Moji tekstovi

Seljak i seljačina

Znate li koja je razlika između seljaka i seljačine? Seljak je čovek koji živi na selu i bavi se poljoprivredom i stočarstvom, a seljačina je građanin koji misli da mu se sve može i da je jedini važan. Iskreno, bila sam previše blaga definišući seljačinu, možda ćete kroz primer bolje razumeti. Negde oko četri popodne sam krenula prema gradu i vozeći se kroz Bulevar Vojvode Mišića, vidim veliki gužvu kod mostarske petlje, baš tu gde ja moram da prođem. Stojim u koloni i sa desne strane, između zgrade “Bigza” i hotela “Radisson Blu” u pežou 206 sedi mladić i čeka da ga neko pusti da se uključi u kolonu, deo kolone se kreće, a ja stojim puštajući ga da se uključi. Momak se uključuje i rukom mi se zahvaljuje. U trenutku kada pežo 206 kreće krećem i ja, zapravo milim zbog gužve. Seljačina u “besnom” BMV-u kreće da se uključi sa istog mesta gde je prethodno bio mladić sa pežoom. Ja refleksno nagazih kočnicu kako bih zaustavila svoje vozilo i propustila seljačinu koja me seče. Pobesnela sam! Sviram seljačini koja ne zna ni ruku kroz prozor svog zatamljenog automobila da ispruži i da se na taj način i izvini i zahvali. Eto dragi moji to vam je seljačina i bežite od njih, pogotovo ako ste za volanom.

Moji tekstovi

Šta se dešava kada institucije ne rade?

Kao neko ko pati od anksioznosti vrlo često hipohondrijski brinem za svoje sopstveno zdravlje. I da ne bih umišljala da sam obolela od neke teške i neizlečive bolesti redovne idem na preventivne preglede. Ali šta se dešava kada institucije ne rade? Tj. šta se dešava kada odem da zakažem ultrazvuk i dobijem odgovor “aparat ne radi i ne zna se kad će proraditi”, šta se dešava kada mi u martu zakažu pregled za januar naredne godine? Tada se dešava erupcija! Erupcija besa, erupcija ružnih reči, a kada se lava iz vulkana smiri ostaje plač, suze tuge i nemoći. I šta onda uraditi? Otići privatno kod lekara? Pa šta će mi onda zdravstveno osiguranje kad za gotovo sve moram ići privatno? Šta uraditi kada lekar prepiše laboratorijske nalaze koje je potrebno uraditi, a od 10 stavki 8 je moguće uraditi samo privatno. Zbog dve stavke ići u dom zdravlja da me ponovo bodu? I onda mi neko kaže da ne brinem. Pa kako da ne brinem? Vi ste se sa tim pomirili i to vam je okej? Ja nisam, nije mi okej i boli me činjenica što ću idalje novac davati privatnoj klinici (a taj isti doktor radi u državnoj bolnici) i što ću roditelje voditi privatno kod lekara, jer “nema termina”, “ne radi magnet”, “laboratorijska analiza za vitamin D se radi u privatnoj laboratoriji”. A što se moje hipohondrije tiče i mog zdravstvenog stanja, sa mnom je sve uredu. Mami, Bogu hvala, bolest stagnira, a tata osim slabog vitamin D nema većih zdravstvenih problema. Nadam se da i vi redovno idete na preventivne preglede. Rano otkriće bilo koje bolesti je u preko 90% slučajeva izlečivo! Brinite o svom zdravlju.

