Akademske misli

Politička zajednica

Svesni smo toga da politička zajednica može pomoći svojim pripadnicima da žive bolje u svakom pogledu, a ono što je takođe važno jeste da će se zajednica lako raspasti ako u njoj postoje sebični i oni koji gledaju samo svoj interes. Takvi ljudi postoje i danas, kao i što su postojali i decenijama pre.

Jedna od zamerki liberalizmu koje se tiču zajednice i koju možemo videti u delu Adama Svifta “Politička filozofija” je da liberali kreću sa pretpostavkom da su ljudi sebični i samoživi. Pošto političari moraju da obrazlažu svoje postupke javnosti oni svoje stavove pretvaraju u moralne poruke koje upućuju nama, odnosno zajednici. Komunitarci po tom pitanju imaju jasan stav, a to je da uz poruke o moralnosti ide i oslanjanje na zajednicu. Liberalizam predstavlja moralno učenje i liberali smatraju da pojedinci imaju moralne zahteve upućene jedni ka drugim. Liberali smatraju  da se prema svima treba ponašati sa određenom dozom poštovanja, jer svaki pojedinac zaslužuje da bude poštovan, ne treba da posmatramo jedni druge kao sebične i samozainteresovane.

U delu Čarlsa Tejlora “Nesporazumi: rasprava između liberala i komunitarista” dolazi se do zaključka da se ovom temom, kao i temom slobodnog društva bavilo jako dugo i mnogi su se time bavili, samo neki od njih su: Makijaveli, Monteskje i Tokvil. Ono od čega se polazi jeste da se od društva, odnosno od svakog pojedinca traži određena doza požrtvovanosti. Zahteva se da poštuju zakon, da izmiruju svoja dugovanja prema političkoj zajednici: da služe vojku, da plaćaju porez… Iako mi ne znamo sve ljude iz političke zajednice mi smo sa njima povezani. Povezani smo kroz naše zajedničko učestvovanje u političkoj zajednici. Hobs, Lok i Bentam politička društva vide kao grupu pojedinaca koji zajednički delaju. Iz ovoga možemo shvatiti sledeće: da bi politička zajednica funkcionisala pojedinci moraju da budu usredsređeni na zajedniči boljitak, politička zajednica ne može da funkcioniše ako pojedinci gledaju svoj individualni boljitak i ako jedni druge gledamo kao sebične individue.

Što se mog ličnog stava tiče on je jasan. Svi mi, naime, u velikim i važnim živnotim situacijama, postupamo po jasnom saznanju onoga što treba i po jednom unutrašnjem impulsu, odnosno po instinktu koji dolazi iz najdublje unutrašnjosti našeg bića. Uzmimo trenutnu situaciju za primer: penzionerima je zabranjen izlazak napolje. Da li bismo mi kao pojedinci morali da odemo umesto njih u prodavnicu na primer? Ne. Da li nas zakon obavezuje da to uradimo? Ne. Ali ipak pojedinci to rade. Zašto? Zato što je to moralno činiti. Neki od onih koji to rade rade iz samoostvarenja, neki iz samouzdizanja, neki jer žele da pomognu svojoj zajednici, neki to rade, jer je moralno pomoći drugima, a ne gledati samo sebe. Zato ja jasno kažem da svako od nas treba da postupa prema svojim moralnim i etičkim principa koji su uskladu sa zakonom. Ne možemo da gledamo samo sebe, moramo da pomognemo i drugima. Ako sada jedan pojedinac kupi svu zaštitnu opremu i sva dezinfikaciona sredstva neće zaštiti sebe, jer će svi oko njega biti zaraženi; a on će samo ispasti samoživ i sebičan. Potrebno je da budemo racionalni kako bismo svojoj zajednici pomogli. Potrebno je da svi mi kao pojedinci zajednički delamo da bi nam svima bilo dobro, da bi naša politička zajednica opstala.

