Život je trebao ličiti

Život je trebao ličiti na
crno – beli film,
muziku 50-ih,
glas Bili Holidej,
Čarli Brauna,
miris tek ispečenih kolača,
ispijanje kafe u tišini,
seoski mir,
plavetnila i zelenila,
ćutanje zlih i glupih ljudi,
poziv na ručak, poziv na vino,
„Zvižduk u osam“
ušuškanost pod jorganom,
lutanje kroz gradsku biblioteku,
lutanje praznim ulicama,
maženje psa,
buđenje u podne,
ples u ponoć,
poziv na putovanje, poziv na žurku,
gledanje u nebo,
hodanje kroz šumu,
topli kroasan,
čokolada sa karamelom,
lepršave haljine,
španski i francuski jezik,
Vudijeve filmove,
Island,
pisanje,
pisanje…

Jasna Karamehmedović

Zato

I zato ne plači ako se nikad i ne vidimo.
Ima ovaj usrani svet i drugačije od mene,
i zato im samo budi lažno srećna, jer će ti pobeći ako ne budeš,
i zato im gledaj u zube, jer će te odalamiti ako ne gledaš,
i zato im služi, jer će otići drugoj ako nećeš.

I ako jednom, ipak, zaplačeš, neka onda bude zbog mene,
jer sam te voleo
i nisam ti tražio ništa,
jer sam te tražio i nisam našao,
a tu smo.

Božo Vrećo

Što manje kaži

U ljude upisuj druženja,
al’ nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,
al’ samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.
Ljudi su tek onda ljudi.

kad im se ništa ne traži,
a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.
Kad rastu – u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.
Ili su mimoiđu.

I školski drugovi stari,
Oni divni drugari,

češkaju se po kosi.
Jedva se prisete ko si.

Miroslav Mika Antić

Boli me

Boli me sve što je loše, izopačeno, neprirodno i poremećeno
Boli me ćutanje i čekanje u mestu
Boli me nepravda
Boli me što često ne vidimo šta nas boli
Boli me kad se ne čujemo, ne grlimo i ne volimo
Boli me što svesno ili nesvesno povređujemo
Boli me neizgovoreno i izgovoreno
Boli me svaki deo moga tela od nepristojnih pitanja i analiziraja
Svaka moja greška i slabost, boli me
I kao nikad pre bojim se
I ne prestajem da borim se

Sara Knežević

Koga to ćutiš?

Koga to ćutiš
Dok odvažno odmahuješ glavom
I smehom zavaravaš publiku?
Znam te, devojčice.
Ti nisi srećna.

Koliko već meseci unazad
Odbrojavaš dane da se desi ništa
A ti i dalje čekaš?
I brojiš…
Koliko je to ništa
Trovalo tvoje zime i leta?
Koliko ti je otelo snova,
Osmeha,
Balada iz starog kasetofona,
Naposletku i zalogaja iz usta.
Pa danas senkama
Šaraš očne jabučic
Ne bi li me ubedila
Da ne boli?

Koga to premotavaš kroz misli
Dok slike u glavi
Cijepa bijes i tuga pregolema?
Čije je to odsustvo
Večeras toliko prisutno u tebi?

Ko spava,
Djevojčice moja,
U toj čaši vina
I koga tražiš
Kada koraci odavno ne dolaze?

Bio bi tu,
Samo da želi.
Ali te prokockao,
Lijepa moja.
Jeftino je prodao
Najljepšu elegiju.
Svetu je knjigu vaše ljubavi
Spalio.

Koga čekaš,
Pitam te,
Dok svijet lažeš kako je sve u redu
A ipak pogled skrećeš
Ka ulaznim vratima?
Ko te to toliko boli?

Maja Babović

Tvrđava

Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije. Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje. Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Meša Selimović