Moji tekstovi

Oko sokolovo

Poslednjih par meseci svi pričaju o novom sistemu snimanja nepropisno parkiranih automobile, odnosno glavna tema svih vozača je oko sokolovo. Oni koji mrze vlast napadaju njih zato što su previse našeg novca od PDV-a iskoristili za najskuplji džip za snimanje parkiranih automobile. Država se onda brani time da to vozilo ima specijalne kamere koje snime koliko si tačno udaljen od pešačkog prelaza ili zelene površine pa onda taj podatak uporede sa dozvoljenim i sva ta oprema je skupa, e onda opet narod napadne državu sa slikama oka sokolovog iz neke druge države, a u toj drugoj državi džip za to snimanje je neki jeftiniji automobil. I tako u krug. Ima i onih drugih koje je baš briga za oko sokolovo u stranoj zemlji i za cenu tog džipa, ali ih mnogo povređuje to što imamo pare za najsavremenije oblike snimanja automobila i naplate kazne, a za dušeke, krevete i posteljine u bolnicama nema para.  U ovu kategoriju ljudi spadam i ja, naravno, nemojte me pogrešno razumeti ja jesam za to da se kazni svako ko se bahato ponaša, svako ko se parkira ispred kapije, na mestu za invalide, blokira prolaz… Ali sve to može, po mom mišljenju, sa jeftinijom opremom, kako bi se deo novca ostavio za bolnice. Ljude koji se bahato parkiraju treba debelo kazniti, sa visokom novčanom kaznom. A iste te ljude koji i bahato voze, čim se bahato parkiraju, verujem i da bahato voze, treba kazniti ne samo novčano, već i sa oduzimanjem vozačke dozvole. Ja sam već dve godine vozač i kada sam počela da vozim meni je tata rekao: “Sine, ne plašim se ja za tebe, nego za budale koje su na putu oko tebe” i to je meni ostalo u glavi, živimo u državi kojoj ljudi misle da samo time što imaju skup auto, tj. dobar džip, imaju pravo da se bahate za volanom i da se ludački ponašaju u saobraćaju. A nemaju to pravo, a mi tu ne možemo ništa. Osim da naplatimo kaznu, oduzmemo vozačku. A ako neko nekoga usmrti ili pretvori u invalida nema tog novca koji će tada pomoći. Zato, ako već imamo oko sokolovo sa skupom i kvalitetnom opremom onda neka kažnjava sve te ludake koji su za volanom.

Moji tekstovi

Sajam knjiga i zimnica

Novembar je mesec kada na ulici srećemo žene koje nose kese pune knjiga vraćajući se sa sajma knjiga, tada se ulicom širi miris ajvara, esencije i pečene paprike. Moja baba nikada nije pravila zimnicu, dok su se žene vrtele oko kubeta, ona je na terasi sedela i čitala knjige. Moja majka celu jesen provede praveći zimnicu. Džemovi, slatka, domaći sokovi i sirupi, kiseli kupus, ajvar, pinđur, šarena salata, kiseli krastavčići, domaći kečap i šarena salata su mamina zanimacija za jesen. Ona voli da čita isto kao baba, ali voli i da joj deca jedu domaće i zato je našla idealno rešenje. Pre par godina sam sa cegerima na ramenu spremna za polazak na sajam knjiga izašla na terasu da joj se javim da krećem, a ona me je pozvala da dođem kod nje, viknula sam da ne mogu, jer sam sređena i ne želim da se isprljam, došla je do mene i ruku mi gurnula spisak knjiga i novac i rekla mi “imaš tu dovoljno novca i za tvoje i za moje knjige, ali i za taksi, nemoj da tegliš knjige, pozovi taksi”. I od tada svake godine ja odlazim na sajam knjiga, mama pravi zimnicu, a baka… pa… da je još živa verujem da bi pre sa mnom išla na sajam knjiga, nego što bi se družila sa mamom kraj kubeta.