Akademske misli

Demokratija

Znamo da je demokratija vladavina naroda i da je to politički poredak, ali moramo da ispitamo tu zajednicu koja donosi odluke o najvažnijim etičkim pitanjima. Dal kaže: „zakone ne mogu nametati drugima osobe koje same nisu obavezne da ih poštuju“ i tu vrlo jasno se vidi da je zakon prema svima jednak i da ga svi moramo poštovati. Narod svojim glasanjem i izražavanjem svog mišljenja donosi odluke koje se tiču celog naroda, a ne jednog pojedinca. Lok i Ruso su se zalagali za jednoglasnost, a ja delim njihovo mišljenje i svoj stav ću sada obrazložiti. Dal kaže da je „podrška većine potrebna da bi se doneo zakon“ i to je jednostavno tako. Ako se manjina zalaže za jedno, a većina za drugo usvaja se ono za šta je saglasna većina. Problem je u tome što zajednica, odnosno narod, nije uvek jednoglasan, jedna skupina ljudi se zalaže za jedno, a druga za drugo i tako dolazimo do toga da kada se usvoji ono što je izglasala većina, automatski se odbacuje ono što je izglasala manjina. Samim tim, ta manjina će morati da živi pod pravilima koje je izglasala većina, iako se sa time ne slaže; a opet bolje je da se živi pod onim zakonima koje je izglasala većina nego manjina, jer će tako više ljudi živeti pod zakonom sa kojim se slažu. Sam Dal izlaže sledeće: „Pretpostavkom da su granice kolektiviteta fiksirane, pak, odbacuje se mogućnost da bi kolektivna jedinica sa različitim granicama – recimo, manja, više lokalna, homogenija ili veća i heterogenija – možda bila bolja“. Ono što se ja pitam jeste zašto narod nije jednoglasan? Ako uporedimo sa Srbijom danas, na vlasti vidimo jednog čoveka koji oko sebe ima nekolicinu ljudi, hiljade građana sa partijskom knjižicom i penzionere kojima maže oči, dok na drugoj strani je opozicija. Meni nije jasno zašto smo se podelili na te dve skupine? Zar svima nama nisu važna „naša deca“, zdravstvo, ekonomija, rast BDP-a, ili je sve to važno samo jednom čoveku i to za vreme trajanja predizborne političke kampanje? Kad kažem „mi“ mislim na narod, na zajednicu, zašto smo mi dozvolili da se sloboda medija ugasi i da imamo „naše“ i „njihove“ medije? Politika u Srbiji se danas svela na dva tabora, a narod koji želi da menja i da stvori dobre uslove „za našu decu“ ne može da stvori te uslove, jer se sve nalazi u rukama jednog čoveka. Demokratiju, vladavinu naroda, u Srbiji možemo da predstavimo jednom rečenicom Dala: „jedni isti ljudi uvek pobeđuju i isti ljudi gube“. Nadam se da će se na ovim izborima koji nam predstoje situacija okrenuti i da će ovi što su do sada pobeđivali, sada da izgube.

Habermas se ne slaže sa savremenim republikancima koji svojim postupcima teže ka „etičkoj konstrukciji političkog društva“, jer smatra da se pitanja vezana za politiku ne mogu svesti na etička pitanja gde gledamo sebe, gde se svi mi kao članovi zajednice interesujemo za to ko smo, šta smo i šta želimo postati kao pojedine jedinke. „Ustav treba da ukroti državni aparat kroz normativna ograničenja i da ga prinudi da kroz nadmetanje političkih stranaka sa jedne strane i vlade i opozicije sa druge strane na odgovorajaći način uzme u obzir konkurentske interese i vrednosna usmerenja“ iz ovoga mogu izvući samo jedan zaključak, a to je da narod treba da donosi odluke o svim važnim pitanjima demokratske države u kojoj živi i da život građana ne može da bude u rukama jednog čoveka.

Akademske misli

Pravda

Svako od nas pravdu posmatra na svoj način. Blez Paskal je davno rekao: „Pravda bez moći je nemoćna, a moć bez pravde tiranska“, a ovde ću se ipak baviti stavovima Džona Rolsa, Adama Svifta, Fridriha fon Hajeka i Roberta Nozika.

