Veliki ljudi

Život je trebao ličiti

Život je trebao ličiti na
crno – beli film,
muziku 50-ih,
glas Bili Holidej,
Čarli Brauna,
miris tek ispečenih kolača,
ispijanje kafe u tišini,
seoski mir,
plavetnila i zelenila,
ćutanje zlih i glupih ljudi,
poziv na ručak, poziv na vino,
„Zvižduk u osam“
ušuškanost pod jorganom,
lutanje kroz gradsku biblioteku,
lutanje praznim ulicama,
maženje psa,
buđenje u podne,
ples u ponoć,
poziv na putovanje, poziv na žurku,
gledanje u nebo,
hodanje kroz šumu,
topli kroasan,
čokolada sa karamelom,
lepršave haljine,
španski i francuski jezik,
Vudijeve filmove,
Island,
pisanje,
pisanje…

Jasna Karamehmedović

Veliki ljudi

Zato

I zato ne plači ako se nikad i ne vidimo.
Ima ovaj usrani svet i drugačije od mene,
i zato im samo budi lažno srećna, jer će ti pobeći ako ne budeš,
i zato im gledaj u zube, jer će te odalamiti ako ne gledaš,
i zato im služi, jer će otići drugoj ako nećeš.

I ako jednom, ipak, zaplačeš, neka onda bude zbog mene,
jer sam te voleo
i nisam ti tražio ništa,
jer sam te tražio i nisam našao,
a tu smo.

Božo Vrećo

Veliki ljudi

Što manje kaži

U ljude upisuj druženja,
al’ nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,
al’ samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.
Ljudi su tek onda ljudi.

kad im se ništa ne traži,
a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.
Kad rastu – u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.
Ili su mimoiđu.

I školski drugovi stari,
Oni divni drugari,

češkaju se po kosi.
Jedva se prisete ko si.

Miroslav Mika Antić

Veliki ljudi

Boli me

Boli me sve što je loše, izopačeno, neprirodno i poremećeno
Boli me ćutanje i čekanje u mestu
Boli me nepravda
Boli me što često ne vidimo šta nas boli
Boli me kad se ne čujemo, ne grlimo i ne volimo
Boli me što svesno ili nesvesno povređujemo
Boli me neizgovoreno i izgovoreno
Boli me svaki deo moga tela od nepristojnih pitanja i analiziraja
Svaka moja greška i slabost, boli me
I kao nikad pre bojim se
I ne prestajem da borim se

Sara Knežević

Veliki ljudi

Koga to ćutiš?

Koga to ćutiš
Dok odvažno odmahuješ glavom
I smehom zavaravaš publiku?
Znam te, devojčice.
Ti nisi srećna.

Koliko već meseci unazad
Odbrojavaš dane da se desi ništa
A ti i dalje čekaš?
I brojiš…
Koliko je to ništa
Trovalo tvoje zime i leta?
Koliko ti je otelo snova,
Osmeha,
Balada iz starog kasetofona,
Naposletku i zalogaja iz usta.
Pa danas senkama
Šaraš očne jabučic
Ne bi li me ubedila
Da ne boli?

Koga to premotavaš kroz misli
Dok slike u glavi
Cijepa bijes i tuga pregolema?
Čije je to odsustvo
Večeras toliko prisutno u tebi?

Ko spava,
Djevojčice moja,
U toj čaši vina
I koga tražiš
Kada koraci odavno ne dolaze?

Bio bi tu,
Samo da želi.
Ali te prokockao,
Lijepa moja.
Jeftino je prodao
Najljepšu elegiju.
Svetu je knjigu vaše ljubavi
Spalio.

Koga čekaš,
Pitam te,
Dok svijet lažeš kako je sve u redu
A ipak pogled skrećeš
Ka ulaznim vratima?
Ko te to toliko boli?

Maja Babović

Veliki ljudi

Tvrđava

Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije. Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje. Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Meša Selimović

Veliki ljudi

Zavodnik

Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu,
htedoh da zavedem mnoge lepe žene…
I uvek kad su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila,
ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah,
na kraju behu moji – kao zgažen cvet
bez mirisa – nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustao sam tužan
kad od žudnje postala je navika.
Bežeć od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj,
stvarnost uništava!
Oklevajući ruku k novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem…
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me – nikad ne reci DA!

Herman Hese

Veliki ljudi

Pesma o srni

Noćas ću napisati pesmu o jednoj srni.
Možda je jednom sretneš samu i daleku,
hladnu i odbojnu tamo gde ne pripada.
Ona nije zla, tužna je to srna,
ali ti je uveri da ne primećuješ.
Pogledaj je kao da ti je upravo rekla:
„sve će biti u redu, veruj mi“
i poveruj joj isto onako kao da veruješ
da je sutra petak, i da ceš jesti omiljeni kolač,
i sanjati o onoj koju voliš.
Nikako je ne gledaj tužno
kao da si svestan
da bi je mogao povrediti
ako se samo približiš i
nikako ne ostaj
da se ne ponada
da nije sama,
jer bi se mogla uplašiti,
a ona beži od straha,
kao što ti bežis od nje.
Sve je tako lepo,
i nebo je noćas purpurno,
jedna zvezda pada,
i jedna želja se ostvaruje,
i sve je tako mirno i savršeno.
Ko bi mogao pomisliti
da tamo jedna srna nema sna i strepi
i tako predivno ćuti
o svojoj strepnji i o zvezdama?
Dok tvoja zvezda pada,
jedna daleka srna žmuri
i uspeva da upali plamen
u tvom mraku na tvom nebu,
jer svoje nebo nema ipak.
Ona ga voli, vidi i oseća
kao da je od njega stvorena.
Noću kad gledaš u nebo,
ti zamisli srnu
možda je već tu
možda te već voli,
ali nemoj biti sebičan i
pokušati da je uhvatiš.
Pobeći će,
ali ako voliš i ti nju,
pokaži joj kako da bude slobodna,
samo tako će biti tvoja srna,
samo tako neće nestati
pre nego što otvoriš oči.

Miroslav Mika Antić