Moji tekstovi

Ludilo zvano korona virus

Za vreme vanrednog stanja sam iz minuta u minut pratila vesti i brojke, u tri sedala ispred televizije i pratila obraćanje kriznog štaba. Posle nekoliko meseci sam to prestala da čitam i gledam, jer sam videla da mi od toga nije dobro i da postajem sve anksioznija. Na internetu su se pojavile razne teorije zavere, većina njih ne pije vodu, ali ima i onih koje imaju nekog smisla. Bilo kako bilo, zdravlje ljudi je na prvom mestu. Mi se sami moramo sačuvati, a to da li je korona virus delo Bila Gejtsa, ili nekog drugog čoveka nije važno. Važno je da se sami sačuvamo, jer nas niko drugi neće sačuvati. Prestala sam i te teorije zavere da čitam i onda sam dobila informaciju koja me je ošamarila i posle koje sam shvatila da ništa ne znam i da ne znam kome više da verujem, niti u šta da verujem. Moja drugarica živi u nekom selu blizu Bogatića, zapravo tamo žive njeni roditelji, a ona radi i studira u Beogradu. U tom mestu ima svega pet kuća i jedna prodavnica. U tih pet kuća žive ljudi stariji od 50 godina, deca sui m se rasula svuda po svetu. Ona svoje roditelje, zbog korone, nije videla od februara, a zbog zatvorenih granica ni ovim drugim ljudima deca nisu dolazila. Zove ona mene jedan dan i kaže mi da njena mama ima koronu. Par dana je imala bolove u grudima, visoku temperaturu i kašalj i onda kada joj je pozlilo zvali su hitnu pomoć, pa je poslali u Loznicu i tamo uradili test sa pozitivnim odgovorom. Ja nisam mogla da verujem, a Boga mi ni oni. Pitam ja nju kako je njena majka zaradila koronu, ona kaže da niko u selo nije dolazio pa da je mogao da je zarazi, meni u tom trenu na pamet pade poštar, ona kaže da ni poštara nemaju, poštar donese u prodavnicu račune i druge koverte. Radnica prodavnice se testirala i dobila negativan nalaz. Kako se onda ta žena zarazila nije mi jasno… Mnogo toga meni nije jasno kad je u pitanju ovaj virus, ali ne mogu da mučim mozak sa tim, imam neke svoje druge i veće muke. Nadam se da se neće ponoviti scenario sa početka proleća, jer to utiče na psihičko zdravlje svih nas.