Kada je društvo dobro uređeno, to prema Rolsu znači da se svako od nas slaže sa postulatima pravde, i pri svemu tome smo svesni da se svi oko nas takođe slažu sa tim postulatima koje prihvataju i društvene ustanove. Društvena saradnja i zajednički rad pružaju bolje živote u odnosu na rad jedne jedinke, kada se zasluge raspodeljuju ljudi žele da što veću zaslugu prigrle za sebe. Smatra se da Rols smatra da svi treba da zarađuju isto bez obzira na to koliko su uložili, a to je „ekstremno stanovište“. Rols na samom kraju dolazi do dodirnih tačaka između teorije pravde i teorije racionalnog izbora, a to je činjenica da mi, građani treba da odlučujemo o tome šta će se prihvatiti u određenoj situaciji kao pravedno.

Svift se slaže sa osnovnom idejom pravde, a to je da ljudima treba dati ono što njima pripada, a to nas dovodi do činjenice da nas naš moral i empatija teraju da funkcionišemo jedni za druge. Tu je tanka granica između milosrđa i humanosti, a opet naša je dužnost da u političkim i društvenim institucijama činimo ono što je etički i moralno ispravno. Moramo činiti ono što je pravedno u skladu sa ličnim nahođenjima da li ćemo i kome ćemo pomoći.

Hajek smatra da vlast primorava ljude na određene postupke koji možda nisu u skladu sa moralnim načelima građana i država time krši slobodu svakog pojedinca da sa svojim stvarima upravlja po ličnom nahođenju.

Nozik smatra da svako treba da ima potpunu slobodu upravljanja nad svojom materijalnom i nematerijalnom imovinom koju poseduje. On smatra da svako treba da poseduje ono što mu pripada.

Moj stav je da svakome treba da pripredne onoliko koliko je za to nešto radio, ali je činjenica da to nije tako, već samo oni sa vezama mogu da prisvoje sve što požele, a nama ostalima ostaje samo ono što oni ostave, a to nije pravedno niti je racionalno raspodeljeno.

Moji tekstovi

Prva stvar na TO DO listi

Svi smo svesni situacije u kojoj se svet danas nalazi i ja ne želim da pišem o strašnim brojkama i dijagnozama zato ću sa vama pričati o onome što čini život.

Do ove godine smo svi jurili po gradu kako bismo postigli sve obaveze i kako bismo obavili sve poslove koje smo sebi zadali. Trčali smo na fakultet, posao, na kafu sa prijateljem, u supermarket, kod kozmetičara, pa na trening i sve te obaveze smo doživljavali kao naš život. Onda je usledila pandemija koja nam je pokazala da je sve to nevažno, a najvažnija stvar pored zdravlja jeste ljubav.

Usporili smo tempo, sada samo odlazimo u nabavku i na posao, odmorni, lepi i čisti ipak ležemo i budimo se sami. Budimo se uplašeni. Uplašeni za čitav svet, za nas, za naše bližnje. Nespokojni smo i shvatamo da nam nešto fali. To „nešto“ je ljubav.

Fali nam ljubav! Dok smo jurcali obuzeti tim dnevnim obavezama nismo ni primetili da nema ljubavi. Ljubav se ne može kupiti u supermarketu, niti može kozmetičar da nam je ugradi.

Zašto nam fali ljubav?
Zašto ljubav nije prva na našim „to do“ listama?
Hej, pa čekaj, ljubavi ni nema na našim „to do“ listama…

Ljubav nije samo ljubav između partnera, ljubav su osećanja prema životinjama. Ljubav je briga za naše roditelje. Ljubav je spokoj u duši. Ljubav je kada voliš sebe. Ljubav je kada voliš život.

Pandemija je pored zastrašujućih brojki donela i jedno predivno saznanje, a to je da je ljubav potrebna svakom ljudskom biću ma gde, kada i u kojim okolnostima da je rođeno.

Ja vam ne mogu dati formulu za ljubav, jer je ni ja nemam. Mislim da niko nikada nije napravio formulu za ljubav.

