Proces

Voli me
dok čekaš u redu
u prodavnici,
na semaforu,
na granici,
dok čekaš rezultate analize krvi

Voli me
kad sam najgori,
voli me kad ti se ne javljam
dok sam daleko,
kad te zaboravim,
kad zaboravim ko si ti
i ko sam ja

Voli me nežno,
sve mi oprosti,
nahejno
kao da niko nije kriv,
kao da nema šta da se oprosti

Voli me kao da sam ti oteo sve,
osim duše
Voli me kao da ti je samo
duša ostala;
jer sam ti samo dušu ostavio,
jer je ona sve što ti je potrebno da bi volela

Ivan Tokin

More pre nego što usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Branko Miljković

Jesen

Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj pravi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
K’o da mi zbori: nema ljeta više

Za društvo nekad ne beše nam stalo,
O sebi samo govorasmo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo.

Prošlo je leto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem ni jednog slavulja.
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada.

Aleksa Šantić

Pismo

Oprosti, opet ću pisati o granju.
Trebalo bi govoriti o čemu drugom
u veku ratova, gladi i vrtloga luda;
a ja ću opet pominjati granje,
ne mogu da se otresem tih svetlih čuda.

Dan je koji mi srcu najviše godi:
pala je na šumu nežnost mlaka,
i dok sam prolazila kraj belih voćnjaka,
radovalo se granje što će da rodi.

Setila sam se kako su proplanci mali
prosipali pred nas smetove zlata
kad smo jesenas zaneto koračali,
kako nas je pratila pesm,a suvog lišća,
još iz detinjstva znata.

Pa tako, usred cveća što se kruni,
setila sam se i snežnih grana,
nepomičnih, bez ijedne pege i truni,
zavičajnog zabrana snegom zavejana.

Najednom tada bilo mi je jasno
da ceo život je i sve u njemu kao granje,
da vraća se što bilo je pre,
i što sad cveta doživeće umiranje.

Mir neka te moj ne boli niti čudi.
Zbog sete moje nemoj se nojati.
Kad u svetu oko nas sve bude i prođe,
pesma granja će još ostati.

Desanka Maksimović

Putovanje

Postojala su ta mjesta
na koja sam željela otići s tobom
Put je sasvim praktično pitanje
Prevozno sredstvo
Mjesta u kojima ćemo se zaustaviti
Trebalo bi sve to pogledati
A ipak, idemo li zbog nas
ili zbog tih prostora što nas namjeravaju
bezosjećajno mimoilaziti?
Da krenemo vozom?
Tako ćemo sve vidjeti
krajolik koji nestaje u prljavom prozoru

Pogledala sam u pod
i rekla da ne želim ići
zbog onoga što ću vidjeti
Tu negdje će morati da bude jedna kuća
jedna usamljena kuća
Ispred nje pokoje drvo i tišina
Bit će tu i žena
zaokupljena nekim poslom
ili će samo sjediti na kamenu
i gledati za vozom koji prolazi

Senka Marić

Ne silazim

Često me možete videti kako
stojim na balkonu
i grickam
parče sira
ili breskvu
kad god stojim na balkonu
viša sam
osećam se nadmoćnije
divan svet napolju
sigurni dom iznutra
sve u svemu, život
kakav ne postoji
taj osećaj
postao je ja
nebitna kao parče sira
neugledna kao načeta breskva
često me možete videti kako
stojim na balkonu
dok kovertiram svoja sećanja
delujem sasvim pristojno
skoro prihvatljivo
smislim neku šalu
brzo pozovem nekog da je podelim
integrišem se u društvo sve s
balkona
ne zovi da silazim
revolucija sasvim dobro može i bez mene

Jedna od pesama iz zbirke
„Ljubavna pisma Guglu
Ognjenke Lakićević


Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Desanka Maksimović

Neki te ne vole ljudi

Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’ nemoj da te to brine,
ne može voleti svako…

Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cveće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voleti neće…

Zajedno teku vam dani.
Za isti sto ćete sesti.
Ali ste svetovi strani
koji se ne mogu sresti.

I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.

I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići,
opet će da te se klone!
I svom će ostrvu ići…

I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vetar šalje!
Ne osvrći se i grabi!

Razapni jedra i maštaj.
Pobeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vetar!

A kada stigneš do duge
i svet kad pronađeš novi,
nek’ te ne pobede tuge.
Opet ih, opet pozovi…

Nedeljko Popadić

Sve prođe, pa i doživotna

Posle svakog poremećaja u nečijem životu, javiće se posmatrači, komentatori. Njihova je uloga u sledećem: oni MORAJU uočiti promenu kod tebe. Ti jednostavno, ni po prirodi stvari, niti po njihovoj logici, NE MOŽEŠ OSTATI ISTI. Svašta sam čuo o sebi, doživeo. Oslabio sam, pukao, propao, ugojio se, ostario, osedeo, jednostavno: „Promenio si se, čoveče!“ Jedino što još nisam ni od koga čuo je: „Nisi se uopšte izmenio.“ Najlaskaviji komentar mi može biti: „Pa, nisi oslabio… (baš); dobar si, nisi pukao… (sasvim)“ i tako do besmisla i nazad. Najzanimljivije je što te iskrene i dobronamerne ili zabrinute opaske čuješ ponekad i u razmaku od par minuta, a pritom imaju ekstremne kontradikcije u sebi. Desi se da čujem: „Kako si propao, čoveče!“, a odmah zatim: „Što si se toliko ugojio?“ To su ljudi koji će jednom pričati: „Ma, da mu mene nije bilo…“ Da, znam, crk’o bih od gladi, hodao četvoronoške, a dupe, kao ker, brisao o livadu… Ljudima je jako važno da te spuste, dožive i predstave kao nulu i da se zatim lično postaraju da te, iz tih užasnih govana, koja su sami mesili i iznedrili iz svojih glava, oni lično izvlače.

– Žarko Laušević