Moji tekstovi

Nema termina

Poslednjih par meseci, zapravo skoro godinu dana, imamo priliku da čujemo od našeg kriznog štaba da nam je naš zdravstveni sistem pred pucanjem, to poprilično uplaši čoveka. Da se vi ne biste uplašili kad vam se kaže da nam je zdravstveni sistem pred pucanjem, evo ja ću da vam pomognem tako što ću vam reći surovu istinu, a to je da je naš zdravstveni sistem odavno pukao i otišao dođavola! Nisam želela da pišem o ovoj temi dok sam ljuta, pa sam čekala par nedelja da me prođe taj bes i sada dok ovo pišem ponovo postajem i ljuta i besna. Ne toliko kao tada kada se sve to izdešavalo, jer da sam toliko ljuta ovde biste mogli da pročitate samo najstrašnije psovke. Dakle, kada krizni štab kaže da nam je zdravstveni sistem pred pucanjem, oni onda misle da su bolnice pune i da zdravstveni radnici ne mogu da postignu sve svoje obaveze. Kada ja kažem da je naš zdravstveni sistem pukao odavno ne mislim na to da nema mesta u bolnicama zbog virusa, mislim na to da se bez para ne može ništa. Pre nego što nastavim sa svojom pričom, želim da se ogradim i da kažem da mi imamo zaista sjajne lekare, anesteziologe, medicinske sestre, tehničare i ostalo medicinsko osoblje i da im zaista hvala na mukotrpnom radu i da nisu oni krivi ni za šta. Korona ludilo je počelo u martu ove godine, a moja mama ima ALS, invalid je i zbog te svoje bolesti koja je progresivna na svaka 2 meseca mora da se javi svom neurologu i da ode kod njega na kontrolu. Bila je u januaru, pa je trebalo da ode u martu, zbog korone nije mogla da ode. Mi smo čekali da se bolnice ponovo otvore, jer ništa drugo nismo ni mogli da uradimo. Konačno, bolnice su počele sa radom, tj. prestale su da budu kovid bolnice. Otišla sam do neurologije da se raspitam za proceduru, pošto ovi iz doma zdravlja “ne znaju” i rekli su mi da sama saznam. Nisu me pustili da uđem na neurologiju, “zbog infekcije, zaraze i virusa” i da tu, na trotoaru ispred bolnice sačekam nekog u belom mantilu. Došla je žena koja nije mamina doktorka i pitala me šta mi treba, a ja sam je pitala za procedure. Ona mi je rekla da je sada zbog virusa nemoguće da se dođe do doktorke, već da je potrebno da uzmem uput u domu zdravlja, pa da odem u polikliniku kod stažista da oni pregledaju mamu pa ako oni smatraju da se njoj zdravstveno stanje dosta pogoršalo da se onda vratimo u dom zdravlja po novi uput, za novo odelenje, da uradimo PCR test i mama i ja pa da onda odemo na neurologiju kod njene doktorke. Zahvaljujem se osobi u belom mantilu na pruženim informacijama i odlazim u dom zdravlja po uput za polikliniku, a oni mi kažu: “nema termina”. Ja opet odem na trotoar ispred neurologije i kažem istoj ženi u belom mantilu, koja je glavna sestra, da nema termina, a ona mi kaže da se termini puštaju svakog četvrtog u mesecu. Čekam sledeći mesec i četvrtog odlazim u dom zdravlja pred početak smene kako bih prva zgrabila termin. Ponovo mi sestra kaže da nema termina, ja joj kažem da mi je rečeno da će termini biti pušteni četvrtog, a ona se drznu i reče mi “svima vama neko kaže kad će pustiti termine pa mi dođete tad, a termina nema”, pognute glave se vratih kući i reših da probam u drugoj smeni, šta znam, možda nije stigla da pusti termine ujutru, opet mi kažu da nema termina. Ja stanem, pa razmišljam: “ajde dobro, petak je možda će u ponedeljak”. Odlazim u ponedeljak i opet dobijam isti odgovor u obe smene, tu sam već zapenila i odlučila da opet odem do glavne sestre sa neurologije. U utorak mi ona najljubaznije kaže da su termini pušteni u petak, četvrog, u osam časova. Kako onda nije bilo termina, ako sam ja već u osam bila u domu zdravlja? Ne znam odgovor na ovo pitanje ni ja, a ni ona. Sad mi ostaje da čekam sledeći mesec, a i tad mogu da dobijem odgovor da nema termina. Mami je uznapredovala bolest i shvatam da ne mogu više da čekam i tada mi nešto kvrcnu u mozgu i pomislim “pa mamina doktorka sigurno radi i negde privatno”, jer da se ne lažemo lekari ne žive od plate iz bolnice. Ukucam na internetu njeno ime i izađe mi neka privatna klinika za koju nikad nisam čula, pozovem ih da proverim da li ta mamina doktorka radi tu, dobijem potvrdan odgovor, zakažem termin i odem sa mamom na kontrolu. To je epilog ove moje jurnjave i nerviranje. Iz ove priče sami možete zaključiti da je naš zdravstveni sistem pukao i otišao dođavola!