Sve polazi od nas.
Roditelji nauče dete da nije lepo lagati i da to ne treba da se radi. Roditelji nisu naučili drugare svog deteta da nije lepo lagati da ne bi njihovo dete lagalo.
Isto tako je i sa ljubavlju.
Morate da stvorite ljubav u vama i da volite sebe. Tek nakon toga će drugi primetiti tu ljubav koja je u vama pa će vas zavoleti.

Ljubav prema kojoj treba da težimo:

  • Ljubav koju pas pruža vlasniku.
  • Ljubav koja je spona između vernika i religije.
  • Ljubav koju roditelj daje detetu.
  • Ljubav kakvu momak iskazuje devojci.
  • Ljubav koja je nežna kao dodir penkala i papira.
  • Ljubav koja je snažna kao sidro koje drži čamac na jednom mestu.

Posle nekog vremena kada utonemo u ljubav i uzmemo naš rokovnik shvatamo da se i ljubav našla na „to do“ listi. I to je veliki napredak! A još veći je kada ljubav dođe na prvo mesto na „to do“ listi.

Za sve je potrebno vreme, sada kada nas je pandemija naterala da usporimo naučili smo koliko je ljubav značajna za jedno ljudsko biće. I kao što smo proteklih meseci brinulli o sebi i bližnjima tako treba da nastavimo i kada se sve(t) vrati na staro, u normalu. Pre nego što ponovo krenemo da jurcamo kako bismo obavili sve svoje obaveze odvojimo vreme za igru sa psom, za poruku „Kako si? Volim te!“ koju ćemo uputiti svojim bližnjima, odvojimo vreme za sebe, za ono što je naš hobi i za ono što nam prija. Zaboravimo na pesimizam, mislimo pozitivno i pružajmo ljubav.

PS: Šaljem vam ljubav!

Moji tekstovi

Sve se izopačilo

Došla sam kod mojih na nedeljni ručak. Telefon nije prestajao da mi zvoni. Na svakih pola sata sam trčećim korakom odlazila u svoju sobu da pričam. To me je podsetilo na tinejdžerske dane kada sam se tako sakrivala od mojih kada me je simpatija zvala. Ovog puta sam trčala ne da bih se sakrila od mojih, već da bih pobegla od buke. Svaki poziv je bio “poslovni”. Ceo dan je zvao neko sa posla. Uveče, dok smo uživali uz mamin dezert i čašu dobrog vina mama je presrećno rekla: “Hvala dragom Bogu, telefon je prestao da ti zvoni!” Tu smo načeli priču o mom poslu, zapravo o mojim poslovima. Moji roditelji su stara garda ljudi, oni su jednostavno navikli na ono klasično radno vreme od devet do pet i od sedam do tri, pa moje “posliće” iliti part time job ne mogu da shvate ozbiljno. Oni misle da to nisu pravi poslovi, da je to previše naporno za mene tako mladu i stalno mi pri odlasku iz kuće daju “neku kintu da mi se nađe” pošto ne radim ozbiljan posao, u tom trenutku oni zaboravljaju da ja sa tim svojim “poslićima” plaćam svoj stan, svoje račune i svoju hranu.

I tako, dok smo pričali u njihovim očima sam videla zabrinutost i neshvatanje. Mama je uzviknula: “Sve se izopačilo” i spustila pogled.  Razumem tu roditeljsku brigu, ali sam i svesna toga da usklađivanje porodice tu još nije. Oni su tužni što sam otišla od kuće, a ja sam gorela od želje da se finansijski i stambeno osamostalim, iako mi često fale mamina jela na kašiku i uvek ispeglan veš. Pokušavam da im objasnim da je to bilo neminovno, činjenica je da je život na periferiji lepši, mirniji i bolji, ali jurnjava od jednog do drugog posla, pa do fakulteta, pa do kuće ne može da stane u 24 sata ukoliko živim na periferiji, zato je preseljenje u grad bilo jedina moguća opcija.

