sonjko, da li je moguće da šutneš samo jedanput?
– Tata, i meni to smeta. Da sam barem šutnula pet puta i sve promašila, rekli bi da nemam svoj dan. Ovako misle da sam kukavica.
– Sonjko, neka prespava, pa ćemo ujutru o tome.
(odlomak iz knjige “Moj Sonjko”, Radoslav Petrović)
I stvarno. Bajku ne žive kukavice. Idemo dalje – priprema prijemnog ispita za Fakultet organizacionih nauka, Burž Basket i tripla kruna, šest godina u moskovskom Spartaku, Čikago Skaj, Prag, Finiks Merkjuri, Dinamo Kursk, kraj u Đironi, tri puta osvajačica Evrolige, MVP priznanja na koja je navikla.
Statistika, poeni, broj asistencija, sve je to Sonja. Ali Sonja je i mnogo više od toga. Sonja je sve ono što profesionalni sport donosi. Ili odnosi. Posvećenost pri svakom dolasku na trening, ulazak u salu minimum pola sata pre svih, detaljno zagrevanje, rad na formi svakog leta i na zalasku karijere, primer Zvezdinoj “deci” sa kojima je trenirala svakog leta. Svaki boravak u inostranstvu udisala je punim plućima, čak i ono u Kursku, svaki turnir, svako novo poznanstvo, cimerku, saigračicu proživela je do kraja. Svaku povredu, operaciju doživela je baš kako treba, bolno, razmišljajući o svemu, izlazeći iz toga još jača i pametnija. Igrala je i za srednjoškolski tim i za fakultet, sa istim žarom kao na Igrama u Tokiju, svakoj rivalki od koje je izgubila i koju je pobedila pružila je ruku, sa nekima i danas ostala najbolja drugarica. Pogođeni i promašeni važni šutevi, preko 20 trenera sa kojima je sarađivala i samo ona zna koliko promenjenih saigračica. I možda najvažnije, za kraj bajke kakav Sonja zaslužuje. Jedna ljubav na Igrama u Riju. Ona za ceo život, što joj promeni i prezime pa ljudi jedva naviknu na novo. I jedna duga, duga oproštajna konferencija za medije u Tokiju.
“Mirna sam sa tom svojom odlukom, nemam za čim da žalim”.
E, sad može kraj.
… I živeli su srećno do kraja života.
Eksplozija mašte 