Moji tekstovi

100 najbržih

Nakon što se završio septembarski ispitni rok mi, studenti, smo sada imali novu brigu. Nisu nas više mučile knjige, skripte, ocene i rokovi već onlajn nastava. Brucoši koji tek treba da krenu na fakultet, tj. da naprave nalog na ZOOM-u ili Microsoft Teams-u, uzbuđeno su čekali 1. oktobar očekujući neku promenu i zrelost. E pa dragi moji brucoši, verujem da ste se iznenadili i razočarali u naše visoko obrazovanje isto koliko i mi u onlajn nastavu za koju smo znali da neće funkcionisati, ali smo se ipak potajno nadali da su ti ljudi sa svim tim diplomama i koji donese sve te odluke pametniji i zreliji. Pomirili smo se sa tim da ćemo imati onlajn nastavu i nabavili sve što nam je potrebno i željno iščekivali da vidimo profesore, kad već kolege ne možemo. Ali ipak nam se ni to nije dalo. Prvi dan, prvo predavanje počinje u 10h. Palim računar, proveravam internet, stavljam šolju i telefon na sto, unosim pristupne podatke i čekam da mi se pojavi lice profesora na ekranu, kad ono umesto profesora dobih pravougaonik sa rečenicom: “Ispunjena je kvota od 100 korisnika”, brzo dohvatih telefon, uslikah ekran i poslah sliku u grupu gde su moje kolege. Stižu i njihovi panični odgovori da je i njima isti pravougaonik. Kolega koji je uspeo da pristupi predavanju obaveštava profesora da ostali imaju poteškoća i on nam saopštava da na ZOOM-u može jednom predavanju da prisustvuje samo 100 ljudi. Dakle, 100 najbržih može da se priključi predavanju. Mi ostali smo nakon toga pozvali putem video poziva na telefon kolege koje su bile najbrže i tako smo pratili predavanje. Eto, dragi moji, to vam je onlajn nastava, pored računara i optički brzog interneta potrebni su vam i brzi prsti, snalažljivost i dobrota kolega. Posle nedelju dana predavanja dobijena je nova verzija ZOOM-a, neograničen broj ljudi sada može da prisustvuje predavanjima, s toga ako ste vi neka predavanja na fakultetu preskočili sada imate priliku da ih odslušate, a i da se prisetite studentskih dana.

Moji tekstovi

Lažno predstavljanje

Svi znamo da se na društvenim mrežama plasira savršen život, na Instagram-u nam nikada nije zagoreo ručak, tamo nam je sređena kuća, tamo uživamo u prirodi i sve nam je lepo. Ali, život nije Instagram, ili bilo koja druga društvena mreža. U realnom životu nam je kuća često u haosu, u prirodi nam smetaju bube i kopriva i često ne znamo gde bijemo od problema. To sam naučila davno, i pomirila sam se sa tim da nam je život savršen na društvenim mrežama, ali ono što me je veoma iznenadilo je to da sui  ljudi na društvenim mrežama lažni. Ne, ne mislim na lažne profile, već na ljude i njihovo ponašanje. Elem, evo moje priče. Na društvenim mrežama pratim dve male, odnosno mikro influenserke. Par puta smo se srele na nekom događaju i u gradu. Čak smo se i upoznale i moram vam reći da su delovale okej. Vidim, svima se redovno učtivo zahvaljuju na komplimentima. Jednoj je bio rođendan, a druga se taj dan verila. To sam videla na Instagram-u naravno i pošto smo sve tri jednom prilikom razmenile brojeve telefona obema sam čestitala – jednoj verdbu, drugoj rođendan slanjem poruke putem aplikacije Viber. I šta sam dobila? Seen! Odnosno, nisam dobila odgovor, ali sam dobila informaciju da su poruke pročitane! Aha, znači tu smo! Na društvenim mrežama se učtivo zahvaljujemo, jer to vidi million ljudi, a na Viber-u ne, jer tu prepisku vide samo dve osobe, ona koja je poslala poruku i ona koja je poruku primila. Eto, takvi su neki ljudi!