Elem, da se vratim na naš razgovor koji smo vodili te nedelje. Dok sam gledala njihove zabrinute oči osećala sam potrebu da im objasnim koliko je važno osamostaliti se zato ću to sada i da prenesem svima vama, jer ja zaista ne volim mlade, sposobne ljude koji ne žele da napreduju:
Inovacija i inovativnost danas je postulat modernog vremena u svim sferama rada. Zato mi, mladi, moramo da  rizikujemo i da grabimo prilike i šanse. Ovo je jedini period kada možemo da rizikujemo, od 20 do 30 godine i da menjamo poslove i mi da se pronalizimo. Radimo ono što je naša strast!

Moji tekstovi

Zbrka nekih novih misli

Skoro sam pročitala neku novu analizu koja kaže da se za vreme pandemije Korona virusa znatno povećao broj kupovine – pogodite čega? Ne, nije u pitanju ni toilet papir, ni kvasac, ni brašno. Evo, sad ću da vam kažem – znatno se povećao broj kupovina KUĆA.

Još nisu odradili detaljnu analizu, ne znaju razlog, ali ono što svi možemo da pretpostavimo jeste da je čitav svet bio zarobljen u svoja četiri zida za vreme pandemije, vanrednog stanja i policijskog časa. Tada su svi oni koji imaju stanove žalili što nemaju kuću sa dvorištem, jer bi bar po dvorištu mogli da šetaju i uživaju u lepom danu. Jadni oni koji nemaju ni terasu u sklopu svog stana.

Dakle, ono što mene sada zanima jeste kako kupiti kuću?

Znam, kuća se kupuje tako što se ode kod agenta za nekretnite i onda mu ja kažem gde želim kuću, koliku kuću želim, koliko novca sam spremna da potrošim za kuću i druge tehničke stvari.

Ali ja nisam mislila na to kada sam postavila gore navedeno pitanje.

U mojoj glavi je već neko vreme zbrka nekih novih misli. Mislim da sam previše mentalno matora, čim mi se u glavi stvorila tolika zbrka. Ali evo, sad ću pokušati da raščivijam svoje misli:

Moja mama je svoju devojačku kuću nasledila od svog oca, koji ju je podelio na tri dela, za moju mamu, ujaka i tetku. Pošto su se one udale, one su svoj deo dale mom ujaku i sve su to papirološki rešili.

Moj tata je na mestu svoje stare kuće u kojoj je živeo sa svojim roditeljima, sazidao našu kuću u kojoj sada mi živimo. Mama i tata su se mnogo mučili i radili po nekoliko poslova kako bi stvorili tu kuću u kojoj ćemo svi zajedno živeti i uživati. I u tome su uspeli.

Mene sada zanima kako da ja kupim kuću ili stan? Kako da održavam tu kuću ili taj stan?

Naravno, nisam mislila da odmah sad kupim, nego nekad u budućnosti, jer želim i da ja svom detetu obezbedim krov nad glavom. Meni tata kaže kako se u to vreme kad je on gradio kuću puno stanova “poklanjalo”, dosta njih je dobijalo stanove od šefova, pa kao otpremnimu, pa su tu mnogi tako obezbedili budućim generacijama krov nad glavom. Bilo je i onih koji su domove nasleđivali od svojih roditelja. Danas toga nema. Zato mene zanima kako se danas stvara krov nad glavom.

Imala sam tu priliku da iskusim i život u stanu i kući. Kad čovek sebi obezbedi dom, tu nije kraj investicijama. Uvek želiš da nešto renoviraš, središ, promeniš kako bi ulepšao svoj životni prostor. Za kuću sa pravom kažu da je rupa bez dna, jer su tu ulaganja stalna, a tu je i dvorište na kom je stalno potrebno raditi. A opet, nije ni u stanu lako, komšiji sa gornjeg sprata pukne cev, pa se na tvom plafonu stvori vlaga i buđ.

Iako sam raščivijala tu svoju zbrku nekih novih misli, ja još nemam odgovor na svoje pitanje, ne znam kako se kupuje stambeni prostor, ali ono što znam jeste da se tu priča ne završava, nakon kupovine slede velike investicije i ulaganja u dom.

Moji tekstovi

Šta smo dužni svojim roditeljima?