Moji tekstovi

Pranje novca

Ne, ovo neće biti tekst o istraživanju kriminala i korupcije, ali bi mogao biti poziv za sve novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom da se pozabave ovim slučajem. Jedno popodne smo se okupili u studentskom parku, par kolega sa mog fakulteta i nekoliko njih sa drugih fakulteta i pričajući o benefitima studiranja došli smo do studentskih organizacija i zaključili smo da su tamo lopovi, student koji su spremni da gaze preko svega i preko svih da bi pare gurnuli u svoje džepove. Naime, jedna studentska organizacija je dobila 400.000 dinara za, hajde da kažemo, reklamni material za studente. Kada su ih studenti koji su znali za taj novac pitali gde su pare, rekli su da su uradili hemijske olovke sa logom fakulteta i banere. Je l’ ste vi na svojim fakultetima videli te hemijske olovke i banere? Ja na svom nisam. Ono što sam takođe saznala, vezano je za studentske žurke. Studentske orgnazacije organizuju žurku i prave spisak imena i prezimena ljudi koji će na tu studentsku žurku ići. Taj posao prepuste nekim mlađim studentima, a oni umisle da su mnogo važni. Naprave spiskove i predaju ih nekome iz studentske organizacije, posle žurke taj stariji član dobije procenat. U ovom slučaju je taj neko dobio 18.000, a studentima koji su pravili te spiskove (bilo ih je dvoje) dao je po hiljadu dinara, jer eto “slabo su zaradili”, a on nije ništa radio uzeo je sebi 18.000 dinara, eto on to tako deli na ravne časti. Ja nisam mogla da verujem u sve ovo što sam čula i saznala od meni bliskih ljudi, posle toga su počeli da mi se javljaju ljudi i da pričaju svoju tužnu priču, a to je da su radili i rintali u tim studentskim organizacijama, a da su samo stariji studenti dobijali novac i pohvale. Njima treba stati na put i ukinuti im sav prihod koji dobijaju, neka rade besplatno za dobrobit studenata, jer kako ti stariji student i vođe studentskih organizacija kažu “mi ovo radimo, jer želimo da pomognemo studentima”. Evo, pomozite bez da napunite svoje džepove.

Moji tekstovi

Bod po bod i eto ga dobar seks

Moja majka zna da hekla i da veze, kaže da joj to pomaže da se smiri, pokušala je da me nauči, ali mi nije išlo. Ove zime sam rešila da naučim da štrikam iz finansijskih razloga, ne želim da dajem veliku sumu novca za šalove i zimske kape. Bod po bod i naučila sam da pletem, a vremenom sam primetila da mi ta igra sa prstima pomaže da se smirim. Jedan dan zove me žena iz pozamanterije da mi javi da joj je stigla roba, a to je značilo dođi brzo dok babe nisu razgrabile. Trčim ka radnji i u glavi mi je već nova kombinacija boja. Kad sam odabrala vunice i nove igle vraćajući se pešice kroz knez Miletinu zakucah se u muškarca i prosuh svu vunicu i dok sam klečeći sklupljala vunicu za pletenje primetih ženu, koja ima blizu pedeset godina kako sedi na žardinjeri u kratkoj somot suknji i živahnim pokretima ruke se hladi dok sedi u bundi sa šubarom na glavi. “Mora da je u klimaksu”, pomislih, Razgovara telefonom i govori glasno: “Bio mi je danas, mrtav pijan, kaže da se zaljubio u mene i da sam mu prva posle pokojne žene, ne znam da l’ me laže, al’ baš me briga sve dok je seks dobar”. Vratih se u stan i udobnoh se smestih u fotelju i pokrivena ćebetom dok pletem već treći šal za ovu godinu razmišljam o onome što je ona žena rekla, ne, ne mislim o mortus pijanom udovcu koji vodi ljubav sa sredovečnom ženom, već o onome što je ona rekla “al’ baš me briga sve dok je seks dobar”, zar smo dotle došli? Bitan je seks, naša osećanja i međusobni razgovori nisu bitni? Možda je ovo pogrešna percepcija, možda je problem u meni. Verovatno ja grešim, jer posle raskida nisam našla nekog da utoli moju glad za seksom, već čekam da upoznam nekog, da se kockice slože i da se mi bolje upoznamo pa da od držanja za ruke, preko poljubaca dođemo do kreveta. Ne znam da l’ sam luda ja, ili žena sa žardinjere, ali moj šal je već skoro gotov.