Moji roditelji su mene dobili kasno, ne znam zašto se to tako kaže. Ja mislim da nikad nije kasno da postaneš roditelj ako to želiš, a i mislim da dete dođe onda kada je dvoje spremno da budu roditelji, a ne onda kada neko kaže da je ženi po godinama vreme da rodi.

Elem, moji roditelji su malo stariji od roditelja mojih prijatelja. Već su više od pola veka na ovoj planeti, a mene muči jedan nepostojeći dug.

Roditelji su meni sve ugađali, školovali me, vodili na razna mesta, kupovali mi sve što sam želela, a opet ne previše kako ne bih bila razmažena. Mnogi ljudi koji poznaju moje roditelje i mene, stalno mi govore da ja ne bih bila ovakva kakva sam da nije njih. Ja sam ponosna što su oni moji roditelji i znam da su me vaspitali najbolje što su umeli i zahvalna sam im na svemu što su mi pružili i na prelepom detinjstvu i divnim uspomenama. Oni su puno ulagali u moj razvoj i trudili su se da irastem u dobrog čoveka.

Ja se sada osećam dužnom. Osećam da sam dužna da ja njima na neki način vratim sve ono što su oni uložili u mene. Oni su od svojih usta odvajali za mene, da bih ja imala sve. Zato ja sada odvajam za njih. Ne želim da kupim najnovije i najmodernije krpice za sebe, želim da njima obezbedim sve što žele. Želim da se njima „odužim“ za sve predivne godine koje su mi pružili.

Jednog dana ću ja njima biti potrebna, kao što su oni bili potrebni meni. Oni će ostariti i biti bolesni, a ja ću tada njima kuvati, kupovati lekove i brinuti o njima. Zato sada želim da im ispunim sve snove i da im obezbedim ono što žele.

Nedavno sam kupila viseće petunije i okačila sam na naše tri terase, a onda sam kupila i novu travu koju smo posadili, nove sakscije, žardinjere, cveće, zemlju i sav pribor za baštovanstvo. Njihovu sreću vam ne mogu rečima opisati. To je za sve nas bilo jako emotivno i lepo, ne zbog tih materijalnih stvari, to dođe i prođe, već zato što pružam sreću nazad svojim roditeljima. Oni su planirali da baš taj vikend kupe sve to, ali sam ih ja u petak pred taj vikend iznenadila, a oni su bili presrećni, jer je njihova ’ćerka njima pružila to cveće.

Šta smo mi dužni svojim roditeljima? Ovo pitanje je potpuna glupost, zašto bi mi trebalo da se njima odužujemo? Pa oni su nas stvorili, jer su to želeli. Oni su nama podarili život i stvorili nam divne uspomene, jer su oni to želeli. Oni od nas nikada nisu, niti že tražiti da im se odužimo.  

Ja iskreno mislim da sva deca treba da brinu o svojim roditeljima, jer su oni to zaslužili, a ne da ih deca strpaju u dom. Nisu ni oni nas strpali u dom kad je bilo teško.

Možda je povezanost dete – roditelj jača kod jedinaca, ali ja svakako stojim iza toga da bez obzira koliko dece imali, roditelji treba da dobiju istu količinu ljubavi i pažnje koju su oni pružili svom detetu ili svojoj deci ukoliko ih je više.

Evo dok ovo pišem, suze mi kvase tastaturu, zbog te povezanosti, da se ne bih nadula od plakanja, ovde ću stati, ali za kraj želim da poručim svima vama da svojim roditeljima s vremena na vreme pored ljubavi i pažnje obezbedite i nešto što jako dugo žele, ili im napunite frižider i zamrzivač, ili platite račune, izvedite u šoping, na ručak, u pozorište u šetnju. Nemojte zbog svojih obaveza na njih da zaboravite, jer oni treba da budu naš prioritet dok još nemamo svoju decu.

Affectionate family time
Moji tekstovi

Beg od COVID-a

Za vreme vanrednog stanja iz stana sa malom terasom pobegla sam nazad, kod mojih, na periferiju, u našu kuću gde imam dvorište i travu. Posle vanrednog stanja morala sam da se vratim u centar zbog obaveza, posla i fakulteta, kojima sam morala da se vratim. Sada je, čini mi se, stanje i gore nego za vreme vanrednog stanja pa sam pobegla u vikendicu van grada. Morala sam da pobegnem od lažnih vesti, nisam više mogla da slušam nove mere, velike brojke, a slike iz Novog Pazara i iz cele Srbije su mi bile toliko potresne da je jedini lek za to bio beg u prirodu.

Verovatno će me mnogi osuditi zbog bega od globalnog problema, ali kažite mi vi koji ste ostali tu gde jeste šta ste promenili? Ništa. Ne zato što niste hteli, već zato što ne možete ništa da promenite. Sada nam ne može pomoći ni vlast, ni država, ni vakcine koje nema, a ni novac ne može da kupi zdravlje ako ga imate. Sada je potrebno da sami sebe sačuvamo i od virusa koji je opasan po pluća i naš život, ali i od svih informacija, pravih i lažnih, koje nepovoljno utiču na našu psihu i naše mentalno stanje.

Beg od svega ovoga u prirodu mi je samo ponovni pokazatelj da nas priroda vraća u balans. Da, fali mi socijalni život, ali činjenica da je ovde sve cvetno i da nema interneta i uznemirenih ljudi sa maskama na licu mi tako prija! Ovi dani provedeni u prirodi su mi dokazali da ne želim da mi život bude stres u dvomilionskom gradu i ne želim da žurim za što više materijalnih stvari, jer mi je ova Covid19 situacija pokazala da su novac i materijalne stvari ništa naspram zdravlja koje je sve. Zato je moj savet svima da se distanciraju od svih mogućih vest ii da pobegnu u prirodu ili u neko svoje utočište.

Moji tekstovi

Kolegijalnost na preprekama

Najviše na svetu mrzim zavidne ljude. Najviše sam u životu sretala zavidne ljude. Jedva sam čekala da se završi srednja škola i da pobegnem od zavidnih drugara i od njihovih trikova kako da te ponize, sapletu, omalovaže i da preko tvoje grbače dođu do uspeha. Došla sam na fakultet i obradovala sam se novim ljudima koji su potpuno drugačiji od onih iz srednje škole. To su ljudi spremni da pomognu, to su ljudi koji rade na sebi i nastoje ka tome da se razvijaju u svakom mogućem smislu.

Vodila me je činjenica da konačno imam normalne ljude kraj sebe i da konačno svi ravnopravno idemo istim putem. Javljaju mi se koleginice i kolege, traže pomoć ja im pomognem, posle toga oni meni i tako u krug. Onda je jedna koleginica koju nikad nisam videla počela konstantno da se javlja sa pitanjima, a ja na svako njeno pitanje sam pružila ispravan odgovor. Dijalog između nas dve teče ovako:

  • Koleginice, možeš li mi molim te reći kad je ispit?
  • Mogu, naravno, ispit je u ponedeljak u devet sati ujutru.
  • Je l’ si sigurna?
  • Jesam.
  • 100%?
  • Da, 100% sam sigurna da je ispit u ponedeljak u devet sati ujutru.
  • A kako znaš to?
  • Pa videla sam na sajtu fakulteta, okačili su obaveštenje. Uđi i proveri.
  • Dobro onda, ma ne neću da ulazim, verujem ja tebi.

Posle 10 minuta poruka od iste osobe:

  • Znači, ispit je u ponedeljak u devet?
  • Da, tako je.
  • To piše na sajtu fakulteta?
  • Da.
  • Dobro sad ću da proverim hvala ti puno.
  • Nema na čemu.

I tako, sa ovom koleginicom sam razmenila bezbroj ovakvih poruka od oktobra do juna. Izašli smo na ispit, profesor pita usmeno jednu koleginicu, ja sedim pored otvorenog prozora i od sirena automobila ne čujem veći deo razgovora. Koleginica se vraća na mesto, a ova sa kojom sam razmenila bezbroj poruka je pita koje joj je pitanje profesor postavio. Ja opet ne čujem pitanje. Ta koleginica izlazi, a ja dozivam studentkinju sa kojom sam razmenila podosta poruka:

  • Koleginice, možeš li da mi ponoviš pitanje, nisam čula?
  • Ne, ne mogu. Moram da slušam ostala pitanja.

Aha, znači tu smo! Koleginica očekuje odgovor od mene na svoja pitanja koja mi hiljadu puta postavlja, a meni ne može da pomogne i da mi da odgovor na jedno pitanje. Okej, sad si pokazala ko si i ako imaš obraza nećeš mi se više nikad javiti, mislim se u sebi. Posle par dana ona se opet javlja, a ja, ćurka, dajem joj odgovor. Nisam zlopamtilo i ne volim da se svetim, vraćam istom merom i da budem bezobrazna i drska. Hvala Bogu pa su mi sve kolege i koleginice pre svega normalne osobe, a i spremne su da pomognu u svakom trenutku. Mnogi mi kažu da nije trebalo ponovo da pomognem ovoj nekolegijalnoj koleginici i da je stavim na crnu listu osoba koje meni neće pomoći i kojima ja neću pomoći. Ali, ipak, ja to ne mogu. Znam da je zavidna i da se boji da će neko drugi biti bolji od nje, ako mu ona pomogne. Kako radiš, tako ti se vraća to je činjenica, ali ono što je važnije od karme i činjenice da me je opet povredila zavidna osoba jeste to što postoji nešto važnije od ocean u indeksu, a to je ljudskost i prijateljstvo. Ako će ocene biti jedino što ćeš sa fakulteta poneti onda mislim da nije trebalo da upisuješ društveni fakultet, jer na društvenim fakultetima je mnogo važnije društvo od ocena, tu se student ne meri po ocenama, već po srcu i duši. Zahvalna sam na svojim dobrim kolegama, a ovu zavidnu osobu nadam se da neću sresti u svojoj blizini, kao i još jednu koja mnogo voli da tračari i da se svađa, ali o njoj neki drugi put.

Moji tekstovi

Ljubav nas pokreće

Ranijih godina sam se često prilagođavala drugima. Ono što sam ja zaista, sakrila sam, jer sam želela da budem poželjna. Ovde ne mislim samo na partnerski odnos, već na društveni odnos. Ono što je slušalo moje društvo, slušala sam i ja, kako se oblačilo moje društvo oblačila sam se i ja. I sve to sam radila, samo zato što je moje društvo bilo slepo na različitosti i razlike su odbacivali i nisu želeli da ih prihvate. Ja sam želela da budem prihvaćena, želela sam da budem deo tog društva. Ah, kakva sam budala bila! Kako je to pogrešno. Svako od nas treba da sija svojom svetlošću i najvažnije je da sebe prihvatimo i volimo. Nije važno da li će nas drugi prihvatiti, potrebno je da prihvatimo sami sebe. Kada sam to spoznala shvatila sam da je grad pun ukalupljenih momaka i devojaka, a meni je od toga muka! Mrzim ovu savremenu muziku koja poziva na seks, jeftine devojke i drogu, mrzim plastične devojke pune silikona koje su veštačke od glave do pete. Ali kad malo bolje razmislim, ko zna koliko devojaka je sebe unakazilo da bi bile društveno poželjne. Ko zna u koliko njih čuči roker, panker, denser. Ko zna koliko njih voli sport, šlagere i bioskop? Nas ljubav pokreće i to ljubav prema sebi. Moramo da naučimo da volimo sebe, da radimo na sebi i da pobegnemo od onih koji nas neće da prihvate, jer nismo kao oni. Najvažnije je da smo srećni, zadovoljni, zdravi i voljeni od strane sebe bez obzira na sve. I ne treba da nas zabrinjava šta će drugi reći zbog naših vlastitih izbora, jer nas ne definiše njihovo mišljenje, već nas definiše ono što nosimo u sebi, a u sebi treba da nosimo ljubav, jer ljubav nas pokreće. I zato zapamtite, za kraj, volite sebe i sebe će voleti vas, jer ste vi sebi samima važniji od slepog društva.